Бангладеш

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ово је чланак о држави у Азији. За приградско насеље код Новог Сада видети чланак: Бангладеш (Нови Сад).


Координате: 24° 1' СГ Ш, 89° 52' ИГД

Народна Република Бангладеш
গণপ্রজাতন্ত্রী বাংলাদেশ
Застава Бангладеша Грб Бангладеша
Застава Грб
крилатица: нема
Химна
Amar Sonar Bangla
Положај Бангладеша
Главни град Дака
Службени језик бангла
Облик државе Парламентарна република
 — Председник Абдул Хамид
 — Премијер Шеих Хасина
Независност: Од Пакистана
26. марта 1971.
Површина  
 — укупно 147.570 km² (91)
 — вода (%) 7.0
Становништво  
 — 2012. 152.518.015 [1] (8)
 — густина 1093/km² 
Валута Така (BDT) (100 паиса)
Временска зона UTC +6
Интернет домен .bd
Позивни број +880

Бангладеш (бен. বাংলাদেশ), или званично Народна Република Бангладеш (бен. গণপ্রজাতন্ত্রী বাংলাদেশ- Гонопроџатонтри Бангладеш) је држава у јужној Азији [2], која чини источни део древног региона познатог као Бенгал. Бангладеш (বাংলাদেশ) дословно значи „Земља Бенгала“. Лежи северно од Бенгалског залива, а копнене границе има са Индијом и Мјанмаром. У близини се налазе Кина, Непал и Бутан.

Географија[уреди]

Геологија и рељеф[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Скоро цела територија земље је на висини од тек неколико десетина метара изнад нивоа мора. Сви досадашњи покушаји подизања стабилне бране, која би спречавала да огромне количине воде изазову поплаве, били су неуспешни. Циклони сваки пут оштећују градове и села огромним таласима, а реке које се изливају из свог корита уништавају њиве. Кроз територију Бангладеша протичу две реке које се уливају у Бенгалски залив пошто су се у њима здружиле воде притока из целе Азије - Ганг и Брамапутра. Корита ових река се рашчлањују на хиљаде малих рукаваца и на овај начин отежавају речну пловидбу.

Клима[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Клима је влажна, монсунска. Суша траје од новембра до априла. Просечне температуре износе 19 °C у јануару, 28 °C у јулу.

Историја[уреди]

Већ дуго постоји напредна цивилизација у данашњем Бангладешу, некада источном делу региона Бенгал. Скорашњи докази говоре о цивилизацијама које датирају из 500. п. н. е., а чак постоје тврдње о постојању социјалних структура око 1000. п. н. е.. Један од најранијих историјских сведочанстава је помен земље Гангаридаи у Старој Грчкој око 100. п. н. е. Сматра се да та реч потиче од Гангахрд (земља са Гангом у свом средишту) и верује се да означава област у Бангладешу.

Ипак, конкретнији докази политичког ентитета у Бенгалу се појављују са Шашанком у 7. веку нове ере. Уследиле су (мада не непосредно) династије Пала и Сена. Пала династија је била будистичка док су и Шашанка и Сене били хиндуси.

Бенгал је прихватио ислам у 13. веку и развио се у богати трговачки и индустријски центар под Могулским царством током 16. века. Европски трговци су се појавили у касном 15. веку а до касног 18. века, Британска источноиндијска компанија је контролисала регион, из чега су Британци проширили своју власт на целу Индију. Када је Индија стекла независност, 1947, из политичких мотива је била подељена у исламску државу, Пакистан, и секуларну Индију.

Подела Индије је учинила да Бенгал буде подељен у две нове државе: муслимански источни део, Источни Бенгал, који одговара данашњем Бангладешу, и западни део, индијска држава Западни Бенгал. Укидање заминдари система (класна подела друштва) у Источном Бенгалу (1950.) је било важан тренутак у стварању Бангладеша као „народне државе“. Језички покрет 1952. је успоставио право бенгалске заједнице да говори својим језиком. 1955, влада Пакистана је променила име провинције из Источни Бенгал у Источни Пакистан.

Источним Пакистаном је владао Западни Пакистан, који је обухватао остатак Пакистана (Западни Пенџаб, Синд, Белуџистан, и Северозападна Гранична Провинција). Упркос чињеници да је Источни Пакистан доносио већи део националног дохотка, посебно кроз извоз јуте, већина улагања у развој је вршена у Западном Пакистану. Тензије су досегле врхунац 1971, након отвореног, недемократског одбијања пакистанског председника Јаје Кана, војног вође, изборних резултата који су донели Авами лиги велику премоћ у парламенту (167 од 169 места одређених за Источни Пакистан)[3].

Под вођством шеика Муџибура Рахмана, познатог као Бонгобондху (Bôngobondhu) (пријатељ Бенгала), Бангладеш је започео своју борбу за независност. Званични почетак рата је уследио након једног од најкрвавијих геноцида модерних времена, који је извршила пакистанска војска над бенгалским цивилима 25. марта, 1971. Практично сва бенгалска интелигенција је елиминисана. Овај геноцид је један од најстрашнијих по броју погинулих након Другог светског рата. Захваљујући напорима Западног Пакистана да се реши страних новинара, тешко је доћи до тачних бројки, али неке процене говоре о 50.000 мртвих у прва три дана такозване Операције Рефлектор, коју је извела пакистанска војска[3]. Више од десет милиона Бенгалаца је пребегло у суседну Индију. Ово је довело до жестоког економског притиска на Индију, и тадашња индијска премијерка, Индира Ганди је од западних земаља морала да тражи помоћ.

Бангладешки ослободилачки рат се одиграо током Хладног рата. Сједињене Државе и Народна Република Кина су сматрали рат унутрашњим питањем Пакистана, чиме су практично подржали Западни Пакистан. Међутим, Индија, СССР са својим савезницима, као и народ Јапана и западних земаља су снажно подржавале Бангладеш. Да би се стекла стратешка предност над Сино-САД-пакистанском осовином, Споразум о индо-совјетском пријатељству је потписан 9. августа, 1971."[4]

Индија је због свог географског положаја и војног антагонизма према Пакистану, као и због економских и социјалних проблема које је узроковао дотицај избеглица на њену територију, снажно подржала Бангладеш, посебно након што је и СССР пружио подршку. Стратешки, независност Бангладеша би за Индију значила један фронт мање за борбу са Пакистаном. Такође ваља поменути да су одређене регионалне владе дале подршку на етничким основама. 27. марта, 1971, премијерка Индије, Индира Ганди је изразила пуну подршку своје владе борби за слободу. Бангладешко-индијска граница је отворена да би се допустило измученим и застрашеним Бенгалцима да нађу склониште у Индији. Владе Западног Бенгала, Бихара, Асама, Мегхалаје и Трипуре су успоставиле избегличке кампове дуж границе. Ови кампови су омогућили и регрутовање бораца. Главни штаб бангладешких снага је успостављен у Калкути почев од 12. априла.[3]

Током рата, упркос жестоком противљењу владе Западног Пакистана, BBC је наставио да прати догађаје преко BBC Бангла радио служби у Јужној Азији. Међу међународним напорима да се подигне стање свести о догађајима у Бангладешу је био и Концерт за Бангладеш, бившег Битлса, Џорџа Харисона.

Пакистанска влада је ухапсила Муџибура Рахмана који је идентификован као најутицајнија бенгалска фигура. Пре него што је ухапшен, шеик Муџибур Рахман је формално и званично прогласио независност, 26. марта. Стога се овај датум сматра Даном независности Бангладеша. 27. марта, Зиаур Рахман, тада армијски мајор (а председник Бангладеша много касније), је објавио декларацију независности Бангладеша у име врховног вође, Бонгобондхуа, преко привремени радио-предајник у Калургату близу лучког града Читагонга. Уз помоћ бенгалских официра, подршку цивила и војно/хуманитарну помоћ из Индије, Бангладеш је брзо формирао редовну војску, као и герилске снаге познате као Мукти бахини (борци за слободу), наоружану групу коју су чинили углавном млади студенти, радници, фармери и други цивили. Поред напада на пакистанску војску, Мукти бахини су пружали локалне обавештајне податке и вођство од немерљивог значаја здруженим снагама војсци Бангладеша и Индије, које су напале окупациону војску Западног Пакистана (80.000), раног децембра 1971. За две недеље од индијске инвазије, 16. децембра, 1971, пакистанска војска се формално предала источној команди индијске армије, која је трансформисала Мукти Бахини у ефективну борбену силу. Индија је заробила 93.000 ратних заробљеника, који су одведени у логоре у Индији, како би се избегле репресалије бангладешког становништва. Нова држава, Бангладеш је успостављена, и шеик Муџибур Рахман, који је био затворен у Западном Пакистану од марта, триумфално се вратио као први премијер. Индија је повукла своје трупе из Бангладеша у року од три месеца од краја рата. Становници Бангладеша и данас памте по злу пакистански режим из периода пре и током рата.

Након рата шеик Муџибур Рахман је постао премијер, и касније председник Бангладеша. Њега, и већи део његове породице масакрирала је незадовољна група армијских официра 15. августа 1975. Након његове смрти (генерал-мајор) Калед Мушараф је повео војни пуч, 3. новембра 1975. Мушараф је убијен у контра-пучу, 7. новембра 1975. На крају је генерал Зиаур Рахман дошао на власт. Касније је постао председник. Међутим, 1981, је и он убијен у новом пучу у Читагонгу. Године 1982. генерал Хосаин Мохамад Ершад је организовао ненасилни пуч. Ершад се касније прогласио председником основао нову политичку партију, Џанадал, којој је касније променио име у Партија Џатија. Ершад је владао до 1990. када га је народна побуна приморала да да оставку и отвори врата парламентарној демократији.

Административна подела[уреди]

Административна подела Бангладеша
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Административна подела Бангладеша

Бангладеш је подељен у седам управних округа (дивизија), од којих сваки носи име највећег града у округу:

Дака је главни град и највећи град Бангладеша. Остали већи градови у земљи: Читагонг, Кулна, Рајшахи, Силхет, Барисал, Цомила, Рангпур. У великим градовима, постоји процедура избора градоначелника, док за остале општине градоначелника бира председник.

Демографија[уреди]

Гужва у Даки

Изузев врло малих држава попут Сингапура и Бахреина, Бангладеш је најгушће насељена земља на свету. Са 982 становника/км², Бангладеш се често пореди са индонежанским острвом Јава.

Бангладеш је етнички хомоген - Бенгалци чине 98% становништва Велика већина говори језик бангла, или бенгали. Преостала два процента махом говоре урду, небенгалски муслимани из индијских региона као што је Бихар. Значајан број не-бенгалских племенских група насељава брдска подручја Читагонг у југоисточним и северним регионима Бангладеша, укључујући делове дистрикта Мјеменсинг (Mymensingh), Силхет (Sylhet), Рангпур (Rangpur). Скоро сви не-бенгалци говоре бангла као други језик.

Већина Бангладешана (око 88,7%) су муслимани, али хиндуси чине значајну (9,5%) мањину. Такође постоји мали број будиста, хришћана, и анимиста. Бенгали, индо-арјански језик, користи писмо слично девенгарију. Службени је језик, мада је енглески прихваћен у службеним дужностима и (високом) образовању.

Средином осамдесетих, влада је започела програм контроле рађања, како би успорила раст становништва, али је ова политика била ограниченог успеха. Међутим, влада је постигла значајне резултате у спречавању многих дечјих болести, кроз ефективан национални програм имунизације.

Велики број људи је без земље, или је приморан да живи на опасним равницама подложним поплавама, што доводи до ширења болести путем воде, а посебан проблем представљају воде богате арсеником. У напорима да зауставе ширење патогена попут колере и дизентерије, међународне организације су почеле да промовишу изградњу бунара широм земље. Неколико година након што је овај програм проширен, преко четвртине популације је почело да показује симптоме тровања арсеником. Ефекти воде затроване арсеником и даље остају проблем.

Бангладеш је познат по топлим температурама, тако када је у јануару 2013. године измерено +3 °C 80 људи је умрло од хладноће.[5]

Образовање[уреди]

Рибља пијаца у Бангладешу

Образовање у Бангладешу у великој мери субвенционише држава, која руководи мноштвом школа и колеџа у примарном, секундарном и вишем секундарном нивоу, као и многим јавним универзитетима. Цела држава је подељена у седам образовних одбора (Дака, Читагонг, Раџашахи, Џесоре, Баришал, Силхет и Комила образовни одбор) који надгледају образовање од примарног до вишег секундарног нивоа. Влада дакође прибавља велики део новца за плате учитеља у не-владиним школама. Како би се промовисала писменост међу женама, образовање је за женске студенте бесплатно све до вишег секундарног нивоа. Такође постоји програм, који финансира влада, који даје подстреке попут стипендија за наставак образовања у секундарном нивоу.

У Бангладешу постоји 22 јавна универзитета. Пет од њих обезбеђују инжењерско образовање, а остали су општи универзитети.

Референце[уреди]

  1. ^ Национална агенција за статистику [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ а б в [2]
  4. ^ [3] Споразум о индо-совјетском пријатељству
  5. ^ Бангладеш: Умиру од хладноће на +3 (Б92, 10. јануар 2013), Приступљено 17. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :