Математичар

С Википедије, слободне енциклопедије
Математичар
Архимед, старогрчки математичар
Занимање
Назив занимањаматематичар
Подручје рада
Математика
Опис
Поља радааритметика, алгебра, геометрија, анализа
КвалификацијеФакултет

Математичар је особа чија је главна област рада математика.

Математика[уреди | уреди извор]

Математика (грчки: μαθηματική што значи учење) је формална и егзактна наука која је настала изучавањем фигура и рачунањем с бројевима. Под математиком се у ширем смислу подразумева да је она наука о количини (аритметика), структури (алгебра), простору (геометрија) и промени (анализа).[1]

На српском језику се математика изучава, нпр. на Математичком факултету Универзитета у Београду и Математичкој гимназији.

Историја[уреди | уреди извор]

Један од најранијих познатих математичара био је Талес из Милета (око 624–546. п. н. е.); он се сматра првим правим математичаром и првом познатом особом којој је приписано математичко откриће.[2] Он је заслужан за прву употребу дедуктивног расуђивања примењеног на геометрију, тако што је извео четири последице Талесове теореме.

Баудајана (око 900. године п. н. е.) је најранији познати математичар из Индије и вероватно први математичар на свету. Он је први израчунао вредност Pi. Питагорина теорема се данас налази већ у Баудајановим сутрама мада је написана годинама пре Питагориног доба.

Број познатих математичара је порастао када је Питагора са Самоса (око 582–507. п. н. е.) основао Питагорејску школу, чија је доктрина била да математика влада универзумом и чији је мото био „Све је број“.[3] Питагорејци су сковали термин „математика” и са њима почиње проучавање математике ради ње саме.

Прва жена математичар забележена у историји била је Хипатија Александријска (350-415. године). Она је наследила свог оца на месту библиотекара у Великој библиотеци и написала многа дела из примењене математике. Због политичког спора, хришћанска заједница у Александрији ју је казнила претпостављајући да је умешана, тако што су је састругали њену кожу шкољкама (неки кажу да је кориштен цреп).[4]

Наука и математика у исламском свету током средњег века следиле су различите моделе и начине финансирања који су варирали првенствено на бази научника. Обимно покровитељство и снажна интелектуална политика коју су спроводили специфични владари су омогућили развој научног знања у многим областима. Финансирање превода научних текстова на друге језике је трајало све време владавине појединих халифа,[5] и показало се да су поједини научници постали стручњаци за дела која су преводили и заузврат добијали даљу подршку за наставак развоја одређених наука. Како су ове науке добиле ширу пажњу елите, више научника је било позвано и финансирано да проучавају одређене науке. Пример преводиоца и математичара који је имао користи од ове врсте подршке био је Мухамед ел Хорезми. Значајна карактеристика многих научника који су радили под муслиманском влашћу у средњем веку је да су често били полимати. Примери укључују рад на оптици, математици и астрономији Ибн Хeјсамa.

Ренесанса је Европи донела све већи нагласак на математици и науци. Током овог периода транзиције од углавном феудалне и црквене културе ка претежно секуларној, многи значајни математичари су имали друга занимања: Лука Пачоли (оснивач рачуноводства); Николо Фонтана Тартаља (познати инжењер и књиговођа); Ђироламо Кардано (најранији оснивач вероватноће и биномске експанзије); Роберт Рекорд (лекар) и Франсоа Вијет (адвокат).

Како је време пролазило, многи математичари су гравитирали универзитетима. Нагласак на слободном мишљењу и експериментисању почео је на најстаријим британским универзитетима почевши од седамнаестог века у Оксфорду са научницима Робертом Хуком и Робертом Бојлом, и на Кембриџу где је Исак Њутн био Лукасијански професор математике и физике. Прелазећи у 19. век, циљ универзитета широм Европе еволуирао је од подучавања „регургитације знања“ до „подстицања продуктивног размишљања“.[6] Године 1810. Хумболт је убедио пруског краља да изгради универзитет у Берлину. на основу либералних идеја Фридриха Шлајермахера; циљ је био да се демонстрира процес откривања знања и да се ученици науче да „у свим својим размишљањима воде рачуна о фундаменталним законима науке“. Тако су семинари и лабораторије почели да се развијају.[7]

Британски универзитети овог периода усвојили су неке приступе познате италијанским и немачким универзитетима, али пошто су већ уживали суштинске слободе и аутономију, промене су тамо почеле са добом просветитељства, истим утицајима који су инспирисали Хумболта. Универзитети у Оксфорду и Кембриџу су нагласили важност истраживања, вероватно аутентичније имплементирајући Хумболтову идеју о универзитету него чак и немачки универзитети, који су били подложни државним властима.[8] Све у свему, наука (укључујући математику) постала је фокус универзитета у 19. и 20. веку. Студенти су могли да спроводе истраживања на семинарима или лабораторијама и почели да израђују докторске тезе са више научног садржаја.[9] Према Хумболту, мисија Берлинског универзитета је била да се бави научним сазнањима.[10] Немачки универзитетски систем је подстицао професионална, бирократски регулисана научна истраживања која се обављају у добро опремљеним лабораторијама, уместо истраживања које су радили приватни и индивидуални научници у Великој Британији и Француској.[11] Заправо, Риег тврди да је немачки систем одговоран за развој модерног истраживачког универзитета, јер се фокусирао на идеју „слободе научног истраживања, наставе и студирања“.[12]

Занимање[уреди | уреди извор]

На основу српског Републичког завода за статистику,[13] занимање математичар (шифра 2120) је сврстано у категорије:

  • (2) стручњаци и уметници,
  • (21) Стручњаци основних и примењених наука и
  • (212) Математичари, актуари и статистичари.

Поред опште категорије математичар постоје и следећа занимања:

  • Математичар у области чисте/примењене математике
  • Статистичар математичар
  • Наставник математике
  • Стручни сарадник у математици

На основу истраживања објављеног на порталу Завода за запошљавање Републике Српске, математичар је било једно од десет најбољих занимања у 2012. години.[14]

Награде и такмичења[уреди | уреди извор]

Не постоји Нобелова награда за област математике, мада је било случајева када су математичари добијали награде из других области, нпр. економије.

Заслужним математичарима се додељују следеће награде:

и друге.

Из области математике, се организују бројна такмичења на различитим школским нивоима:

и друга.

Математичке аутобиографије[уреди | уреди извор]

Неколико познатих математичара написало је аутобиографије делимично да би објаснили широј публици шта је то у математици због чега су желели да посвете своје животе њеном проучавању. Они пружају неке од најбољих увида у то шта значи бити математичар. Следећа листа садржи нека дела која нису аутобиографије, већ есеји о математици и математичарима са јаким аутобиографским елементима.

Значајни математичари[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Кратка историја математике, Елементаријум, Научнопопуларни портал Центра за промоцију науке, Приступљено 2.11.2013.
  2. ^ Boyer 1991, стр. 43 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFBoyer1991 (help)
  3. ^ Boyer 1991, стр. 49 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFBoyer1991 (help)
  4. ^ „Ecclesiastical History, Bk VI: Chap. 15”. Архивирано из оригинала 2014-08-14. г. Приступљено 2014-11-19. 
  5. ^ Abattouy, Renn & Weinig 2001
  6. ^ Röhrs, "The Classical Idea of the University," Tradition and Reform of the University under an International Perspective pp. 20
  7. ^ Rüegg 2004, стр. 5–6
  8. ^ Rüegg 2004, стр. 12
  9. ^ Rüegg 2004, стр. 13
  10. ^ Rüegg 2004, стр. 16
  11. ^ Rüegg 2004, стр. 17–18
  12. ^ Rüegg 2004, стр. 31
  13. ^ http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/userFiles/file/Metodologije/Klasifikacije/G201113003.pdf
  14. ^ http://www.zzzrs.net/index.php/vijest/istrazivanje_careercasta_deset_naboljih_poslova_u_2012._godini/
  15. ^ http://elementarium.cpn.rs/elementi/fildsova-medalja/
  16. ^ Cardano, Girolamo (2002), The Book of My Life (De Vita Propria Liber), The New York Review of Books, ISBN 1-59017-016-4 
  17. ^ Hardy 1992
  18. ^ Littlewood, J. E. (1990) [Originally A Mathematician's Miscellany published in 1953], Béla Bollobás, ур., Littlewood's miscellanyНеопходна слободна регистрација, Cambridge University Press, ISBN 0-521-33702 X 
  19. ^ Wiener, Norbert (1956), I Am a Mathematician / The Later Life of a Prodigy, The M.I.T. Press, ISBN 0-262-73007-3 
  20. ^ Ulam, S. M. (1976), Adventures of a MathematicianНеопходна слободна регистрација, Charles Scribner's Sons, ISBN 0-684-14391-7 
  21. ^ Kac, Mark (1987), Enigmas of Chance / An Autobiography, University of California Press, ISBN 0-520-05986-7 
  22. ^ Harris, Michael (2015), Mathematics without apologies / portrait of a problematic vocation, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-15423-7 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]