Arbovirus

С Википедије, слободне енциклопедије
Arbovirus
Tkivo zaraženo virusom arbovirusne groznice
Klasifikacija i spoljašnji resursi
MeSHD001102

Arbovirus je skraćeni naziv za grupu virusa koji se se prenosi sa jednog organizma u drugi preko uboda ili ujeda insekta[1], člankonožca ili artropoda — krpelja, komarca, hematofagnih insekti i muvea,[2] pa je naziv arbovirus izveden od reči engl. reči arthropod borne – što bi značinlo „rođen u artropodama“ „prenošen artropodama“).[3] Prema tome ovaj termin nije deo taksonomske klasifikacije virusa, već definicija načina na koji se on prenosi.[4]

Sisajući krv obolelog kičmenjaka, artropode se doživotno zaraze. Zaražena artropoda onda ugrize drugog kičmenjaka i prenese mu virus, direktnim inokuliranjem u krv što može izazvati viremiju (arbovirusnu infekciju). U nekih artropoda se vrši transovarijalno prenošenje virusa na potomstvo. Oni tako prenose viruse sa jednog na drugog domaćina. Javljaju se samo u određenim geografskim područjima (nisu kosmopolitska). Nastaju samo u određeno godišnje doba (vezano za životni ciklus vektora).[5]

Bolesti izazvane arbovirusima u prvim decenijama 21. veka sve više postaju značajan javno zdravstveni problem jer čine 17% svih zaraznih bolesti u svetu.

Klasifikacija[уреди | уреди извор]

Arbovirus se klasifikuju u skladu sa njihovim načinom prenošenja, ali to stvara određene probleme jer su pojedini virusi morfološki heterogeni i svrstavaju se u nekoliko različitih porodica: Flaviviridae, Togaviridae, Rhabdoviridae, Reoviridae, Bunyaviridae.

Arbovirus ne uključuju grupu srodnih virusa, uzorčnika drugih transmisivnih bolesti i viruse koji pripadaju drugim porodicama (Filoviridae, Arenaviridae ), uzročnika bolesti sa sličnom kliničkom slikom.

Većina arborirusa je sfernog oblika, iako su neki i drugih oblika, veličine 17 — 150 nm. u prečniku i svi imaju genom RNK. Većina virusa se inaktivira etrom, hloroformom, toplotom i sušenjem.

Ovi virusi obično ne izazivaju ozbiljne bolesti kod ljudi, već se u većini slučajeva bolest manifestuje kao blaga infekcija praćena groznicom ili osipom. Ređe, mogu izazvati epidemije i ozbiljne infekcije kao što su meningitis i encefalitis, koje mogu biti fatalne.

Javno zdravstveni značaj pojedinih rodova arbovirusa[уреди | уреди извор]

Arbovirusi pripadaju različitim porodicama virusa, a za javno zdravstvo najveći značaj imaju virusi iz roda:

Flavivirus
  • Flavovorusi koje prenose krpelji — virus krpeljskog meningoencefalitisa, virus šume Kyasanur, virus omske hemoragične groznice, virus bolesti skakutanja, virus powassan meningoencephalitisa,[6]
  • Flavovorusi koje prenose komarci — virus Denge, virus žute groznice, virus groznice zapadnog Nila, virus japanskog B encefalitisa, Virus encefalitisa St. Louis)[7]
Alfavirus
  • Čikunguja virus (naziv mu potiče iz jezika naroda Makonde iz Tanzanije, gde je virus prvi put otkriven.[8] Osim u istočnoj Africi, javlja se na indijskom potkontinentu, ostrvima u Indijskom okeanu i u jugoistočnoj Aziji).[9][10][11]
Flebovirus
  • Virus Papatači groznice, virus Groznica doline Rift
Nairovirus
  • Virus Krimsko Kongoanske hemoragijske groznice.[12][13]
Porodica Rod Врста Prenosilac Arbovirusne bolesti
Asfarviridae Asfivirus Virus afričke svinjske groznice Krpelji virusni encefalitis, virusna hemoragijska groznica
Flaviviridae Flavivirus virus krpeljskog meningoencefalitisa, virus šume Kyasanur, virus omske hemoragične groznice, virus bolesti skakutanja, virus powasan Krpelji virusni enecefalitis
Flaviviridae Flavivirus virus Denge, virus žute groznice, virus groznice zapadnog Nila, virus japanskog B encefalitisa, Virus encefalitisa St. Louis Komarci virusni encefalitis, virusna hemoragijska groznica
Nairoviridae Orthonairovirus Virus Krimsko Kongoanske hemoragijske groznice krpelji Krimska Kongo hemoragijska groznica
Peribunyaviridae Orthobunyavirus Virus encefalitisa St. Louis komarci virusni encefalitis
Phenuiviridae Phlebovirus енгл. Rift Valley fever virus komarci (Aedes spp., Culex spp.) Virusni encefalitis
Phenuiviridae Phlebovirus Virus Toskana, Papatači groznica Phlebotomus spp. Papatači groznica
Reoviridae Coltivirus Virus Kolorado krpelji virusna hemoragijska groznica
Reoviridae Orbivirus Virus bolesti konja, virus ovčjeg plavog jezika , virusna hemoragijska groznica Ceratopogonidae (Culicoides spp.) virusni encefalitis
Togaviridae Alphavirus Virus Čikunguja, virus encefalitisa konja, Venecuelanski virus konjskog encefalitisa, virus zapadnog konjskog encefalitisa komarci virusni encefalitis

Epidemiologija[уреди | уреди извор]

Javljaju se samo u određenim geografskim područjima (nisu kosmopolitska infekcija). Nastaju samo u određeno godišnje doba (vezano za životni ciklus vektora). Najčešći način prenošenja virusa su ubodi ili ugrizi komaraca ili krpelja, kada se virus inokulira u krv domaćina preko pljuvačke vektora. Virus se brzo razmnožava u endotelu krvnih sudova, koje oštećuje i uzrokuje krvarenja.[5]

Vektori arbovirusa su takođe najčešće i glavni rezervoari infekcije, sa kojih se mogu preneti novoj generaciji člankonožaca. Raspodela vektorima prenosivih bolesti određena je složenom dinamikom ekoloških i društvenih činilaca. Globalizacija međunarodnih putovanja i trgovine, neplanirane urbanizacije i klimatske promene imaju značajan utiecaj na prenos ovih bolesti u prvim decenijama 21. veka.[5]

Svi su zoonoze ili zooantroponoze. Rezervoar arbovirusa su često ptice, od kojih se virusi komarcima prenose na konje, druge domaće životinje i ljude. Većina arbovirusnih bolesti se ne prenosi s čoveka na čovjeka. Rezervoari Bunyavirida su kukci a često i glodari

Virusi se na ljude šire neposredno iz rezervoara, no može doći i do prenosa sa čoveka na čoveka. Arenavirusi se obično šire glodarima i njihovim izlučevinama; u slučaju Lasa groznice, moguć je prenos sa čoveka na čoveka. Rezervoari Marburškog i Ebola virusa nisu poznati, a prenos virusa sa čoveka na čoveka je čest.

Mogući rezervoari, prenosioci i putevi prenošenja arbovirusa[уреди | уреди извор]

Izvori zaraze se nalaze pretežno u tropskim i suptropskim područjima sveta, ali neki od njih se povremeno šire u umrenom klimatskom pojasu. Sezonska aktivnost virusa zavis od ekoloških stanja, kao što je npr. vlaga i temperatura koji utieču na gustinu populacije vektora i rezervoara infekcije.[12]

Na njihovo sve učestalije širenje svetom utiču globalne klimatske promene i intenziviranje međunarodnog saobračaja, trgovine i turizma. To je dovelo do promena ne samo u distribuciji i osobinama virusni infekcija, već i do pojave novih obrazaca njihovog širenja. 

U vektoru se odvija deo životnog ciklusa uzročnika ili se on u njemu razmnožava, a biološku ulogu u prenošenju infekcije imaju samo oni vektori koji prilikom uboda sišu krv zaraženog domaćina koji najčešće ima ulogu rezervoara infekcije.[14]

Klinička slika[уреди | уреди извор]

Klinički, arbovirusna infekcija se nmanifestuje simptomima i znacima sličnim gripu i krvarenjima u gastrointestinalnom traktu, bubrezima, desnima i drugim organima.

Mogu biti i subkliničke infekcije, sa lakom kliničkom slikom bolesti. Međutim mogu prozrokovati i teška kliničke manifestacije:

  • groznicu sa jako visokom temperaturom,
  • encefalitisi,
  • aseptični meningitisi,
  • hemoragične groznice (sa ili bez renalnog sindroma),
  • osipne promene na koži,
  • akutni artritis, hepatitis i retinitis.

Neke od bolesti uzrokovane arborirusima mogu imati fatalan ishod kod 10—50% zaraženih osoba.

Dijagnoza[уреди | уреди извор]

Arbovirusne infekcije se mogu dijagnostikovati ELISA testom

Dijagnoza se uglavnom postavlja na osnovu epizootiološke anamneze i kliničke slike; ređe na osnovu patološko-morfološkog nalaza, laboratorijskim metodama i izolovanjem i identifikacijom uzrošnika, jer je u grupu arbovirusa svrstano je više od 500 virusa, od kojih bolest kod ljudi uzrokuje njih oko 150.

Serološki testovi

Arbovirusne infekcije se mogu dijagnostikovati i laboratorijskim testovima, ELISA testom i PCR. Sobzirom da se kod ljudi arbovirusi većinom uzrokuju kratkotrajnu viremiju sa niskim nivoom virusa, dijagnoza se većinom postavlja serološkim metodama. Najčešće se koriste imunoenzimni i indirektni imunofluorescentni test. Zbog mogućih ukrštenih reakcija između virusa unutar istog roda, posebno virusa koji pripadaju istoj serogrupi, svaki je reaktivni rezultat potrebno potvrditi testovima neutralizacijea (virus neutralizacijski test i neutralizacijski test redukcije plakova).

Terapija[уреди | уреди извор]

Ribavirin je efikasna kod Lasa groznice, groznice Riftske doline i krimsko–kongoanske hemoragične groznice

Lečenje većine ovih infekcija je simptomatsko. Kod hemoragičnih groznica, zbog krvarenja može biti potreban fitonadion, transfuzija ispranih eritrocita ili sveže smrznute plazme. Primena acetilsalicilne kiseline (ASK) i NSAID–a je kontraindikovana zbog njihovog antitrombocitnog delovanja, i time intenziviranja krvarenja

Ribavirin (30 mg/kg IV kao početna doza, a zatim 16 mg/kg IV svakih 6 h naredna 4 dana, nakon toga 8 mg/kg svakih 8 h narednih 6 dana) je efikasna kod Lasa groznice, groznice Riftske doline i krimsko–kongoanske hemoragične groznice.

Antivirusna terapija kod ostalih sindroma nije proučena na odgovarajući način.

Prevencija[уреди | уреди извор]

Zaštitne mreže jedan je od oblika fizičke zaštite od komaraca

Postoji nekoliko načina za sprečavanje ovih infekcija. Jedna od njih je upotreba repelenata protiv komaraca, a druga je da se smanje površine pogodne za njihovu reprodukciju.

Bolesti koje prenose komarci i krpelji često se mogu sprečiti:[15]

  • Nošenjem odeće koja prekriva što je moguće veću površinu tela,
  • Korištenjem repelenata
  • Smanjivanjem mogućnosti izlaganja insektima (npr za komarce, ograničenjem boravka na otvorenom u vlažnim područjima; za krpelje izbegavanjem poravka u visokoj travi).
  • Smanjenjem izlaganja izlučevinama glodara, zatvaranjem mogućih ulaza glodavara u kuće i zgrade, sprečavanjem pristupa glodara hrani i uništenjem mogućih boravišta u blizini kuća
Vakcinacija

Da bi se sprečile neke od bolesti, uspešno su razvijene vakcine, poput one protiv žute groznice . Za druge arbovirusne infekcije, kao što je Грозница Западног Нила, humane vakcine su još uvek u fazi proučavanja, a za druge poput Kongo hemoragične groznice vakcina nije razvijen.

Imunitet[уреди | уреди извор]

Protiv ovih virusa imunski sistem uspešno obavlja svoju zaštitnu ulogu. Nakon što arbovirusi stimulišu proizvodnju interferona, u organizmu zaražene jedinke formiraju se antitela sposobna da spreči nastanak viremije. Ćelijski imunitet je takođe važan. Stvaranje imuniteta protiv jednog od virusa ne dovodi do unakrsne imunosti protiv drugih virusa iz ove grupe.

Izvori[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 65. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Pem-Novosel I, Kurečić-Filipović S, Gjenero-Margan I, Kaić B, Erceg M, VišekrunaVučina V: Epidemiologija krpeljnog meningoencefalitisa u Hrvatskoj, 1993.- 2012.
  3. ^ „Arbovirus | Definition & Types | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-18. 
  4. ^ Ray, Marie-Céline. „Définition | Arbovirus | Futura Santé”. Futura (на језику: француски). Приступљено 18. 1. 2022. 
  5. ^ а б в „Arboviruses: Types, symptoms, and transmission”. www.medicalnewstoday.com (на језику: енглески). 2017-07-28. Приступљено 2022-01-18. 
  6. ^ Sung S, Wurcel AG, Whittier S, et al. Powassan meningoencephalitis, New York, New York, USA. Emerg Infect Dis. 2013;19(9) . doi:10.3201/eid1909.121846.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  7. ^ „Autres infections à arbovirus - Maladies infectieuses”. Édition professionnelle du Manuel MSD (на језику: француски). Приступљено 18. 1. 2022. 
  8. ^ Pialoux G, Gauzere BA, Jaureguiberry S, Strobel M. Chikungunya, an epidemic arbovirosis. Lancet Infect Dis. 2007;7(5):319–327. . doi:10.1016/S1473-3099(07)70107-X.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  9. ^ Chusri S, Siripaitoon P, Hirunpat S, Silpapojakul K. Case reports of neuro-Chikungunya in southern Thailand. Am J Trop Med Hyg. 2011;85(2):386–389. . doi:10.4269/ajtmh.2011.10-0725.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  10. ^ Tsetsarkin KA, Weaver SC. Sequential adaptive mutations enhance efficient vector switching by Chikungunya virus and its epidemic emergence. PLoS Pathog. 2011;7(12):e1002412. . doi:10.1371/journal.ppat.1002412.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  11. ^ Prince HE, Seaton BL, Matud JL, Batterman HJ. Chikungunya virus RNA and antibody testing at a national reference laboratory since the emergence of Chikungunya in the Americas. Clin Vaccine Immunol. 2015;22(3):291–297. . doi:10.1128/CVI.00720-14.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  12. ^ а б Lindenbach BD, Thiel HJ, Rice CM. Flaviviridae: The viruses and their replication. U: Knipe DM, Howley PM (ur). Fields Virology. 5th ed. Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins; 2007, str. 1101-51.
  13. ^ Niedrig M, Nitsche A, Donoso-Mantke O. Arthropode-borne viruse. U: Jerome KR (ur). Lennette's laboratory diagnosis of viral infections. 4th ed. Informa Healthcare: New York, 2010, 450-7.
  14. ^ T. Vilibic-Cavlek, L. Barbic, I. Pem-Novosel, I. Gjenero-Margan, E. Listes, N. Pandak, L. Peric,V. Stevanovic, G. Mlinaric-Galinovic, G. Savini Outbreak of West Nile virus infection in humans and horses, Croatia, 2012, International Meeting on Emerging Diseases and Surveillance 2013, Vienna, Austria, February 15–18, 2013
  15. ^ Centers for Disease Control and Prevention (CDC) Human Jamestown canyon virus infection—Montana, 2009. MMWR Morb Mortal Wkly Rep. 2011;60(20):652–655.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Arbovirus&oldid=27448270”