Иво Андрић

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија, због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор.
Да бисте видели претходне верзије садржаја, кликните на картицу историја.

Иво Андрић
Иво Андрић, нобеловац за књижевност
Информације
Датум рођења	9. октобар 1892.
Место рођења	Долац код Травника Аустроугарска
Датум смрти	13. март 1975.
Место смрти	Београд, Југославија
Дела
Најважнија дела	„На Дрини ћуприја“ „Проклета авлија“ „О причи и причању“ „Омерпаша Латас“
Награде	Нобелова награда за књижевност Орден јунака социјалистичког рада
Потпис

Иво Андрић је био српски^[1] и југословенски^[1]^[a] књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Добио је Нобелову награду за књижевност 1961. године за роман На Дрини ћуприја (1945). Био је члан Српске академије наука и уметности.

Садржај

1 Живот
2 Књижевни рад
- 2.1 Андрић о уметности
- 2.2 Уметнички поступак
3 Дела
4 Књиге о Иви Андрићу
5 Национална припадност
6 Стазама Иве Андрића
7 Референце
8 Напомене
9 Спољашње везе

Живот

Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустроугарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписао је сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

Кућа Иве Андрића

У гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.

Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“. Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а потом у Кракову где га је затекао Први светски рат.

По избијању рата вратио се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га је ухапсила и одвела у шибенски, а потом у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.

По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године.

Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.^[2] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“ итд.

У јуну 1924. године у Грацу одбранио је докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то време објавио је први део триптиха „Јелена, жена које нема“.

У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину (1939). По избијању Другог светског рата, због неслагања са властима у Београду поднео је оставку на место амбасадора и вратио се у Београд. За време Другог светског рата живео је повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу), не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време написао је своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. У периоду од 1944. до 1954. обављао је више друштвених функција, што је забележено у књизи „Ангажовани Андрић 1944-1954“.^[3] Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици српској роман „Проклета авлија“. Оженио се 1958. године Милицом Бабић-Јовановић (1909-1968).

Добрица Ћосић у својој књизи Пишчеви записи 1969—1980. препричава, на сто осамдесет шестој страници, свој „последњи значајнији разговор“ са Андрићем и цитира га: „У Босни вам је сада, Добрице, оно што је покојни Калај сневао, а није као дипломата смео да изговори. У Босни побеђује бошњаштво. Старо, а младо. И нека да Бог да моја нога више никад не крочи преко Дрине...“

Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.

Књижевни рад

Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“ објављеним у Босанској вили 1911^[4]. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“)^[4]. Прву књигу стихова у прози - „Ex Ponto“ - Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири“ штампао је у Београду 1920. године^[5]. Све Андрићеве лирске песме које за његовог живота нису биле сабране у књигу објављене су постхумно, 1976. године у Београду, под називом „Шта сањам и шта ми се догађа“.

Споменик Иви Андрићу у Београду

Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.

У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је деломично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунац Андрићевог стваралаштва, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан, Андрићев земљак из средње Босне, сматра да се ради о неважним плачљивим адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.

Друга фаза, која траје до Другог светскога рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу (што је у доста радова створило чудну мешавину у којој наратор користи српски екавски, а ликови - често фратри - говоре неким од јекавских или икавских дијалеката). По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па је та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.

Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама, понајвише на еротском плану. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Бошњаци, Јевреји, Хрвати, Срби - углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.

Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини Ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком Проклета авлија. Уз изузетак Госпођице, реалистичког психолошког романа смештеног у српску паланачку средину, радња осталих дела углавном је смештена у Босну, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости.

Оцена Андрића као романописца далеко је од једнозначне: по некима је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи“; по другима, Андрић је аутентични аутор краћега даха, попут Чехова, па је најбољи у новелама и приповеткама, док му одричу вредност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у свету углавном познат по своја два романа, На Дрини ћуприја и Травничка хроника (први је писан током Другог светског рата у Београду).

Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем - већина је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и детерминизмом у понашању који подсећа на натуралистичку школу 19. века. Осим тих дела, аутор је објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе, те вероватно најбоље дело касне фазе, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издане), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.

Андрић о уметности

Иво Андрић 1922. године

Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом и приповетка Аска и вук.

Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболозован је уметнички нагон човеков као „инстиктиван отпор против смрти и нестајања“ који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота“. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.

Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји“, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања“, створен за један лепши и трајнији живот.
Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице“.
Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.
Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.

„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости“. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу“.

По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота“. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...“
Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње“. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини“.
Пружајући „задовољство без патње и добро без зла“, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Уметнички поступак

Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира. Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из приповетке Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.

Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској савременој књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и нејасни импулс у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалнх нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у нашој савременој књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја такозваног филозофског реализма.

Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Све се код њега изражава мирним и природним казивањем и његов стил заиста има „непомућеност кристала“. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска, односно хрватска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.

Дела

Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.

Ex ponto, стихови у прози, 1918.
Немири, стихови у прози, 1920.
Пут Алије Ђерзелеза, 1920.
Мост на Жепи, 1925.
Аникина времена, 1931.
Португал, зелена земља, путописи 1931.
Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи 1934.
Разговор са Гојом, есеј 1936.
На Дрини ћуприја, роман 1945.
Деца, збирка приповедака.
Госпођица, роман 1945.
Травничка хроника, роман 1945.
На Невском проспекту, 1946.
На камену, у Почитељу,
Прича о везировом слону, 1948.
Проклета авлија, новела 1954.
Игра 1956.
О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.
Јелена жена које нема, роман 1963.
Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме које су објављене постхумно 1977.
Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.
На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно
Знакови поред пута, књига објављена постхумно
Свеске, књига објављена постхумно

Књиге о Иви Андрићу

Разговори и ћутања Иве Андрића, Коста Димитријевић, 3. допуњено издање 2010.
Мудрости и тајне у Делима Иве Андрића, Драгољуб Стојадиновић, допуњено друго издање АЛТЕРА Београд 2011.г

Национална припадност

Андрићева лична карта из 1951. године

Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову

Подаци из матичних књига кажу да је Иво Андрић рођен у католичкој породици и да је крштен у римокатоличкој цркви Светог Ивана Крститеља.^[4] Такође, постоје и подаци о Андрићевој уписници на Јагелонски универзитет у Кракову 1914. године, из кога се види да је уписан као Хрват.^[6] У његовој личној карти из 1951. године, види се да се својеручно уписао као Србин по националној припадности. Исто тако се изјаснио и у партијској књижици. Због тога се створила својеврсна контроверза око његове националне припадности^[7]. Срби га сматрају српским књижевником ^[8]^[5]^[9], док га Хрвати сматрају хрватским књижевником ^[10].

Стазама Иве Андрића

Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане...) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу је и QR kod преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији