Гастроинтестинални стромални тумори

С Википедије, слободне енциклопедије
Гастроинтестинални стромални тумори
Лапароскопски налаз гастроинтестиналног стромалног тумора са угрушком на врху
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностОнкологија
ОМИМ606764
ДисеасесДБ33849
МеСХД046152

Гастроинтестинални стромални тумори (ГИСТ) су најчешћи мезенхимални тумори гастроинтестиналног тракта, високог малигног потенцијала. Карактеришу се изузетним шаренилом у клиничким, хистопатолошким и генетским особинама, и представљају најчесће мезенхималне туморе гастроинтестиналног тракта. Јављају се у 85% до 95% случајева, најчешће на желуцу (60%) и танком цреву (25-30%), а ређе на дебелом цреву (< 5%), једњаку (< 3%) и завршном цреву (ректуму) и анусу (< 5%).[1][2][3]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Најчешћа локализација и учесталост јављања ГИСТ у гастроинтестиналном тракту

Учесталост

Учесталост ГИСТ у Сједињеним Државама Европи и Азији је скоро идентична и креће се од 1 до 20 случаја на милион становника, сваке године.

Смртност/морбидитет

Коначни исход болести код болесника са ГИСТ умногоме зависи од тежине клиничке слике, манифестација и патохистолошких особина тумора. Петогодишња стопа преживљавања болесника са ГИСТ креће се од 28 до 60 посто. Стопа птреживљавања може бити различита од болесника до болесника на шта утиче јасна локализација примарних промена, степен малигности или метастаских промена и рецидив болести. Просечна дужина преживљење у групи локализованих тумора је 5 година, док је средња дужина преживљавања у групи са метатстаским променама око 10 до 20 месеци. Веће формације ГИСТ су повезане са честим компликацијама као што су крварења у гастроинтестиналном тракту, опструкције (илеус) и перфорација црева.

Тумори ГИСТ се могу класифицирати у високо и ниско ризичне на основу величине тумора и митотске активности. Импликације тих карактеристика тумора увек се разматрају у прогнози и тумачењу хистолошких налаза.

Раса

ГИСТ најчешће не показују склоност према одређеној раси. Међутим, у својим истраживањима спроведеним код 3.795 пацијената са мезенхималним тумором, у периоду од 1992-2005, енгл. Cheung et al наводе следећу демографску слику: у 53% мушкараца, 72,2% су били белци 15,6% афро американаци и 9,1% хиспано. У болесника са ГИСТ након 2000, у 30-дневном морталитет након хирурше интервенције, између афроамериканаца и белаца није показао статистички значјну разлику (п = 0,153).[4]

Пол

ГИСТ су нешто учесталији код мушкараца него код жена, иако су многи истраживачи мишљења да ови тумори немају склоност према одређеном полу.

Старост

ГИСТ се најчешће дијагностикују у другој половини шесте или првој половини седеме деценије живота (или између 55 и 65 године живота). Повремено, ГИСТ се могу јавити код у млађих одраслих особа, док су код деце јако ретки.

Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]

Етиопатогенетски фактори који изазивају гастроинтестиналне стромалне туморе (ГИСТ) нису јасно издвојени, а генетску основу је тешко одредити јер су они углавном спорадични. Међутим, откривене су извесне генетске и цитогенетске аберације које се могу сматрати одговорним за настанак ГИСТ.

Према досадашњим истраживањима сматра се да су гастроинтестинални стромални тумори мезанхимални тумори, чије ћелије воде порекло од интестицијалне, пејсмејкер Цајал ћелије, која потиче од аутономног нервног система и задужена је за регулацију мотилитета гастроинтесиналног тракта.[5]

Макроскопска слика је полиморфна, али се ГИСТ најчешће јављају у виду велике, печуркасте интралуминалне, јасно ограничене псеудоинкапсулисане субмукозне масе. Хистоморфологија ових тумора показује широк спектар структурних и ћелијских варијација.

Најчешће су грађени од вретенастих ћелија (60-70% случајева), ређе од епителоидних (око 30% случајева), и веома ретко од мешовитих и прелазних (интермедијарних). Строма је претежно састављена од растреситог или слабо колагенизованог везива са неоангиогенезом, упадљивом код ГИСТ са већим малигним потенцијалом. Већина ГИСТ (95%) експримира трансмембранске рецепторе КИТ (CD 117), ЦД34, виментин, специфичне неурогене и глатко-мишићне маркере.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Симптоми узроковани ГИСТ су код највећег броја болесника неспецифични. Код око 75% болесника у клиничкој слици доминира бол у трбуху (у 36% случајева), крварење из гастроинтестиналног тракта (25%), општа слабост и малаксалост (24%), диспепсија (16%), пад ниво гвожђа у серуму са пратећом анемијом (15%), мучнина и повраћање (12%) и затвор или пролив (9%). Тумор на желуцу је само у око 8% болесника опипљив.[6]

Дијагностика[уреди | уреди извор]

Ендоскописки налаз гастроинтестиналног стромалног тумора

Дијагноза гастроинтестиналних стромалних тумора се најчешће поставља након лапаротомије и коначних патолошких прегледа, а најсигурније методе за брзу дијагностику представљају компјутеризована томографија и МРИ због могућности истовременог прегледа јетре и перитонеума. На ГИСТ се веома често пре операције ретко посумња, и зато постављање што тачније дијагнозе захтева од радиолога високо познавање начина његове визуелизације на радиолошком снимку.

У студији која је обухватила велики број болесника највећи број симптома имали су болесници у групи ГИСТ чија је просечне величина тумора била 6 цм, док 20% болесника са просечном величином тумора до 2 цм, није имало симптоме. Код 10% болеснсика са просечном величином ГИСТ од 1.5 цм промене су откривене тек након обдукције.

Гастроинтестинални стромални тумори могу достићи изузетне величине пре појаве симптома, међу којима доминира крварење и анемија. Симптоми углавном зависе од места где настају и расту и могу бити: дисфагија (езофагус), билијарна опструкција (Ватерова ампула), интусусепција танког црева, смртоносмог крварење уколико руптурирају у перитонеум итд. Зато у дијагностици треба избегавати перкутану биопсију ГИСТ чак и у случају када је она могућа, јер се може изазвати руптура тумора са последичном хеморагијом и дисеминацијом. .[7][8][9][10]

Гастроинтестинални стромални тумори се ради лакше дијагностике класификују према величини тумора и броју митоза на: веома ниско ризичну групу, ниско ризичну групу, интермедијарно ризичну групу, високо ризичну групу и сигурно малигну групу (види табелу).[11]

Подела гастроинтестиналних стромалних тумора по величини и митотском индексу[11]
Ризична група Величина Митозе/50хпф
Веома ниска ризична група
<2 цм
<5
Ниско ризична група
2 – 5 цм
<5
Интермедијарно – ризична група
<5 цм или 5 – 10 цм
6 – 10 цм или < 5 цм
Високо ризична група
>5 цм или > 10 цм
>5 или било која активност
Сигурно малигна група
Пацијенти са доказаним метастазама у време дијагнозе.

Патохистологија

Како су ГИСТ хетерогена група мезенхималних тумора, са ћудљивим клиничким током и хетерогене целуларности, хистолошке грађе, митотске активности и полиморфне неоангиогенезе, унутар једног тумора, неопходно је анализирати бројне исечке из самог тумора, као и из ресекционих ивица.

Хистолошка метода је златни стандард дијагнозе ГИСТ. За дефинитивну дијагнозу, неопходна су имунохистохемијска испитивања: ЦД117 и/или ЦД34, глаткомишићни актини, десмин, С-100 протеин, виментин и Ки-67.

Хистолошки (лево) и имунохистохемијски (десно) налаз гастроинтестиналног стромалног тумора

Терапија[уреди | уреди извор]

Најчешће примењивана и најуспешнија терапија код ГИСТ је хируршка ресекција. Већина ових тумора се може лечити на поменути начин. Међутим, код великог процента оперисаних након хируршког лечења (у 20% до 40%) случајева могу се јавити рецидиви. Хирурски третман је доминантан начин лечења гастроинтестиналних стромалних тумора желуца.

Поред хируршке, у последње време терапија ГИСТ се све више комбинује применом иматиниба и сунитиниба (блокаторима тирозин киназних рецептора), нарочито код рецидивирајућих и иноперабилних тумора.

Веома често због немогућности спровођења адекватне преоперативне дијагностике постоји хирурска дилема о степену радикалности оперативног захвата, који умногоме зависи првенствено од степена малигнитета, али и других параметара. Најчешћа компликација након операције ГИСТ је дистална метастаза туморских ћелија у јетри.[12][13]

Параметри као сто су: величина тумора, митотски индекс, присуство некрозе, крварења у тумору, инфилтрација локалних структура, присутво лимфогених и јетрених метастаза одређују степен малигнитета тумора, и начин даљег лечења.[14][15]

Након открића алтерације гена које се налазе у етиологији ГИСТ, у терапији рекурентних и неоперабилних ГИСТ све више се користи иматиниб који селективно инхибише групу тирозинкиназних рецептора, укључујући КИТ и ПДГФРА. Адјувантна и неоадјувантна терапија иматинибом је за сада у пракси најприхваћенија јер она побољшава прогнозу болести и може се користити у случају одмаклог, рекурентног и/или метастатског ГИСТ. I поред велике ефективности ове терапије и велике безбедности њене примене, у појединим случајевима појављивала сус е гастроинтестинална и интраабдоминална крварења.

Широм света се и даље непрекидно спроводе истраживања која би омогућила проналажење нових и ефикаснијих лекова који би спречавали резистентност ГИСТ на досадашњу терапију.[16][17][18]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ким ЦЈ, Yех КА. Гастроинтестинал стромал туморс: аналyсис оф цлиницал анд патхологиц фацторс. Ам Сург 200 I;67(2):1243-8.
  2. ^ Боггино ХЕ, Фернандез МП, Логроно Р. Цyтоморпхологy оф гастроинтестинал стромал тумор: диагностиц роле оф аспиратион цyтологy, цоре биопсy, анд иммуноцхемистрy. ДиагнЦyтопатхол 2000;23(3): 156-60.
  3. ^ Миеттинен M, Собин ЛХ, Сарломо-Рикала M. лммунохистоцхемицал спецтрум оф Г1СТс ат дифферент ситес анд тхеир дифферентиал диагносис wитх а референце то CD 117 (КИТ). Мод Патхол2000; 13(10):1134-42
  4. ^ Цхеунг, M. C.; Зхуге, Y.; Yанг, Р.; Кониарис, L. Г. (2009). „Дисаппеаранце оф рациал диспаритиес ин гастроинтестинал стромал тумор оутцомес”. Јоурнал оф тхе Америцан Цоллеге оф Сургеонс. 209 (1): 7—16. ПМИД 19651058. дои:10.1016/ј.јамцоллсург.2009.03.018. 
  5. ^ D'Амато Г, Стеинерт ОМ, Ме Аулиффе ЈЦ, Трент Ј. Упдате он биологy анд тхерапy оф гастроинтестинал стромал туморс. Цанцер Цонтрол 2005; 1(12):44-56
  6. ^ Муцциарини ет ал.: Инциденце анд цлиницопатхологиц феатурес оф гастроинтестинал стромал туморс. А популатион-басед студy. БМЦ Цанцер. 2007;7:230. PMID 18096058 Воллтеxт
  7. ^ Голд ЈС, ДеМаттео РП. Цомбинед Сургицал анд Молецулар Тхерапy: Тхе Гастроинтестинал Стромал Тумор Модел. Анн Сург 2006; 244:176-84.
  8. ^ Стилиди ИС, Аркхири ПП, Анурова ОА, Мазуренко НН. Гастроинтестинал стромал тумоурс: цлиницо-морпхологицал феатурес, патхогенесис анд модерн треатмент стратегиес. Вестн Росс Акад Мед Наук 2010; 2:46-52.
  9. ^ Yамагуцхи У, Накаyама Р, Хонда К, Ицхикаwа Х, Хасеqаwа Т, Схитасхиqе M, Оно M, Схоји А, Сакума Т, Куwабара Х, Схимада Y, Сасако M, Схимода Т, Каwаи А, Хирохасхи С, Yамада Т. Дистинцт гене еxпрессион дефинед цлассес оф гастроинтестинал стромал тумор. Ј Цлин Онцол 2008; 26(25):4100-8.
  10. ^ Лиегл-Атзwангер Б, Флетцхер ЈА, Флетцхер CD. Гастроинтестинал стромал туморс. Вирцхоwс Арцх 2010; 456(2):111-27.
  11. ^ а б .Ма ЦК, Амин МБ, Кинтанар Е, Линден MD, Зарбо РЈ.Иммунохистоцхемицал цхарацтеризатион оф гастроинтестинал стромал туморс: а студy оф 82 цасес цомпаред wитх 11 цасес оф леиомyомас. Модерн Патхологy 2000; 6(2): 132-8
  12. ^ Де Маттео РП, Леwис ЈЈ, Леунг D ет ал. Тwо хундред гастроинтестинал стромал туморс: Рецурренце паттернс анд прогностиц фацторс фор сурвивал. Анн Сург 2000; 231:51-58.
  13. ^ Реyносо D, Трент ЈЦ. Неоадјувант анд адјувант иматиниб треатмент ин гастроинтестинал стромал тумор: цуррент статус анд рецент девелопментс. Цурр Опин Онцол 2010; 22(4):330-5.
  14. ^ Yокои К, Yамасхита К, Танака Н, Кyоуно С, ИсхикаwаН, Сеyа Т, ет ал. Гастроинтестинал стромал тумор оф тхе стомацхдиагносед преоперативелy. Ј Ниппон Мед Сцх 200 I;68(5):435-41.
  15. ^ Беллони M, Де Фиори Е, Маззарол Г, Цурти А, Цроста C. Ендосцопиц ултрасоунд анд цомпутед томограпхy ин гастрицстромал тумоурс. Радиол Мед (Торино) 2002; И03( 1-2):65-73
  16. ^ Гарциа де Полавиеиа Царрасцо M, де Јуан Ферре А, Маyорга Фернандез M. Гастроинтестинал стромал томоурс ат пресент: ан аппроацх то бурнинг qуестионс. Цлин Трансл Онцол 2010; 12(2):100-12.
  17. ^ Голд ЈС, Дематтео РП. Цомбинед сургицал анд молецулар тхерапy: тхе гастроинтестинал стромал тумор модел. Анн Сург 2006; 244(2):176-84.
  18. ^ Петровић Б, Радуловић С, Јанковић С. Сиде еффецтс оф сунитиниб манифестед он скин оф патиентс диагносед wитх ренал целл царцинома: цасе-цонтрол студy. Ацта Медица Медианае 2009; 48(4):5-8.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Gastrointestinalni_stromalni_tumori&oldid=27445595”