Корисник:Алексаис1819/песак

AMX-50
Основне карактеристике
Земља порекла	Francuska
Намена	тешки тенк
Брзина на путу	51 km/h
Досег	250 km
Димензије и маса
Дужина	7.35 m
Ширина	3.4 m
Висина	3.35 m
Тежина	57.8 t
Опрема
Главно наоружање	топ 120 mm
Споредно наоружање	2 митраљеза 7.5мм калибра
Оклоп	80-120 мм
Мотор	Маyбацх ХЛ 295 12ВЦ
Снага (КС)	850 КС
Посада
Посада	4

АМX 50 (официјална дезигнација) или АМX-50 је био Француски тешки тенк дизајниран после Другог светског рата. Предложен је да буде француски средњи, тешки и глави  борбени тенк, укључујићи многа напредне својства за то доба.

Прекинули су развој током касних 50их година због неповољних економских и политичких околности после озбиљних кашњења.

Развој

M 4

После рата Француска војска није имала ни један модерни тенк са тешким наоружањем. АРЛ 44 који је већ увелико био заостао у развоју, иако је поседовао модеран 90мм топ, тешко да се могао називати модерним тенком јер му је суспензија већ била застарела.

У марту 1945. године Француска индустрија је била позвана да дизајнира возило које ће бити више прихватљиво.

Исте године  Ателиерс де цонструцтион д'Иссy-лес-Моулинеауx (АМX) компанија је представила свој пројекат да направи прототип назван M-4 наоружан са 90 мм Сцхнеидер топом који пуца гранате брзином од 1000м/с и може да се пореди са Немацким 8.8 КwК 43 топом.

М4 веома личи на немачки Тигар II тенк у својој генералној форми, Мада иако је купола требала да се направи од више заварених делова, да би ограниèили тежину тенка до већ одређених 30 тона, пропорције су смањене и оклоп је имао максималну дебљину од 30мм. Као и каснији Немаћки тенкови за време рата, имао је 8 точкова коју су се преклапали. Део пројекта је да се проучи да ли модерна суспензија торзионе шипке требала да се користи или да се висина тенка смањи за 10 центиметара кроз уградњу лиснатих и спиралних опруга.

2 прототипа M-4 су наручена. Војска је убрзо објаснила да ниво заштите који пружа 30мм оклопа неприхватљиво низак.

У одговору на ту примедбу оклоп је повећан на 80мм делбљину.

Да би се уштедели на тежини, одлучено је да се постави нова осцилирајућа купола, коју је дизајнирао Цомпагние дес форгес ет ациериес де ла марине ет д'Хомецоурт (ФАМХ). Ипак, када је први прототип, који је сада назван АМX 50 по предвиђеној тежинској класи, испоручен 1949. године,  био је тежак 53,7 тона. Током зиме 1950. уместо 90 мм уграђена је топ од 100 мм који је дизајнирао Арсенал де Тарбес. Убрзо је и други прототип био спреман са мало другачијом куполом и такође са топом калибра од 100 мм. Прототипи су имали дужину са топом 10,43 м, ширину 3,40 м и висину 3,41 м. Било је предвиђено да у њега стане мотор од 1.200 коњских снага да би постигао брзину која је много боља од свих постојећих средњих тенкова. Тестирани су Маибацх ХЛ 295 (редизајнирани немачки гасни мотор 1945. године, који је у Фридрихсхафену  заузео генерални инжењер Јосепх Молиние) и дизел мотор Саурер. Обоје нису успели да испоруче потребну снагу и максимална брзина није била већа од 51 км / х на путу, док је брзина ван била око 20 км/х. Прототипови су тестирани између 1950. и 1952. године.

Пренос за АМX M 4 за француску војску развио је немачки Захнрадфабрик Фриедрицхсхафен (ЗФ) 1945. То је био модерни петостепени ручни мењач са интегрисаним двоструким двоструким диференцијалним управљачем (Уберлагерунгсленкгетриебе). Радне кочнице биле су постављене на обе излазне стране мењача. Састојале су се од Аргус диск кочница дизајнирао Херманн Клауе, сличних онима које су се раније користиле у немачким тенковима Тигар и Пантер, легендарним немацким тенковима.

Паралелно са M 4, од 1946, АМX је дизајнирао АМX Цхассеур де Цхар, лако оклопљени 34-тонски ловац тенкова заснован на шасији M 4-а, али опремљен модерном заобљеном елегантном куполом за 90-милиметарским топом. Није направљен ниједан прототип.

СОМУА СМ

У конкуренцији са АМX-ом, компанија СОМУА такође је развила тенк како би удовољила потражњи за тешко наоружаним возилом: Цхар СОМУА СМ, који је замишљен као Цхар Лоурд („тешки тенк") од шездесет тона попут М4 паралелно са немачким Тигром II. Наређење за израду прототипа дато је 1946. Возило је испоручено у октобру 1951. године, тешко 56 тона, али му је и даље недостајао мотор. На крају је француска војска натерала обе компаније да раде на идентичним детаљним спецификацијама. Као резултат тога, СОМУА СМ је јако личио на АМX 50. I он је имао осцилирајућу куполу, прво са 90 мм, а затим са 100 мм топом. Главна спољна разлика била је у томе што се девет точкова није преклапало. Тестиран је тек 1953. године, између јануара и јула, али многи делови нису били довољно развијени. Због великог броја кашњења су прекинули тестирања и одбацили су тај тип.

АМX 50 "120 мм"

Пример АМX 50 120 мм, Пример осталих тенкова Тенк

Трећи АМX 50 пројекат је почео у августу 1951. године. Десет прототипа (предсеријских) возила је требало да буде направљено од стране ДЕФА (Дирецтион дес Éтудес ет Фабрицатионс д'Армемент) и први је био завршен 1953. године. Тај тип тенка је био наоружан са 120мм топом, који такође пуца гранате брзином од 1000м/с као одговор на Совјетке тешке тенкове као што су ИС-3 и Т-10.

Да би се на тенк ставио већи топ такође су морали да направе већу куполу, првобитно планирана да буде у конвенционалном облику, али на крају је одлучено да се она такође осцилира. Оклоп је повећан на 90 мм.

Ове промене су подигле тежину тенка на 59.2 тоне. Од 1954. до 1955. године овај тип тенка је постајао све тежи, стварајући нову верзију са дебљим оклопом и нижом куполом и вишим трупом попут ИС-3, доводећи тежину до 64 тоне и дебљину оклопа до 200мм.

Како је ово изазвало озбиљну забринутост за механичку поузданост упркос ојачаној трансмисији тако да је од 1956. до 1958. тежина је смањена на 57,8 тона, изградњом ливеног доњег трупа стрварајуци спустеном(спустено), лаксом, али опет висом куполом.

Како су проблеми са преферираним Маибацх мотором и даље трајали, упркос ограничавању жељене снаге на 1.000 КС, од 1955. надаље, специјални дизајнерски тим је доведен из Немачке који сарађивао је са фабриком АМX. Назван је Группе M, према професору Карлу Маибацху који је лично био на челу мисије и водио је седамдесет немачких инжењера. Било предвиђено да се максимална брзина на крају може повећати на 65 км / х. На крају је конструисано само пет комплетних прототипова АМX 50.

На основу шасије M 4 из 1950. године завршен је прототип ловца тенкова у облику самоходног топа од 120 мм Цанон Аутомотеур АМX 50 Фоцх, назван по маршалу Фердинанд-у Фоцх-у. Требало је да пружи подршку великог домета средњем тенку АМX 50 "100 мм". Након што је испланирано да се првобиотна верзија тенка наоружа топом од 120 мм, пројекат Фоцх је напуштен. Како је већ почетком педесетих било очигледно да би АМX 50 могао испасти претежак - евентуална тежина од 53,7 тона била је шок - 1952. покренут је паралелни пројекат развијања средњег танка: Лорраине 40т.

Опис

Укупно је произведено пет прототипа, који су се знатно разликовали у детаљима њихове конструкције. Тежак око педесет и пет тона, АМX 50 је био најтежи од три француска дизајна оклопних борбених возила у послератном периоду који су имали осцилирајућу куполу заједно са АМX 13 I Панхард ЕБР.

Осцилирајућа конструкција куполе, у којој нема конвенционалне мантиле, има два одвојена дела, а горњи и доњи део повезани су помоћу два шаркира или завртња, при чему је топ фиксиран у горњем делу. Хоризонтално кретање топа је уобичајен, али вертикално кретање, елевације, постиже се окретањем целог горњег дела у односу на доњи део, који држи доње странице горњег дела унутар својих носача.  

Овај метод узвишења има две главне предности. Прво, омогућава мању куполу, јер није потребан унутрашњи простор за вертикално кретање топа. Друго, омогућава употребу релативно једноставног полуаутоматског ауто-пуњача топа  који се напаја из вишеканалних магацина, постижући врло високу брзину пуцања све док су магацини били напуњени, јер је топ такође фиксиран у односу на ауто-пуњач смештен у задњем делу горње куполе. Систем аутоматског пунења је радио добро када је калибар био 100 мм. Након увођења већег топа од 120 мм,  поузданост је примила ударац због повећане тежине коришћених граната. Осцилирајућа купола била је веома модеран концепт педесетих година прошлог века, а примењивала се и у неким америчким пројектима, попут Т57, Т58 и Т69. Међутим, само Французи су могли да направе такве куполе, након што су били први да их измисле.

Труп је био опремљен са суспензијом торзионе шипке дизајниран да омогући возилу добру покретљивост на путу и ван њега. Труп и суспензија су подсећали на немачке тенкове Тигар и Пантер, који су након рата припали францујској војски, били добро познати и имитирани.

Амерички Т69 је личио на АМX 50

Нарочито палуба мотора, ланчаници и гусенице подсећају на немачки стил дизајна. Девет преклапајућих точкова са сваке стране, међутим, били су много мањи. Француски инжењери у почетку нису били свесни да је немачки дизајн који се преклапао мотивисан недостатком висококвалитетне гуме, што је захтевало велике друмске точкове за смањење напетости пнеуматика, који су потом направљени да се преклапају како би се боље распоредио притисак терета. Како Француска није имала проблема са добијањем гуме жељеног квалитета, ова карактеристика је била сувишна. Због тога су путни точкови смањени у поређењу са првим пројектним предлогом, како би се уштедела тежина, тако и смањио профил резервоара, који је био прилично висок због дубоког трупа, а проблем се решио тек у петом прототипу. Систем преклапања као такав задржан је у свим прототиповима, са мањим точковима дозвољавало је девет уместо првобитно планираних осам точкова, пет чине спољни, четири унутрашњи ред.

Мотор и систем преноса су били у задњем делу возила са задњим погонским ланчаницима. Пренос је изведен из Пантера.  Мотор је био 12-цилиндарски Маибацх ХЛ295 од 29,5 литара, користећи убризгавање горива у комбинацији са паљењем варницом. Циљ пројекта био је довести снагу мотора на 1200 КС, што се подразумева веома повољан однос КС / литар од преко четрдесет. Ово се показало нереално амбициозним, с обзиром на ниво технолошког развоја у то време, у стварности није поуздано постигнут ни однос од тридесет. Немачка мисија је ово сматрала срамотним неуспехом који је најбоље заборавити.

Бокови трупа били су вертикални, као у случају Тигра, док је предњи део трупа у прва три прототипа био равномерно нагнут на приближно 40 степени од хоризонтале, користећи коси оклоп сличан оном код Пантера и Тигра II. Углови између бочних страница су били скраћени. Прва два прототипа су имала ниво предње заштите од око 120 мм дебљине „видног поља“ у хоризонталној равни.  Тенк за то време није био посебно тешко оклопљен. Оклоп је имао за циљ да пружи заштиту од топова у општој употреби на крају Другог светског рата.  Повећање тежине са трећим прототипом углавном је узроковано већом куполом, па чак и у свом четвртом „оклопном“ облику, удвостручујући дебљину фронталног оклопа, АМX 50 је и даље био слабије заштићен од својих америчких и британских конкурената, који су и сами били инпериорнији у односу на оклоп од Совјетских тешких тенкова против којих су направљени да се боре. Пети прототип користио је доњи ливени труп,  са заобљеним чеоним пресеком за бољу ефикасност тежине.

Изнад масивног трупа налазила се осцилирајућа купола, мања, лакша и компактнија од оне код Тигра, имала је дебљину од 85 мм. У задњем делу куполе се налазио отвор команданта опремљена оптичком опремом. Купола је имала оптички даљиномер. Прва два прототипа имала су двоструке 7,5 мм митраљезе Реибел постављене на крова као АА(Анти-Аир) оружје, а трећи је био коаксијалан. У првом предлогу дизајна за верзију од 120 мм, конвенционална купола је наоружана и митраљезом и 20-милиметарским топом МГ 151. Међутим, трећи и четврти прототипови са осцилирајућом куполама „120 мм“ имали су један митраљез АА од 7,5 мм и други коаксијални митраљез такође од 7,5 мм. У производна возила се сматрало да се инсталира коаксијални 20 мм топ, лакше оклопне мете су тада могле бити уништене без исцрпљивања ограничене залихе муниције у магацинима куполе. Упркос аутоматском пуњачу, посада је имала четири особе: други човек је седео у трупу, радиоје као радио-оператер, али му је главна улога била да допуњава магацине у куполи, држећи по девет граната, из залиха муниције у трупу.

Дизајн полиса

АМX 50, како је првобитно планирано, био би средњи, а не тежак тенк. Француска је била прва од држава произвођача тенкова која је одустала од класе тешких тенкова. Тенк би требао да буде  лаган, добро наоружан и пре свега брз. Када су направљена прва два прототипа, тежина је већ била жртвована у корист високог нивоа заштите, али је и даље требало да буде прилично окретно возило, у тежинској класи од 45 до 50 тона, са односом КС / тона преко двадесет. Очекивања су била велика, како је генерал Молиние рекао да би изразио своју иронију, надао се да ће се створити тенк са заштитом Пантера, ватреном снагом Тигра, покретљивошћу и количином Т-34, поузданошћу М4 Схермана и све то да је лакше од М26 Персхинг-а.

У то време Француска се надала да ће повратити свој положај велике силе. Међутим, изградња моћног аутоходног тенка није било само питање националног престижа. Европа у целини покушавала је да се опорави од разарања проузрокованих ратом и да успостави независност између две суперсиле, САД и СССР. Због тога 1948.године је потписан  Бриселски споразум, који је између осталог био и заједнички одбрамбени споразум. АМX 50 је супериорнији у наоружању и мобилности у односу на постојеће америчке и британске дизајне. Сматран је логичним кандидатом за заједнички европски тенк за опремање будућих војски одбрамбене организације Западне Европске уније. Прототипи су поносно приказани током Француског дана независности 1950. године. Пројекат је био само независан развој у технолошком смислу: надало се да ће Американци финансирати такав тенк, јер им финансијски положај европских држава неће допустити да се поново наоружају.

Исте године ситуација се нагло и суштински променила због избијања Корејског рата. САД су брзо започеле масовну производњу средњих тенкова,М47 Паттон. Када се овај тенк показао незадовољавајућим, у производњу за америчке снаге пуштен је још напреднији тип, М48 Паттон. Хиљаде сувишних М47 бесплатно су изнајмљене европским савезницима, укључујући и Француску. АМX 50 је одједном постао технолошки вишак као средњи тенк, упркос прототипу „100 мм“ који је 1952. године послат на полигон у Абердеен Провинг Гроунд на тестирање, што се показало успешним.

Да би се спасио пројекат, пронађена му је нова улога у совјетској претњи тешким тенковима. Почетком 1950-их, НАТО тактичаре бринуо је снажни оклоп совјетских возила, који су изгледа били имуни на топове постојећих западних тенкова. Као одговор на то да ће Британија развити Освајача, а САД тешки тенк М103. Напуштајући СОМУА СМ, одлучено је да се АМX 50 развије у сличан тип, иако су у тренутку развијали и други француски пројекти тешких тенкова, као што је на пример Цхар де 70 тона, врста "АМX 70". Већ имајући велику шасију, АМX 50 би се у принципу могао лако прилагодити да има топ од 120 мм. У пракси је било много препрека. Простор се у ствари могао наћи само повећањем висине доње половине куполе, негирањем предности осцилирајућег концепта и стварањем опасне замке за хитац. Верзија „оклопљена“, са дубљим трупом и равнијом куполом, посебно је дизајнирана да се томе супротстави и учини возило имуним на нападима великог домета, али је додатно повећала тежину. 1955. године је АМX 50 ипак био врло близу да се наручи од француске владе, која је очекивала да произведе тип тенка и за реконституисану немачку војску.  Производња је планирана 1956.  Ова одлука је, међутим, морала да се одложи због чињенице да проблеми са мотором нису решени. Поузданост се могла осигурати само ако је снага ограничена на 850 КС, што је проузроковало осредњи однос КС / тона од око 13 : 1.

Кашњење се показало кобним за пројекат. Крајем 1950-их, брз напредак у технологији шупљих пуњења учинио је тешке тенкове све рањивијим. Мобилност је тако добила приоритет над заштитом и сам концепт тешког тенка је застарео. Као резултат, пројекат је поново промењен у намери, покушавајући сада да се представи као окретни главни борбени тенк, са истим топом као и Освајач, али много лакши и моћнији. Ово није успело јер је било превише скупо. Осцилирајуће куполе такође су постале непопуларне јер их је у основи било тешко заштитити од нуклеарне и хемијске контаминације. Проблеми са мотором код Маибацха никада нису превазиђени, а спуштање трупа ради уштеде тежине, као што је урађено за коначни прототип, онемогућавало је уградњу већег мотора. Схватајући да је проблем комбиновања одличне покретљивости са тешким оклопом за сада нерешив, пројекат АМX 50 је прекинут 1959. године. приоритет који је дат мобилности захтевао је нови концепт дизајна, који је довео до АМX 30, најлакшег модерног главног тенк-а свог времена. Тек почетком 1980-их Француска ће поново покушати да комбинује тешки оклоп и наоружање у својим дизајном тенкова, почев од каснијих прототипова као на пример АМX 32. АМX 50 за Француску није био потпуно губљење времена и труда, јер је стечено доста технолошког знања од којег ће АМX 30 профитирати.

Екстерни линкови

• АМX-50 танк пхотос @ 5 стар Генерал сите
• Пхотос оф Маyбацх ХЛ 295 фуел-ињецтед енгине (енд оф паге) @ Фаргзуеге дер Wермацх(ин Герман)