Бајо Луковић

Предраг Бајо Луковић
Предраг Бајо Луковић
Лични подаци
Пуно име	Предраг Луковић
Надимак	Бајо
Датум рођења	28.02.1958.
Место рођења	Доњи Гајтан, Радан планина, Србија
Занимање	Сликар и песник
Породица
Супружник	Мирјана Луковић
Деца	син Немања, кћерка Наташа и троје унучади

Предраг Бајо Луковић (Доњи Гајтан, 28. фебруар 1958) српски је песник и сликар. Његово име је постало надалеко познато у Србији и свету након што је поставио тезу о најважнијој Леонардовој слици. Сликом "Портрет једне тајне" којом доказује да је Мона Лиза аутопортрет Леонарда да Вичија. У свету се углавном дешавају понављања, а Луковићево откриће је препознато као оригинално, па су убрзо о њему излазиле монографије у Италији и у Србији.

Биографија[уреди | уреди извор]

Дипломирао је Просторно планирање на Природно-математичком факултету у Београду. Стекао је диплому Мајстор цртежа код професора Драгана Лубарде. Објавио је 15 књига поезије код најугледнијих српских издавача: Српске књижевне задруге, Просвете, Народне књиге, Нолита и других, а за које је добио значајне награде и признања. Песме су му преведене на више светских језика.^[1]

Поезија Предрага Баја Луковића је објављена у више од 50 антологија и избора српског песништва у земљи и иностранству, као и у антологијама на француском, румунском и шведском језику. При Удружењу књижевника Србије Предраг Луковић има званични статус ''Istaknuti umetnik''. Поред песништва, Бајо Луковић је и истакнути српски сликар који је излагао у престижним музејима и галеријама.^[2]

Слика ''Portret jedne tajne'' (1982.) којом је доказао да је Мона Лиза, аутопортрет Леонарда да Винчија пронела му је име широм света. За Луковићеву слику заинтересовао се проф. др. Србољуб Живановић из Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду. Извршио је антрополошку анализу и утврдио да је Луковићево уље веродостојно у научном смислу. Тадашња теорија је касније потврђена са свих аспеката, па и комјутерском анализом у Њујорку (Лиллиан Сцхwартз)^[3] 1987. године према Леонардовим оригиналима. О овој слици и Бајо Луковићу објављена је јединствена двојезична монографија у издању Службеног гласника, за коју је текстове писало шест академика, као и већи број значајних уметника и критичара.^[4]

Пошта Србије је објавила поштанску марку са сликом ''Портет једне тајне'' и именом Предрага Баја Луковића на предлог Културно - просветне заједнице Србије и УЛУС-а.^[5] Енглеска Девичанска острва су по овој слици (идеји) урадила новчаницу-медаљон у апоенима од 1 и 10 долара. Са друге стране Бајовог окрића налази се лик Елизабете II. Тањугову вест о октрићу Предрага Баја Луковића пренеле су све значајније новинске агенције на свету,а код нас је објављено четири фељтона у дневним новинама: Политика, Политика Експрес, Дневник - Нови Сад и Новости Плус, велики број опширних чланака, као и многе ТВ емисије.^[6]^[7]^[8]^[9]^[10]^[11]^[12]^[13]

Као песник и сликар Предраг Бајо Луковић је заступљен у ециклопедији ЛАРУССЕ, потом у Оxwорд енциклопедији Српске елите, као и српском Wхо ис Wхо у издању завода за уџбенике и другим значајним књигама и публикацијама. Био је главни и одгворни уредник часописа Ђачко доба као оперативни и технички уредник ''Pesničkih novina''.^[14] Публиковао је преко 300 портрета српских књижевника и интелектуалаца у разним књигама, листовима и часописима. Ликовно је обогатио велики број књига разних издавача итд.^[15] Луковић је дугогодишњи пријатељ удружења драмских писаца Србије чији је рад пратио својим ликовним прилозима и посредовао у обезбеђивању донација.^[16]

Министарство информисања Републике Србије уврстило је Бају Луковића у двојезичну књигу ''Rečnik zablude'' 1994. u kojoj Luković dobija izuzetan prostor u oblasti kulture, a slika ''Portret jedne tajne'' је репродукована уз лик Иве Андрића. Књига је намењена иностраним и домаћим читаоцима као деманти на 100 неистина о Србији и српском народу. Сликар Предраг Бајо Луковић поклонио је Задужбини портрет Иве Андрића (цртеж оловком) који се, попут радова других академских сликара, налази у просторијама пишчеве задужбине.^[17]

РТС (Радио-Телевизија Србије) су снимили емисију под наловом ''Бајо Луковић - Српски Леонардо'' 2003. намењену дијаспори и домаћој публици 2023.^[18]

Књиге песама[уреди | уреди извор]

Жива мрља (1991.)
Искивање крста (1993.)
Босиљак и камен (1994.)
Чежња за криком (1997)
Лутајући блесак (1997.)
Изабране и нове песме (1998.)
Речита тишина (2003.)
Пикасово око (2009.)

Демон и лепота (2008.)
Тамне искре (2010.)
Испод крова песникова (2011.)
Ране и мед (2012.)
Бацач сенке (2014.)
Пробијање опне (2016.)
Претакање сјаја (2018.)

Најважније самосталне изложбе[уреди | уреди извор]

Југословенски културни центар у Паризу 1988. године
Народни музеј у Београду - (сада Народни музеј Србије) 1993. год. (изложба трајала 5 месеци)
Италијански институт за културу 2003. године
Музеј Сремских Карловаца 2009. године
Кућа Ђуре Јакшића 2023. год., као и многим културним центрима широм Србије^[19]^[20]
Модерна галерија Ваљево га је уврстила у антологију Југословенког цртежа ''Магија цртежа'' - изложба и монографија
Сајам Књига 2023. год. на штанду УКС-а.
Као стална поставка изложба портрета налази се у кући Ђуре Јакшића и Удружењу књижевника Србије.

Награде[уреди | уреди извор]

ВУКОВА НАГРАДА Културно-просветне заједнице Србије за изузетан допринос развоју културе у републици Србији и свесрпском културном простору 2011. год.^[21]^[22]
СРЕТЕЊСКО ОДЛИКОВАЊЕ - МЕДАЉА за изузетне заслуге у културним делатностима
Указом председника Републике Србије за Дан државности (14.фебруар 2018.)
ПОВЕЉА ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО УКС 2019. год.
НАГРАДА МИЛАН РАКИЋ за књигу Демон и лепота 2008. год.
ЗЛАТНИ БЕОЧУГ за трајни допринос култури Београда 2006. год.^[23]
ПОВЕЉА ЗА ГРАЂАНСКЕ ЗАСЛУГЕ СА МЕДАЉОМ - ЗАСЛУЖНИ ГРАЂАНИ ЗЕМУНА градска опшина Земун 2011. год.
ДИПЛОМА НИКИТА СТАНЕСКУ - Интернационални фестивал поезије 2003 год. (Румунија)
ПЕЧАТ КНЕЗА ЛАЗАРА за књигу Пробијање опне 2016 год.
ЗЛАТНА ЗНАЧКА Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе 1993. год.
Награда ПАВЛЕ МАРКОВИЋ АДАМОВ - Карловачка уметничка радионица 2016 год.
СРЕТЕЊСКА ПОВЕЉА ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО - Орашац 2009. год.
НАГРАДА АКАДЕМИЈЕ ИВО АНДРИЋ за књигу Ране и Мед 2013. год
ВЕНАЦ ВРДНИЧКЕ ВИЛЕ за изузетна достигнућа у очувању и развоју српског књижевног језика 2013. год.
Награда ЂУРИН ШЕШИР за књигу Пробијање опне 2016. год.
Награда МИОДРАГ ЂУКИЋ и плакета БЕН АКИБА за изузетан допринос драмском стваралаштву - Удружење драмских уметника Србије 2010. год.
ПОСЕБНО ПРИЗНАЊЕ - ПЛАКЕТА ЗАХВАЛНОСТИ Удружења књижевника Србије за трајни допринос угледу и развоју удружења 2007. год.
БЛАГОДАРЈЕ на Светосавској академији УКС 2013. год.
ПОХВАЛА - Главна годишња награда опшине Медвеђа за дугогодишњи допринос очувању културе и уметничке традиције на територији општине Медвеђа 2019. год.
ЛЕПОТА ПОЕЗИЈЕ - Специјална награда Шумадијских метафора, Младеновац 2010.
ПОВЕЉА ЈОВАН СКРЕЛИЋ за књигу Демон и лепота, додељује скупштина општине Топола
ПОВЕЉА - Почасни члан - Научно друштво за неговање и проучавање српског језика 2001. год.
ЗЛАТНО ПЕРО за поезију на медјународној књижевној манифестацији ''Vršačko pero 09'' 2009. год.
Награда СИМО МАТАВУЉ УКС за укупно књижевно дело 2023. год.^[24]

Критички осврт[уреди | уреди извор]

О ликовном и књижевном стваралаштву Предрага Баја Луковића писали су: Чедомир Мирковић, Матија Бећковић, Срба Игњатовић, Радивоје Микић, Радомир Андрић, Новица Тадић, Милета Аћимовић Ивков, Милош Ковачевић, Душан Стојковић, Милан Ненадић, Аца Секулић, Михаило Шћепановић, Драгомир Брајковић, Ђорђе Јанић, Драган Лакићевић, Јован Стриковић, Алек Вукадиновић, Драган Јовановић Данилов, Адам Пуслојић, Владета Јеротић, Никола Кусовац, Милић од Мачве, Ратко Божовић, Драшко Ређеп, Јован Ћирилов, Бојан Јовановић, Дејан Ђорић, Драган Лубарда, Тодор Стевановић, Радослав Братић, Србољуб Живановић, Будимир Поточан, Огњан Радуловић, Миодраг Коларић, Видак Масловарић, Миљурко Вукадиновић, Милосав Кнежевић, Јово Миладић, Раде Војводић, Петар Пајић, Рајко Џаковић, Љубомир Ћорилић, Мирослав Тодоровић, Милутин Ђуричић, Оливер Јанковић, Радомир Мићуновић и многи други.