Шарл Ермит

Шарл Ермит (Хермит)
Лични подаци
Датум рођења	(1822-12-24)24. децембар 1822.
Место рођења	Дјез, Француска
Датум смрти	14. јануар 1901.(1901-01-14) (78 год.)
Место смрти	Париз, Француска
Образовање	Политехничка школа
Научни рад
Поље	Математичар
Ученици	Михајло Петровић Алас Анри Поенкаре Томас Ститјес Анри Паде
Познат по	Ермитеови полиноми Ермитска функција Ермитски оператори Ермитска матрица Ермитеова интерполација

Шарл Ермит или Шарл Хермит (фр. Charles Hermite /ʃaʁl ɛʁˈmit/; Дјез, 24. децембар 1822 — Париз, 14. јануар 1901) је био француски математичар, који је допринео теорији бројева, квадратичним формама, теорији инваријантности, ортогоналним полиномима, елиптичким функцијама и алгебри. У његову част именовани су Ермитеови полиноми, Ермитеова интерполација, Ермитеова нормална форма, Ермитска матрица, Ермитска функција, Ермитски оператори и кубични Ермитски сплајнови. Први је доказао да је е трансцедентан број, а његовим методама касније је доказано да је π трансцедентан број. Био је ментор српскога математичара Михаила Петровића Аласа и Анрија Поенкареа.

Детињство и младост

Шарлов отац је пре брака радио као инжењер у руднику соли близу Дјеза, а касније се посветио трговини текстилом а онда и уметности. Шарл је рођен као шесто од седморо деце. Када је Шарл имао око седам година цела породица се преселила у Нанси. Иако образовање деце није било на врху приоритета ипак је Шарл био добро образован. Шарл се кретао са потешкоћама због мане у десној нози. Похађао је колеџ у Нансију, а у Паризу се уписао на колеџ Анри. Током 1840-41 похађао је гимназију Луја Великога и већ тада је објавио два рада.

Због инвалидитета му не дозвољавају да студира

Припремао се годину дана уз помоћ Ежена Шарла Каталана да би се уписао на париску Политехничку школу. Уписао се на париску Политехничку школу 1842. године. Међутим након годину дана студирања због инвалидности нису му дозволили да настави студиј. Била је то неправедна одлука, тако да су се неки утицајни људи побунили и заузели за њега, па му је одобрена наставак студија, али под стриктним условима. Пошто се Ермит није слагао са тим условима одлучио је да напусти Политехничку школу.

Напредак

Ермит се у међувремену спријатељио са значајним математичарима. Често је посећивао Жозефа Бертрана, са чијом сестром се касније током 1848. оженио. Почео је да се дописује са Карлом Јакобијем и дошао је до значајних открића, па је Јакоби своје радове проширио са два Ермитеова рада. Око 1843. Ермите је својим идејама помогао Жозефу Лијувилу да дође до значајнога Лијувилеовога теорема. Након петогодишњега приватнога учења дипломирао је 1847, а током 1848. примљен је да ради на Политехничкој школи.

Десетогодишњи плодан период

Значајно је допринео теорији бројева, алгебри, ортогоналним полиномима и елиптичким функцијама. Најзначајније математичке резултате открио је од 1848. до 1858. Доказао је да се двоструко периодичне функције могу представити ако квоцијенти периодичких функција. Дао је значајан допринос теорији квадратичних форми, па је након тога проучавао теорију инваријантности и нашао је закон реципроцитета повезан са бинарним формама. Захваљујућии раду на формама и инваријантностима осмислио је 1855. теорију трансформација. Изабран је 1856. у Академију наука. Током исте године преболио је богиње. Огистен Луј Коши помагао му је током болести. Под Кошијевим утицајем постао је религиозан и монархиста. Током 1858. Ермит је доказао да се алгебарска једначина петога степена може решити уз помоћ елиптичких функција.

Професор

Током 1863. постао је испитивач на Политехничкој школи. Током 1869. изабран је за професора и на Политехничкој школи и на Сорбони. На Политехничкој школи одустао је 1876. од места професора, а положај на Сорбони задржао је до 1897. Током 1873. доказао је да је е трансцедентан број. Користећи Ермитеову методу Фердинанд фон Линдеман је 1882. доказао да је пи трансцедентан број. Умро је у Паризу 1901. године.

Радови

Следи листа његових радова:

• "Sur quelques applications des fonctions elliptiques", Paris, 1855; Page images from Cornell.
• "Cours d'Analyse de l'École Polytechnique. Première Partie", Paris: Gauthier–Villars, 1873.
• "Cours professé à la Faculté des Sciences", edited by Andoyer, 4th ed., Paris, 1891; Page images from Cornell.
• "Correspondance", edited by Baillaud and Bourget, Paris, 1905, 2 vols.; PDF copy from UMDL.
• "Œuvres de Charles Hermite", edited by Picard for the Academy of Sciences, 4 vols., Paris: Gauthier–Villars, 1905, 1908, 1912 and 1917; PDF copy from UMDL.
• "Œuvres de Charles Hermite", reissued by Cambridge University Press. 2009. ISBN 978-1-108-00328-5..

Литература

• Биографија Шарла Ермита
•  Linehan, Paul Henry (1910). „Charles Hermite”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 7. New York: Robert Appleton Company. 
• O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. (март 2001). „Шарл Ермит”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
• Griffiths, Phillip; Joseph Harris (1994) [1978]. Principles of Algebraic Geometry. Wiley Classics Library. New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-05059-8. 
• Kobayashi, Shoshichi; Katsumi Nomizu (1996) [1963]. Foundations of Differential Geometry, Vol. 2. Wiley Classics Library. New York: Wiley Interscience. ISBN 0-471-15732-5. 
• Kodaira, Kunihiko (1986). Complex Manifolds and Deformation of Complex Structures. Classics in Mathematics. New York: Springer. ISBN 3-540-22614-1. 
• Brezis, Haim (2011), Functional Analysis, Sobolev Spaces and Partial Differential Equations (first изд.), Springer, ISBN 978-0-387-70913-0 .
• Reed, Michael; Simon, Barry (2003), Functional Analysis, Elsevier, ISBN 981-4141-65-8 .
• Dembowski, Peter (1968), Finite geometries, Ergebnisse der Mathematik und ihrer Grenzgebiete, Band 44, Berlin, New York: Springer-Verlag, ISBN 3-540-61786-8, MR 0233275 
• Gruenberg, K.W.; Weir, A.J. (1977), Linear Geometry (2nd изд.), Springer, ISBN 0-387-90227-9 
• Jacobson, Nathan J. (2009) [1985], Basic Algebra I (2nd изд.), Dover, ISBN 978-0-486-47189-1 
• Birkhoff, G.; von Neumann, J. (1936), „The logic of quantum mechanics”, Annals of Mathematics, 37 (4): 823—843, JSTOR 1968621, doi:10.2307/1968621 
• Baer, Reinhold (2005) [1952], Linear Algebra and Projective Geometry, Dover, ISBN 978-0-486-44565-6 
• Budinich, P. and Trautman, A. The Spinorial Chessboard. Springer-Verlag, 1988. ISBN 0-387-19078-3. (antilinear maps are discussed in section 3.3).
• Horn, Roger A.; Johnson, Charles R. (2013). Matrix Analysis, second edition. Cambridge University Press. ISBN 9780521839402. 
• Apostol, Tom M. (1976). Introduction to analytic number theory. Undergraduate Texts in Mathematics. Springer. ISBN 978-0-387-90163-3. Приступљено 2016-02-28. 
• Apostol, Tom M. (n.d). „An Introduction to the Theory of Numbers”. (Review of Hardy & Wright.) Mathematical Reviews (MathSciNet). American Mathematical Society. MR 0568909. Приступљено 2016-02-28.  (Subscription needed)
• Becker, Oskar (1936). „Die Lehre von Geraden und Ungeraden im neunten Buch der euklidischen Elemente”. Quellen und Studien zur Geschichte der Mathematik, Astronomie und Physik. Abteilung B:Studien (на језику: немачки). 3: 533—53. 
• Boyer, Carl Benjamin; Merzbach, Uta C. (1991) [1968]. A History of Mathematics (2nd изд.). New York: Wiley. ISBN 978-0-471-54397-8.  1968 edition at archive.org
• Clark, Walter Eugene (trans.) (1930). The Āryabhaṭīya of Āryabhaṭa: An ancient Indian work on Mathematics and Astronomy. University of Chicago Press. Приступљено 2016-02-28. 
• Colebrooke, Henry Thomas (1817). Algebra, with Arithmetic and Mensuration, from the Sanscrit of Brahmegupta and Bháscara. London: J. Murray. Приступљено 2016-02-28. 
• Davenport, Harold; Montgomery, Hugh L. (2000). Multiplicative Number Theory. Graduate Texts in Mathematics. 74 (revised 3rd изд.). Springer. ISBN 978-0-387-95097-6. 
• Edwards, Harold M. (новембар 1983). „Euler and Quadratic Reciprocity”. Mathematics Magazine. 56 (5): 285—91. JSTOR 2690368. doi:10.2307/2690368. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Edwards, Harold M. (2000) [1977]. Fermat's Last Theorem: a Genetic Introduction to Algebraic Number Theory. Graduate Texts in Mathematics. 50 (reprint of 1977 изд.). Springer Verlag. ISBN 978-0-387-95002-0. 
• Fermat, Pierre de (1679). Varia Opera Mathematica (на језику: француски и латински). Toulouse: Joannis Pech. Приступљено 2016-02-28. 
• Friberg, Jöran (август 1981). „Methods and Traditions of Babylonian Mathematics: Plimpton 322, Pythagorean Triples and the Babylonian Triangle Parameter Equations”. Historia Mathematica. 8 (3): 277—318. doi:10.1016/0315-0860(81)90069-0 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• von Fritz, Kurt (2004). „The Discovery of Incommensurability by Hippasus of Metapontum”. Ур.: Christianidis, J. Classics in the History of Greek Mathematics. Berlin: Kluwer (Springer). ISBN 978-1-4020-0081-2. 
• Gauss, Carl Friedrich; Waterhouse, William C. (trans.) (1966) [1801]. Disquisitiones Arithmeticae. Springer. ISBN 978-0-387-96254-2. 
• Goldfeld, Dorian M. (2003). „Elementary Proof of the Prime Number Theorem: a Historical Perspective” (PDF). Приступљено 2016-02-28. 

Спољашње везе

• Шарл Ермит на сајту MGP (језик: енглески)
• Cours d'Analyse de l'École Polytechnique (Première Partie) by Charles Hermite (DjVu file on Internet Archive)
• Oeuvres de Charles Hermite (t1) edited by Émile Picard (DjVu file on Internet Archive)
• Oeuvres de Charles Hermite (t2) edited by Émile Picard (DjVu file on Internet Archive)
• Oeuvres de Charles Hermite (t3) edited by Émile Picard (DjVu file on Internet Archive)
• Œuvres de Charles Hermite (t4) edited by Émile Picard (DjVu file on Internet Archive)
• Charles Hermite на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
• Шарл Ермит на сајту Internet Archive (језик: енглески)
• Visualizing Hermitian Matrix as An Ellipse with Dr. Geo, by Chao-Kuei Hung from Chaoyang University, gives a more geometric explanation.