Арбовирус

С Википедије, слободне енциклопедије
Arbovirus
Tkivo zaraženo virusom arbovirusne groznice
Klasifikacija i spoljašnji resursi
MeSHД001102

Арбовирус је скраћени назив за групу вируса који се се преноси са једног организма у други преко убода или уједа инсекта[1], чланконожца или артропода — крпеља, комарца, хематофагних инсекти и мувеа,[2] па је назив арбовирус изведен од речи енгл. речи артхропод борне – што би значинло „рођен у артроподама“ „преношен артроподама“).[3] Према томе овај термин није део таксономске класификације вируса, већ дефиниција начина на који се он преноси.[4]

Сисајући крв оболелог кичмењака, артроподе се доживотно заразе. Заражена артропода онда угризе другог кичмењака и пренесе му вирус, директним инокулирањем у крв што може изазвати виремију (арбовирусну инфекцију). У неких артропода се врши трансоваријално преношење вируса на потомство. Они тако преносе вирусе са једног на другог домаћина. Јављају се само у одређеним географским подручјима (нису космополитска). Настају само у одређено годишње доба (везано за животни циклус вектора).[5]

Болести изазване арбовирусима у првим деценијама 21. века све више постају значајан јавно здравствени проблем јер чине 17% свих заразних болести у свету.

Класификација[уреди | уреди извор]

Арбовирус се класификују у складу са њиховим начином преношења, али то ствара одређене проблеме јер су поједини вируси морфолошки хетерогени и сврставају се у неколико различитих породица: Флавивиридае, Тогавиридае, Рхабдовиридае, Реовиридае, Бунyавиридае.

Арбовирус не укључују групу сродних вируса, узорчника других трансмисивних болести и вирусе који припадају другим породицама (Филовиридае, Аренавиридае ), узрочника болести са сличном клиничком сликом.

Већина арборируса је сферног облика, иако су неки и других облика, величине 17 — 150 нм. у пречнику и сви имају геном РНК. Већина вируса се инактивира етром, хлороформом, топлотом и сушењем.

Ови вируси обично не изазивају озбиљне болести код људи, већ се у већини случајева болест манифестује као блага инфекција праћена грозницом или осипом. Ређе, могу изазвати епидемије и озбиљне инфекције као што су менингитис и енцефалитис, које могу бити фаталне.

Јавно здравствени значај појединих родова арбовируса[уреди | уреди извор]

Арбовируси припадају различитим породицама вируса, а за јавно здравство највећи значај имају вируси из рода:

Флавивирус
  • Флавоворуси које преносе крпељи — вирус крпељског менингоенцефалитиса, вирус шуме Кyасанур, вирус омске хеморагичне грознице, вирус болести скакутања, вирус поwассан менингоенцепхалитиса,[6]
  • Флавоворуси које преносе комарци — вирус Денге, вирус жуте грознице, вирус грознице западног Нила, вирус јапанског Б енцефалитиса, Вирус енцефалитиса Ст. Лоуис)[7]
Алфавирус
  • Чикунгуја вирус (назив му потиче из језика народа Маконде из Танзаније, где је вирус први пут откривен.[8] Осим у источној Африци, јавља се на индијском потконтиненту, острвима у Индијском океану и у југоисточној Азији).[9][10][11]
Флебовирус
  • Вирус Папатачи грознице, вирус Грозница долине Рифт
Наировирус
  • Вирус Кримско Конгоанске хеморагијске грознице.[12][13]
Породица Род Врста Преносилац Арбовирусне болести
Асфарвиридае Асфивирус Вирус афричке свињске грознице Крпељи вирусни енцефалитис, вирусна хеморагијска грозница
Флавивиридае Флавивирус вирус крпељског менингоенцефалитиса, вирус шуме Кyасанур, вирус омске хеморагичне грознице, вирус болести скакутања, вирус поwасан Крпељи вирусни енецефалитис
Флавивиридае Флавивирус вирус Денге, вирус жуте грознице, вирус грознице западног Нила, вирус јапанског Б енцефалитиса, Вирус енцефалитиса Ст. Лоуис Комарци вирусни енцефалитис, вирусна хеморагијска грозница
Наировиридае Ортхонаировирус Вирус Кримско Конгоанске хеморагијске грознице крпељи Кримска Конго хеморагијска грозница
Перибунyавиридае Ортхобунyавирус Вирус енцефалитиса Ст. Лоуис комарци вирусни енцефалитис
Пхенуивиридае Пхлебовирус енгл. Rift Valley fever virus комарци (Аедес спп., Цулеx спп.) Вирусни енцефалитис
Пхенуивиридае Пхлебовирус Вирус Тоскана, Папатачи грозница Пхлеботомус спп. Папатачи грозница
Реовиридае Цолтивирус Вирус Колорадо крпељи вирусна хеморагијска грозница
Реовиридае Орбивирус Вирус болести коња, вирус овчјег плавог језика , вирусна хеморагијска грозница Цератопогонидае (Цулицоидес спп.) вирусни енцефалитис
Тогавиридае Алпхавирус Вирус Чикунгуја, вирус енцефалитиса коња, Венецуелански вирус коњског енцефалитиса, вирус западног коњског енцефалитиса комарци вирусни енцефалитис

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Јављају се само у одређеним географским подручјима (нису космополитска инфекција). Настају само у одређено годишње доба (везано за животни циклус вектора). Најчешћи начин преношења вируса су убоди или угризи комараца или крпеља, када се вирус инокулира у крв домаћина преко пљувачке вектора. Вирус се брзо размножава у ендотелу крвних судова, које оштећује и узрокује крварења.[5]

Вектори арбовируса су такође најчешће и главни резервоари инфекције, са којих се могу пренети новој генерацији чланконожаца. Расподела векторима преносивих болести одређена је сложеном динамиком еколошких и друштвених чинилаца. Глобализација међународних путовања и трговине, непланиране урбанизације и климатске промене имају значајан утиецај на пренос ових болести у првим деценијама 21. века.[5]

Сви су зоонозе или зооантропонозе. Резервоар арбовируса су често птице, од којих се вируси комарцима преносе на коње, друге домаће животиње и људе. Већина арбовирусних болести се не преноси с човека на човјека. Резервоари Бунyавирида су кукци а често и глодари

Вируси се на људе шире непосредно из резервоара, но може доћи и до преноса са човека на човека. Аренавируси се обично шире глодарима и њиховим излучевинама; у случају Ласа грознице, могућ је пренос са човека на човека. Резервоари Марбуршког и Ебола вируса нису познати, а пренос вируса са човека на човека је чест.

Могући резервоари, преносиоци и путеви преношења арбовируса[уреди | уреди извор]

Извори заразе се налазе претежно у тропским и суптропским подручјима света, али неки од њих се повремено шире у умреном климатском појасу. Сезонска активност вируса завис од еколошких стања, као што је нпр. влага и температура који утиечу на густину популације вектора и резервоара инфекције.[12]

На њихово све учесталије ширење светом утичу глобалне климатске промене и интензивирање међународног саобрачаја, трговине и туризма. То је довело до промена не само у дистрибуцији и особинама вирусни инфекција, већ и до појаве нових образаца њиховог ширења. 

У вектору се одвија део животног циклуса узрочника или се он у њему размножава, а биолошку улогу у преношењу инфекције имају само они вектори који приликом убода сишу крв зараженог домаћина који најчешће има улогу резервоара инфекције.[14]

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Клинички, арбовирусна инфекција се нманифестује симптомима и знацима сличним грипу и крварењима у гастроинтестиналном тракту, бубрезима, деснима и другим органима.

Могу бити и субклиничке инфекције, са лаком клиничком сликом болести. Међутим могу прозроковати и тешка клиничке манифестације:

  • грозницу са јако високом температуром,
  • енцефалитиси,
  • асептични менингитиси,
  • хеморагичне грознице (са или без реналног синдрома),
  • осипне промене на кожи,
  • акутни артритис, хепатитис и ретинитис.

Неке од болести узроковане арборирусима могу имати фаталан исход код 10—50% заражених особа.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Арбовирусне инфекције се могу дијагностиковати ЕЛИСА тестом

Дијагноза се углавном поставља на основу епизоотиолошке анамнезе и клиничке слике; ређе на основу патолошко-морфолошког налаза, лабораторијским методама и изоловањем и идентификацијом узрошника, јер је у групу арбовируса сврстано је више од 500 вируса, од којих болест код људи узрокује њих око 150.

Серолошки тестови

Арбовирусне инфекције се могу дијагностиковати и лабораторијским тестовима, ЕЛИСА тестом и ПЦР. Собзиром да се код људи арбовируси већином узрокују краткотрајну виремију са ниским нивоом вируса, дијагноза се већином поставља серолошким методама. Најчешће се користе имуноензимни и индиректни имунофлуоресцентни тест. Због могућих укрштених реакција између вируса унутар истог рода, посебно вируса који припадају истој серогрупи, сваки је реактивни резултат потребно потврдити тестовима неутрализацијеа (вирус неутрализацијски тест и неутрализацијски тест редукције плакова).

Терапија[уреди | уреди извор]

Рибавирин је ефикасна код Ласа грознице, грознице Рифтске долине и кримско–конгоанске хеморагичне грознице

Лечење већине ових инфекција је симптоматско. Код хеморагичних грозница, због крварења може бити потребан фитонадион, трансфузија испраних еритроцита или свеже смрзнуте плазме. Примена ацетилсалицилне киселине (АСК) и НСАИД–а је контраиндикована због њиховог антитромбоцитног деловања, и тиме интензивирања крварења

Рибавирин (30 мг/кг IV као почетна доза, а затим 16 мг/кг IV сваких 6 х наредна 4 дана, након тога 8 мг/кг сваких 8 х наредних 6 дана) је ефикасна код Ласа грознице, грознице Рифтске долине и кримско–конгоанске хеморагичне грознице.

Антивирусна терапија код осталих синдрома није проучена на одговарајући начин.

Превенција[уреди | уреди извор]

Заштитне мреже један је од облика физичке заштите од комараца

Постоји неколико начина за спречавање ових инфекција. Једна од њих је употреба репелената против комараца, а друга је да се смање површине погодне за њихову репродукцију.

Болести које преносе комарци и крпељи често се могу спречити:[15]

  • Ношењем одеће која прекрива што је могуће већу површину тела,
  • Кориштењем репелената
  • Смањивањем могућности излагања инсектима (нпр за комарце, ограничењем боравка на отвореном у влажним подручјима; за крпеље избегавањем поравка у високој трави).
  • Смањењем излагања излучевинама глодара, затварањем могућих улаза глодавара у куће и зграде, спречавањем приступа глодара храни и уништењем могућих боравишта у близини кућа
Вакцинација

Да би се спречиле неке од болести, успешно су развијене вакцине, попут оне против жуте грознице . За друге арбовирусне инфекције, као што је Грозница Западног Нила, хумане вакцине су још увек у фази проучавања, а за друге попут Конго хеморагичне грознице вакцина није развијен.

Имунитет[уреди | уреди извор]

Против ових вируса имунски систем успешно обавља своју заштитну улогу. Након што арбовируси стимулишу производњу интерферона, у организму заражене јединке формирају се антитела способна да спречи настанак виремије. Ћелијски имунитет је такође важан. Стварање имунитета против једног од вируса не доводи до унакрсне имуности против других вируса из ове групе.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 65. ИСБН 86-331-2075-5. 
  2. ^ Пем-Новосел I, Куречић-Филиповић С, Гјенеро-Марган I, Каић Б, Ерцег M, ВишекрунаВучина V: Епидемиологија крпељног менингоенцефалитиса у Хрватској, 1993.- 2012.
  3. ^ „Арбовирус | Дефинитион & Тyпес | Британница”. www.британница.цом (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-18. 
  4. ^ Раy, Марие-Цéлине. „Дéфинитион | Арбовирус | Футура Сантé”. Футура (на језику: француски). Приступљено 18. 1. 2022. 
  5. ^ а б в „Арбовирусес: Тyпес, сyмптомс, анд трансмиссион”. www.медицалнеwстодаy.цом (на језику: енглески). 2017-07-28. Приступљено 2022-01-18. 
  6. ^ Сунг, Симон; Wурцел, Алyссе Г.; Wхиттиер, Сусан; Кулас, Карен; Крамер, Лаура D.; Флам, Робин; Робертс, Јамес Киркланд; Тсиоурис, Симон (2013). „Поwассан Менингоенцепхалитис, Неw Yорк, Неw Yорк, УСА”. Емергинг Инфецтиоус Дисеасес. 19 (9). ПМИД 23969017. дои:10.3201/еид1909.121846. 
  7. ^ „Аутрес инфецтионс à арбовирус - Маладиес инфецтиеусес”. Éдитион профессионнелле ду Мануел МСД (на језику: француски). Приступљено 18. 1. 2022. 
  8. ^ Пиалоуx, Гиллес; Гаüзèре, Бернард-Алеx; Јаурéгуиберрy, Стéпхане; Стробел, Мицхел (2007). „Цхикунгунyа, ан епидемиц арбовиросис”. Тхе Ланцет Инфецтиоус Дисеасес. 7 (5): 319—327. ПМИД 17448935. дои:10.1016/С1473-3099(07)70107-X. 
  9. ^ Цхусри, Сарунyоу; Хирунпат, Сирипорн; Силпапојакул, Кхацхорнсакди; Сирипаитоон, Писуд (2011). „Цасе Репортс оф Неуро-Цхикунгунyа ин Соутхерн Тхаиланд”. Тхе Америцан Јоурнал оф Тропицал Медицине анд Хyгиене. 85 (2): 386—389. ПМЦ 3144841 Слободан приступ. ПМИД 21813863. дои:10.4269/ајтмх.2011.10-0725. 
  10. ^ Тсетсаркин, Константин А.; Wеавер, Сцотт C. (2011). „Сеqуентиал Адаптиве Мутатионс Енханце Еффициент Вецтор Сwитцхинг бy Цхикунгунyа Вирус анд Итс Епидемиц Емергенце”. ПЛОС Патхогенс. 7 (12): е1002412. ПМИД 22174678. дои:10.1371/јоурнал.ппат.1002412 Слободан приступ. 
  11. ^ Принце, Харрy Е.; Сеатон, Брент L.; Матуд, Јосе L.; Баттерман, Холлис Ј. (2015). „Цхикунгунyа Вирус РНА анд Антибодy Тестинг ат а Натионал Референце Лабораторy синце тхе Емергенце оф Цхикунгунyа Вирус ин тхе Америцас”. Цлиницал анд Ваццине Иммунологy. 22 (3): 291—297. ПМЦ 4340891 Слободан приступ. ПМИД 25540275. дои:10.1128/CVI.00720-14. 
  12. ^ а б Линденбацх БД, Тхиел ХЈ, Рице CM. Флавивиридае: Тхе вирусес анд тхеир реплицатион. У: Книпе ДМ, Хоwлеy ПМ (ур). Фиелдс Вирологy. 5тх ед. Пхиладелпхиа: Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс; 2007, стр. 1101-51.
  13. ^ Ниедриг M, Нитсцхе А, Доносо-Мантке О. Артхроподе-борне вирусе. У: Јероме КР (ур). Леннетте'с лабораторy диагносис оф вирал инфецтионс. 4тх ед. Информа Хеалтхцаре: Неw Yорк, 2010, 450-7.
  14. ^ Т. Вилибиц-Цавлек, L. Барбиц, I. Пем-Новосел, I. Гјенеро-Марган, Е. Листес, Н. Пандак, L. Периц,V. Стевановиц, Г. Млинариц-Галиновиц, Г. Савини Оутбреак оф Wест Ниле вирус инфецтион ин хуманс анд хорсес, Цроатиа, 2012, Интернатионал Меетинг он Емергинг Дисеасес анд Сурвеилланце 2013, Виенна, Аустриа, Фебруарy 15–18, 2013
  15. ^ Центерс фор Дисеасе Цонтрол анд Превентион (ЦДЦ) Хуман Јаместоwн цанyон вирус инфецтион—Монтана, 2009. ММWР Морб Мортал Wклy Реп. 2011;60(20):652–655.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Arbovirus&oldid=27791319”