Аустроазијски језици

Аустроазијски језици
Austro-Asiatic
Географска распрострањеност	Southeast and South Asia
Језичка класификација	One of the world's primary language families
Прајезик	Proto-Austroasiatic
Подподела	Munda Khasi-Palaungic Khmuic Mang Pakanic Vietic Katuic Bahnaric Khmer Pearic Monic Aslian Nicobarese
ISO 639-5	aav
Глотолог	aust1305
Распрострањеност аустроазијских језика

Аустроазијски језици су велика језичка породица распрострањена у Југоисточној Азији и раштрканим заједницама у источној Индији и Бангладешу. Префикс аустро у латинском значи југ, дакле ради се о језицима са југа Азије. Њима се служи око 95 милиона људи.

Лингвисти сматрају да аустроазиски језици поникли из овог региона, док су остали језици који се ту данас говоре (индоевропски, таи-кадаи, дравидски и сино-тибетански) резултат каснијих миграција.

Аустроазијски језици се традиционално деле у две групе: мон-кмер језици Југоисточне Азије и североисточне Индије и мунда језици источне и централне Индије, делова Бангладеша и острва Никобари. Укупно их има 151, од којих 132 припада мон-кмер групи, док је 19 језика у групи мунда.

Класификација

Постоји неколико класификација аустроазијских језика спроведених по различитим критеријумима.

• Мунда језици (19 језика, 10 милиона говорника)
  • Северни мунда језици (10 језика, 9,5 милиона говорника)
    • сантали
    • мундари
    • хо
    • корку
  • Јужни мунда језици (9 језика, 0,6 милиона говорника)
    • карија
    • сора

• Мон-кмер језици (132 језика, 85 милиона говорника)
  • Источни мон-кмер
    • кмерски (или камбоџански, 1 језик, 8—10 милиона говорника)
    • пеар (6 језика, 12 хиљада говорника)
    • бахнар (36 језика, 1 милион говорника)
    • кату (16 језика, 1 милион говорника)
    • вијет-муонг (10 језика укључујући вијетнамски, 71 милион говорника)
  • Северни мон-кмер
    • каси (3 језика, 1,1 милиона говорника)
    • палаунг-ва (20 језика, 1,8 милиона говорника)
    • кму (14 језика, 0,6 милиона говорника)
  • Јужни мон-кмер
    • мон (2 језика, 1 милион говорника)
    • асли (19 језика, 60 хиљада говорника)
    • паљу-пакан (5 језика, 15 хиљада говорника)
  • никобарски (6 језика, 35 хиљада говорника)

Најзначајнији аустроазијски језици су вијетнамски (70 милиона говорника), кмерски (8 милиона), сантали (6 милиона) и мундари (2 милиона).

Аустроазијске миграције и археогенетика

Mitsuru Sakitani suggests that Haplogroup O1b1, which is common in Austroasiatic people and some other ethnic groups in southern China, and haplogroup O1b2, which is common in today's Japanese, Koreans and, are the carriers of early rice-agriculturalists from Indochina. Another study suggests that the haplogroup O1b1 is the major Austroasiatic paternal lineage and O1b2 the "para-Austroasiatic" lineage of the, Korean and Yayoi people.

A 2021 study by Tagore et al. found that the proto-Austroasiatic speakers split from an Basal East Asian source population, native to Mainland Southeast Asia and Northeast India, which also gave rise to other East Asian-related populations, including Northeast Asians and Indigenous peoples of the Americas. The proto-Austroasiatic speakers can be linked to the Hoabinhian material culture. From Mainland Southeast Asia, the Austroasiatic speakers expanded into the Indian-subcontinent and Maritime Southeast Asia. There is evidence that later back migration from more northerly East Asian groups (such as Kra-Dai speakers) merged with indigenous Southeast Asians, contributing to the fragmentation observed among modern day Austroasiatic-speakers. In the Indian subcontinent, Austroasiatic speakers, specifically Mundari, intermixed with the local population. Furthermore they concluded that their results do not support a genetic relationship between Ancient Southeast Asian hunter-gatherers (Hoabinhians) with Papuan-related groups, as previously suggested by McColl et al. 2018, but that these Ancient Southeast Asians are characterized by Basal East Asian ancestry. The authors finally concluded that genetics do not necessarily correspond with linguistic identity, pointing to the fragmentation of modern Austroasiatic speakers.

Sources

• Adams, K. L. (1989). Systems of numeral classification in the Mon–Khmer, Nicobarese and Aslian subfamilies of Austroasiatic. Canberra, A.C.T., Australia: Dept. of Linguistics, Research School of Pacific Studies, Australian National University. ISBN 0-85883-373-5
• Alves, Mark J. (2014). „Mon-Khmer”. Ур.: Rochelle Lieber; Pavel Stekauer. The Oxford Handbook of Derivational Morphology. Oxford: Oxford University Press. стр. 520—544. 
• Alves, Mark J. (2015). Morphological functions among Mon-Khmer languages: beyond the basics. In N. J. Enfield & Bernard Comrie (eds.), Languages of Mainland Southeast Asia: the state of the art. Berlin: de Gruyter Mouton, 531–557.
• Bradley, David (2012). "Languages and Language Families in China Архивирано 30 април 2017 на сајту Wayback Machine", in Rint Sybesma (ed.), Encyclopedia of Chinese Language and Linguistics.
• Chakrabarti, Byomkes. (1994). A Comparative Study of Santali and Bengali.
• Chaubey, G.; et al. (2010), „Population Genetic Structure in Indian Austroasiatic Speakers: The Role of Landscape Barriers and Sex-Specific Admixture”, Mol Biol Evol, 28 (2): 1013—1024, PMC 3355372 , PMID 20978040, doi:10.1093/molbev/msq288  
• Diffloth, Gérard. (2005). "The contribution of linguistic palaeontology and Austro-Asiatic". in Laurent Sagart, Roger Blench and Alicia Sanchez-Mazas, eds. The Peopling of East Asia: Putting Together Archaeology, Linguistics and Genetics. 77–80. London: Routledge Curzon. ISBN 0-415-32242-1
• Filbeck, D. (1978). T'in: a historical study. Pacific linguistics, no. 49. Canberra: Dept. of Linguistics, Research School of Pacific Studies, Australian National University. ISBN 0-85883-172-4
• Hemeling, K. (1907). Die Nanking Kuanhua. (German language)
• Jenny, Mathias and Paul Sidwell, eds (2015). The Handbook of Austroasiatic Languages Архивирано 5 март 2015 на сајту Wayback Machine. Leiden: Brill.
• Peck, B. M., Comp. (1988). An Enumerative Bibliography of South Asian Language Dictionaries.
• Peiros, Ilia. 1998. Comparative Linguistics in Southeast Asia. Pacific Linguistics Series C, No. 142. Canberra: Australian National University.
• Shorto, Harry L. edited by Sidwell, Paul, Cooper, Doug and Bauer, Christian (2006). A Mon–Khmer comparative dictionary Архивирано 9 август 2018 на сајту Wayback Machine. Canberra: Australian National University. Pacific Linguistics. ISBN 0-85883-570-3
• Shorto, H. L. Bibliographies of Mon–Khmer and Tai Linguistics. London oriental bibliographies, v. 2. London: Oxford University Press, 1963.
• Sidwell, Paul (2005). „Proto-Katuic Phonology and the Sub-grouping of Mon–Khmer Languages” (PDF). Ур.: Paul Sidwell. SEALSXV: papers from the 15th meeting of the Southeast Asian Linguistic Society. Canberra: Pacific Linguistics. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. Приступљено 11. 3. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Sidwell, Paul (2009). Classifying the Austroasiatic languages: history and state of the art. LINCOM studies in Asian linguistics. 76. Munich: Lincom Europa. ISBN 978-3-929075-67-0. 
• Sidwell, Paul (2010). „The Austroasiatic central riverine hypothesis” (PDF). Journal of Language Relationship. 4: 117—134. Архивирано (PDF) из оригинала 30. 1. 2022. г. Приступљено 28. 10. 2011. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• van Driem, George. (2007). Austroasiatic phylogeny and the Austroasiatic homeland in light of recent population genetic studies. Mon-Khmer Studies, 37, 1-14.
• Zide, Norman H., and Milton E. Barker. (1966) Studies in Comparative Austroasiatic Linguistics, The Hague: Mouton (Indo-Iranian monographs, v. 5.).
• Zhang; et al. (2015), „Y-chromosome diversity suggests southern origin and Paleolithic backwave migration of Austro-Asiatic speakers from eastern Asia to the Indian subcontinent”, Scientific Reports, 5: 1548, Bibcode:2015NatSR...515486Z, PMC 4611482 , PMID 26482917, doi:10.1038/srep15486 
• Sidwell, Paul; Jenny, Mathias, ур. (2021). The Languages and Linguistics of Mainland Southeast Asia (PDF). De Gruyter. ISBN 978-3-11-055814-2. doi:10.1515/9783110558142. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. 
• Mann, Noel, Wendy Smith and Eva Ujlakyova. 2009. Linguistic clusters of Mainland Southeast Asia: an overview of the language families. Chiang Mai: Payap University.
• Mason, Francis (1854). „The Talaing Language”. Journal of the American Oriental Society. 4: 277, 279—288. JSTOR 592280. 
• Sidwell, Paul (2013). „Issues in Austroasiatic Classification”. Language and Linguistics Compass. 7 (8): 437—457. doi:10.1111/lnc3.12038. 
• Sidwell, Paul. 2016. Bibliography of Austroasiatic linguistics and related resources.
• E. K. Brown (ed.) Encyclopedia of Languages and Linguistics. Oxford: Elsevier Press.
• Gregory D. S. Anderson and Norman H. Zide. 2002. Issues in Proto-Munda and Proto-Austroasiatic Nominal Derivation: The Bimoraic Constraint. In Marlys A. Macken (ed.) Papers from the 10th Annual Meeting of the Southeast Asian Linguistics Society. Tempe, AZ: Arizona State University, South East Asian Studies Program, Monograph Series Press. pp. 55–74.

Спољашње везе

• Класификација
• Предавања Пола Сидвела о мон-кмерским језицима Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2007)
• Swadesh lists for Austro-Asiatic languages (from Wiktionary's Swadesh-list appendix)
• Austro-Asiatic at the Linguist List MultiTree Project (not functional as of 2014): Genealogical trees attributed to Sebeok 1942, Pinnow 1959, Diffloth 2005, and Matisoff 2006
• Mon–Khmer Languages Project at SEAlang
• Munda Languages Project at SEAlang
• RWAAI (Repository and Workspace for Austroasiatic Intangible Heritage)
• RWAAI Digital Archive
• Michel Ferlus's recordings of Mon-Khmer (Austroasiatic) languages (CNRS)