Корисник:Aleksais1819/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
AMX-50


Основне карактеристике
Земља порекла  Francuska
Намена тешки тенк
Брзина на путу 51 km/h
Досег 250 km
Димензије и маса
Дужина 7.35 m
Ширина 3.4 m
Висина 3.35 m
Тежина 57.8 t
Опрема
Главно наоружање топ 120 mm
Споредно наоружање 2 митраљеза 7.5mm калибра
Оклоп 80-120 mm
Мотор Maybach HL 295 12VC
Снага (КС) 850 КС
Посада
Посада 4


AMX 50 (oficijalna dezignacija) ili AMX-50 je bio Francuski teški tenk dizajniran posle Drugog svetskog rata. Predložen je da bude francuski srednji, teški i glavi  borbeni tenk, uključujići mnoga napredne svojstva za to doba.

Prekinuli su razvoj tokom kasnih 50ih godina zbog nepovoljnih ekonomskih i političkih okolnosti posle ozbiljnih kašnjenja.

Razvoj[уреди | уреди извор]

M 4[уреди | уреди извор]

Posle rata Francuska vojska nije imala ni jedan moderni tenk sa teškim naoružanjem. ARL 44 koji je već uveliko bio zaostao u razvoju, iako je posedovao moderan 90mm top, teško da se mogao nazivati modernim tenkom jer mu je suspenzija već bila zastarela.

U martu 1945. godine Francuska industrija je bila pozvana da dizajnira vozilo koje će biti više prihvatljivo[1].

Iste godine  Ateliers de construction d'Issy-les-Moulineaux (AMX) kompanija je predstavila svoj projekat da napravi prototip nazvan M-4 naoružan sa 90 mm Schneider topom koji puca granate brzinom od 1000m/s i može da se poredi sa Nemackim 8.8 KwK 43 topom.[2]

M4 veoma liči na nemački Tigar II tenk u svojoj generalnoj formi, Mada iako je kupola trebala da se napravi od više zavarenih delova, da bi ogranièili težinu tenka do već određenih 30 tona, proporcije su smanjene i oklop je imao maksimalnu debljinu od 30mm. Kao i kasniji Nemaćki tenkovi za vreme rata, imao je 8 točkova koju su se preklapali.[3] Deo projekta je da se prouči da li moderna suspenzija torzione šipke trebala da se koristi ili da se visina tenka smanji za 10 centimetara kroz ugradnju lisnatih i spiralnih opruga.

2 prototipa M-4 su naručena. Vojska je ubrzo objasnila da nivo zaštite koji pruža 30mm oklopa neprihvatljivo nizak.

U odgovoru na tu primedbu oklop je povećan na 80mm delbljinu.

Da bi se uštedeli na težini, odlučeno je da se postavi nova oscilirajuća kupola, koju je dizajnirao Compagnie des forges et acieries de la marine et d'Homecourt (FAMH). Ipak, kada je prvi prototip, koji je sada nazvan AMX 50 po predviđenoj težinskoj klasi, isporučen 1949. godine[4],  bio je težak 53,7 tona. Tokom zime 1950. umesto 90 mm ugrađena je top od 100 mm koji je dizajnirao Arsenal de Tarbes[1]. Ubrzo je i drugi prototip bio spreman sa malo drugačijom kupolom i takođe sa topom kalibra od 100 mm[4]. Prototipi su imali dužinu sa topom 10,43 m, širinu 3,40 m i visinu 3,41 m. Bilo je predviđeno da u njega stane motor od 1.200 konjskih snaga da bi postigao brzinu koja je mnogo bolja od svih postojećih srednjih tenkova. Testirani su Maibach HL 295 (redizajnirani nemački gasni motor 1945. godine, koji je u Fridrihshafenu[2]  zauzeo generalni inženjer Joseph Molinie) i dizel motor Saurer. Oboje nisu uspeli da isporuče potrebnu snagu i maksimalna brzina nije bila veća od 51 km / h na putu, dok je brzina van bila oko 20 km/h.[2] Prototipovi su testirani između 1950. i 1952. godine.

Prenos za AMX M 4 za francusku vojsku razvio je nemački Zahnradfabrik Friedrichshafen (ZF) 1945. To je bio moderni petostepeni ručni menjač sa integrisanim dvostrukim dvostrukim diferencijalnim upravljačem (Uberlagerungslenkgetriebe). Radne kočnice bile su postavljene na obe izlazne strane menjača. Sastojale su se od Argus disk kočnica dizajnirao Hermann Klaue, sličnih onima koje su se ranije koristile u nemačkim tenkovima Tigar i Panter, legendarnim nemackim tenkovima.[5][6]

Paralelno sa M 4, od 1946, AMX je dizajnirao AMX Chasseur de Char, lako oklopljeni 34-tonski lovac tenkova zasnovan na šasiji M 4-a, ali opremljen modernom zaobljenom elegantnom kupolom za 90-milimetarskim topom. Nije napravljen nijedan prototip.[7]

SOMUA SM[уреди | уреди извор]

U konkurenciji sa AMX-om, kompanija SOMUA takođe je razvila tenk kako bi udovoljila potražnji za teško naoružanim vozilom: Char SOMUA SM, koji je zamišljen kao Char Lourd („teški tenk") od šezdeset tona poput M4 paralelno sa nemačkim Tigrom II. Naređenje za izradu prototipa dato je 1946. Vozilo je isporučeno u oktobru 1951. godine, teško 56 tona, ali mu je i dalje nedostajao motor.[8] Na kraju je francuska vojska naterala obe kompanije da rade na identičnim detaljnim specifikacijama. Kao rezultat toga, SOMUA SM je jako ličio na AMX 50. I on je imao oscilirajuću kupolu, prvo sa 90 mm, a zatim sa 100 mm topom. Glavna spoljna razlika bila je u tome što se devet točkova nije preklapalo. Testiran je tek 1953. godine, između januara i jula, ali mnogi delovi nisu bili dovoljno razvijeni. Zbog velikog broja kašnjenja su prekinuli testiranja i odbacili su taj tip.

AMX 50 "120 mm"[уреди | уреди извор]

Primer AMX 50 120 mm, Primer ostalih tenkova Тенк

Treći AMX 50 projekat je počeo u avgustu 1951. godine.[4] Deset prototipa (predserijskih) vozila je trebalo da bude napravljeno od strane DEFA (Direction des Études et Fabrications d'Armement)[8] i prvi je bio završen 1953. godine. Taj tip tenka je bio naoružan sa 120mm topom, koji takođe puca granate brzinom[2] od 1000m/s kao odgovor na Sovjetke teške tenkove kao što su IS-3[2] i T-10.

Da bi se na tenk stavio veći top takođe su morali da naprave veću kupolu, prvobitno planirana da bude u konvencionalnom obliku, ali na kraju je odlučeno da se ona takođe oscilira. Oklop je povećan na 90 mm.

Ove promene su podigle težinu tenka na 59.2 tone. Od 1954. do 1955. godine ovaj tip tenka je postajao sve teži, stvarajući novu verziju sa debljim oklopom i nižom kupolom i višim trupom poput IS-3, dovodeći težinu do 64 tone i debljinu oklopa do 200mm.

Kako je ovo izazvalo ozbiljnu zabrinutost za mehaničku pouzdanost uprkos ojačanoj transmisiji tako da je od 1956. do 1958. težina je smanjena na 57,8 tona, izgradnjom livenog donjeg trupa strvarajuci spustenom(spusteno)[8], laksom, ali opet visom kupolom.

Kako su problemi sa preferiranim Maibach motorom i dalje trajali, uprkos ograničavanju željene snage na 1.000 KS, od 1955. nadalje, specijalni dizajnerski tim je doveden iz Nemačke koji sarađivao je sa fabrikom AMX. Nazvan je Gruppe M, prema profesoru Karlu Maibachu koji je lično bio na čelu misije i vodio je sedamdeset nemačkih inženjera.[9] Bilo predviđeno da se maksimalna brzina na kraju može povećati na 65 km / h. Na kraju je konstruisano samo pet kompletnih prototipova AMX 50.

Na osnovu šasije M 4 iz 1950. godine završen je prototip lovca tenkova u obliku samohodnog topa[1] od 120 mm Canon Automoteur AMX 50 Foch, nazvan po maršalu Ferdinand-u Foch-u. Trebalo je da pruži podršku velikog dometa srednjem tenku AMX 50 "100 mm". Nakon što je isplanirano da se prvobiotna verzija tenka naoruža topom od 120 mm, projekat Foch je napušten. Kako je već početkom pedesetih bilo očigledno da bi AMX 50 mogao ispasti pretežak - eventualna težina od 53,7 tona bila je šok - 1952. pokrenut je paralelni projekat razvijanja srednjeg tanka: Lorraine 40t.

Opis[уреди | уреди извор]

Ukupno je proizvedeno pet prototipa, koji su se znatno razlikovali u detaljima njihove konstrukcije. Težak oko pedeset i pet tona, AMX 50 je bio najteži od tri francuska dizajna oklopnih borbenih vozila u posleratnom periodu koji su imali oscilirajuću kupolu zajedno sa AMX 13 I Panhard EBR.[4]

Oscilirajuća konstrukcija kupole, u kojoj nema konvencionalne mantile, ima dva odvojena dela, a gornji i donji deo povezani su pomoću dva šarkira ili zavrtnja, pri čemu je top fiksiran u gornjem delu. Horizontalno kretanje topa je uobičajen, ali vertikalno kretanje, elevacije, postiže se okretanjem celog gornjeg dela u odnosu na donji deo, koji drži donje stranice gornjeg dela unutar svojih nosača.[1]  

Ovaj metod uzvišenja ima dve glavne prednosti. Prvo, omogućava manju kupolu, jer nije potreban unutrašnji prostor za vertikalno kretanje topa. Drugo, omogućava upotrebu relativno jednostavnog poluautomatskog auto-punjača topa  koji se napaja iz višekanalnih magacina, postižući vrlo visoku brzinu pucanja sve dok su magacini bili napunjeni, jer je top takođe fiksiran u odnosu na auto-punjač smešten u zadnjem delu gornje kupole.[4] Sistem automatskog punenja je radio dobro kada je kalibar bio 100 mm. Nakon uvođenja većeg topa od 120 mm,  pouzdanost je primila udarac zbog povećane težine korišćenih granata. Oscilirajuća kupola bila je veoma moderan koncept pedesetih godina prošlog veka, a primenjivala se i u nekim američkim projektima, poput T57, T58 i T69.[8] Međutim, samo Francuzi su mogli da naprave takve kupole, nakon što su bili prvi da ih izmisle.[1]

Trup je bio opremljen sa suspenzijom torzione šipke dizajniran da omogući vozilu dobru pokretljivost na putu i van njega. Trup i suspenzija su podsećali na nemačke tenkove Tigar i Panter, koji su nakon rata pripali francujskoj vojski,[10] bili dobro poznati i imitirani.[4]

Američki T69 je ličio na AMX 50
Američki T69 je ličio na AMX 50

Naročito paluba motora, lančanici i gusenice podsećaju na nemački stil dizajna. Devet preklapajućih točkova sa svake strane, međutim, bili su mnogo manji. Francuski inženjeri u početku nisu bili svesni da je nemački dizajn koji se preklapao motivisan nedostatkom visokokvalitetne gume, što je zahtevalo velike drumske točkove za smanjenje napetosti pneumatika, koji su potom napravljeni da se preklapaju kako bi se bolje rasporedio pritisak tereta. Kako Francuska nije imala problema sa dobijanjem gume željenog kvaliteta, ova karakteristika je bila suvišna. Zbog toga su putni točkovi smanjeni u poređenju sa prvim projektnim predlogom, kako bi se uštedela težina, tako i smanjio profil rezervoara, koji je bio prilično visok zbog dubokog trupa, a problem se rešio tek u petom prototipu. Sistem preklapanja kao takav zadržan je u svim prototipovima, sa manjim točkovima dozvoljavalo je devet umesto prvobitno planiranih osam točkova, pet čine spoljni, četiri unutrašnji red.

Motor i sistem prenosa su bili u zadnjem delu vozila sa zadnjim pogonskim lančanicima. Prenos je izveden iz Pantera.[4]  Motor je bio 12-cilindarski Maibach HL295 od 29,5 litara,[8] koristeći ubrizgavanje goriva u kombinaciji sa paljenjem varnicom. Cilj projekta bio je dovesti snagu motora na 1200 KS, što se podrazumeva veoma povoljan odnos KS / litar od preko četrdeset. Ovo se pokazalo nerealno ambicioznim, s obzirom na nivo tehnološkog razvoja u to vreme, u stvarnosti nije pouzdano postignut ni odnos od trideset.[8] Nemačka misija je ovo smatrala sramotnim neuspehom koji je najbolje zaboraviti.[9]

Bokovi trupa bili su vertikalni, kao u slučaju Tigra, dok je prednji deo trupa u prva tri prototipa bio ravnomerno nagnut na približno 40 stepeni od horizontale, koristeći kosi oklop sličan onom kod Pantera i Tigra II. Uglovi između bočnih stranica su bili skraćeni. Prva dva prototipa su imala nivo prednje zaštite od oko 120 mm debljine „vidnog polja“ u horizontalnoj ravni.[3]  Tenk za to vreme nije bio posebno teško oklopljen. Oklop je imao za cilj da pruži zaštitu od topova u opštoj upotrebi na kraju Drugog svetskog rata.[2]  Povećanje težine sa trećim prototipom uglavnom je uzrokovano većom kupolom, pa čak i u svom četvrtom „oklopnom“ obliku, udvostručujući debljinu frontalnog oklopa, AMX 50 je i dalje bio slabije zaštićen od svojih američkih i britanskih konkurenata, koji su i sami bili inperiorniji u odnosu na oklop od Sovjetskih teških tenkova protiv kojih su napravljeni da se bore. Peti prototip koristio je donji liveni trup,[2]  sa zaobljenim čeonim presekom za bolju efikasnost težine.

Iznad masivnog trupa nalazila se oscilirajuća kupola, manja, lakša i kompaktnija od one kod Tigra, imala je debljinu od 85 mm. U zadnjem delu kupole se nalazio otvor komandanta opremljena optičkom opremom. Kupola je imala optički daljinomer. Prva dva prototipa imala su dvostruke 7,5 mm mitraljeze Reibel postavljene na krova kao AA(Anti-Air) oružje, a treći je bio koaksijalan. U prvom predlogu dizajna za verziju od 120 mm, konvencionalna kupola je naoružana i mitraljezom i 20-milimetarskim topom MG 151. Međutim, treći i četvrti prototipovi sa oscilirajućom kupolama „120 mm“ imali su jedan mitraljez AA od 7,5 mm i drugi koaksijalni mitraljez takođe od 7,5 mm. U proizvodna vozila se smatralo da se instalira koaksijalni 20 mm top,[8] lakše oklopne mete su tada mogle biti uništene bez iscrpljivanja ograničene zalihe municije u magacinima kupole. Uprkos automatskom punjaču, posada je imala četiri osobe: drugi čovek je sedeo u trupu, radioje kao radio-operater, ali mu je glavna uloga bila da dopunjava magacine u kupoli, držeći po devet granata, iz zaliha municije u trupu.

Dizajn polisa[уреди | уреди извор]

AMX 50, kako je prvobitno planirano, bio bi srednji, a ne težak tenk. Francuska je bila prva od država proizvođača tenkova koja je odustala od klase teških tenkova.[4] Tenk bi trebao da bude  lagan, dobro naoružan i pre svega brz. Kada su napravljena prva dva prototipa, težina je već bila žrtvovana u korist visokog nivoa zaštite, ali je i dalje trebalo da bude prilično okretno vozilo, u težinskoj klasi od 45 do 50 tona,[2] sa odnosom KS / tona preko dvadeset. Očekivanja su bila velika, kako je general Molinie rekao da bi izrazio svoju ironiju, nadao se da će se stvoriti tenk sa zaštitom Pantera, vatrenom snagom Tigra, pokretljivošću i količinom T-34, pouzdanošću M4 Shermana i sve to da je lakše od M26 Pershing-a.[4][8]

U to vreme Francuska se nadala da će povratiti svoj položaj velike sile. Međutim, izgradnja moćnog autohodnog tenka nije bilo samo pitanje nacionalnog prestiža. Evropa u celini pokušavala je da se oporavi od razaranja prouzrokovanih ratom i da uspostavi nezavisnost između dve supersile, SAD i SSSR. Zbog toga 1948.godine je potpisan  Briselski sporazum, koji je između ostalog bio i zajednički odbrambeni sporazum. AMX 50 je superiorniji u naoružanju i mobilnosti u odnosu na postojeće američke i britanske dizajne. Smatran je logičnim kandidatom za zajednički evropski tenk za opremanje budućih vojski odbrambene organizacije Zapadne Evropske unije.[8] Prototipi su ponosno prikazani tokom Francuskog dana nezavisnosti 1950.[8] godine. Projekat je bio samo nezavisan razvoj u tehnološkom smislu: nadalo se da će Amerikanci finansirati takav tenk, jer im finansijski položaj evropskih država neće dopustiti da se ponovo naoružaju.[8]

Iste godine situacija se naglo i suštinski promenila zbog izbijanja Korejskog rata. SAD su brzo započele masovnu proizvodnju srednjih tenkova,M47 Patton. Kada se ovaj tenk pokazao nezadovoljavajućim, u proizvodnju za američke snage pušten je još napredniji tip, M48 Patton. Hiljade suvišnih M47 besplatno su iznajmljene evropskim saveznicima, uključujući i Francusku.[1] AMX 50 je odjednom postao tehnološki višak kao srednji tenk,[4] uprkos prototipu „100 mm“ koji je 1952. godine poslat na poligon u Aberdeen Proving Ground na testiranje, što se pokazalo uspešnim.[8]

Da bi se spasio projekat, pronađena mu je nova uloga u sovjetskoj pretnji teškim tenkovima.[8] Početkom 1950-ih, NATO taktičare brinuo je snažni oklop sovjetskih vozila, koji su izgleda bili imuni na topove postojećih zapadnih tenkova.[8] Kao odgovor na to da će Britanija razviti Osvajača, a SAD teški tenk M103. Napuštajući SOMUA SM, odlučeno je da se AMX 50 razvije u sličan tip, iako su u trenutku razvijali i drugi francuski projekti teških tenkova, kao što je na primer Char de 70 tona, vrsta "AMX 70". Već imajući veliku šasiju, AMX 50 bi se u principu mogao lako prilagoditi da ima top od 120 mm. U praksi je bilo mnogo prepreka. Prostor se u stvari mogao naći samo povećanjem visine donje polovine kupole, negiranjem prednosti oscilirajućeg koncepta i stvaranjem opasne zamke za hitac. Verzija „oklopljena“, sa dubljim trupom i ravnijom kupolom, posebno je dizajnirana da se tome suprotstavi i učini vozilo imunim na napadima velikog dometa, ali je dodatno povećala težinu. 1955. godine je AMX 50 ipak bio vrlo blizu da se naruči od francuske vlade, koja je očekivala da proizvede tip tenka i za rekonstituisanu nemačku vojsku.[8]  Proizvodnja je planirana 1956. [4] Ova odluka je, međutim, morala da se odloži zbog činjenice da problemi sa motorom nisu rešeni. Pouzdanost se mogla osigurati samo ako je snaga ograničena na 850 KS, što je prouzrokovalo osrednji odnos KS / tona od oko 13 : 1.

Kašnjenje se pokazalo kobnim za projekat. Krajem 1950-ih, brz napredak u tehnologiji šupljih punjenja učinio je teške tenkove sve ranjivijim.[4] Mobilnost je tako dobila prioritet nad zaštitom i sam koncept teškog tenka je zastareo.[8] Kao rezultat, projekat je ponovo promenjen u nameri, pokušavajući sada da se predstavi kao okretni glavni borbeni tenk,[8] sa istim topom kao i Osvajač, ali mnogo lakši i moćniji. Ovo nije uspelo jer je bilo previše skupo.[4] Oscilirajuće kupole takođe su postale nepopularne jer ih je u osnovi bilo teško zaštititi od nuklearne i hemijske kontaminacije. Problemi sa motorom kod Maibacha nikada nisu prevaziđeni, a spuštanje trupa radi uštede težine, kao što je urađeno za konačni prototip, onemogućavalo je ugradnju većeg motora. Shvatajući da je problem kombinovanja odlične pokretljivosti sa teškim oklopom za sada nerešiv, projekat AMX 50 je prekinut 1959. godine. prioritet koji je dat mobilnosti zahtevao je novi koncept dizajna, koji je doveo do AMX 30, najlakšeg modernog glavnog tenk-a svog vremena. Tek početkom 1980-ih Francuska će ponovo pokušati da kombinuje teški oklop i naoružanje u svojim dizajnom tenkova, počev od kasnijih prototipova kao na primer AMX 32. AMX 50 za Francusku nije bio potpuno gubljenje vremena i truda, jer je stečeno dosta tehnološkog znanja od kojeg će AMX 30 profitirati.[2]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Duncan Crow (ed.), 1978, Modern Battle Tanks, Profile Publications Limited, pp 102-104
  2. ^ а б в г д ђ е ж з Patrick H. Mercillon, "AMX 50", pp 26-27 in: Les Chars Français du Musée des Blindés, Centre de Documentation sur les Engins Blindés, Saumur, 45 pp
  3. ^ а б Spencer Tucker, 2004, Tanks: An Illustrated History of Their Impact, ABC-CLIO p. 143
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Richard Ogorkiewicz, Tanks: 100 years of evolution Bloomsbury Publishing 357 pp.
  5. ^ Wirtgen, Rolf; Köhler, Frank (2009). Schalt- und Lenkgetriebe der Kampfpanzer in Deutschland : ein Überblick von gestern bis heute (in German). Koblenz: Bundesamt für Wehrtechnik und Beschaffung. pp. 9, 33, 34. Retrieved 14 March 2019.
  6. ^ "Die ZF-Geschichte". Kriegsende und Besatzung (in German). Retrieved 15 March 2019.
  7. ^ MISNER, Antoine. "1946 AMX CHASSEUR DE CHAR". Chars Français (in French). Retrieved 2017-05-01.
  8. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Jeudy (1997) p. 215
  9. ^ а б Ulricht Albrecht, 1997, "Rüstungsfragen in Deutsch-Französischen Verhältnis (1945-1960)", p. 97-133 in: Winfried Engler (ed.) Frankreich an der Freien Universität: Geschichte und Aktualität, Franz Steiner Verlag
  10. ^ Jeudy (1997), p. 207

Eksterni linkovi[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Aleksais1819/песак&oldid=23792532”