Историја српске моде

Текстови који су овде доступни, односе се на моду у Србији и то историјски и савремени аспект. Фокус је на грађанском костиму кроз историју и на самом почетку модне сцене код нас, од 50-их година XX века и анализи тадашњих модних креатора попут Александра Јоксимовића, Мирјане Марић као и неколицине њихових претходника који су обележили модну сцену Србије. У овом потпоглављу објашњен је историјски аспект српске моде као и њено неминовно поређење са западним трендовима који су тада владали. Поменућемо и савремену модну сцену што подразумева анализу савремених модних креатора и њиховог стваралаштва и као посебну категорију модне манифестације у Србији. Такође анализираћемо институције у Србији које се баве модом.

Историја српске моде

Крајем XIX и почетком XX века, по угледу на Париз као светски модни центар, у Србији су никли бројни „ моде салони“. Док су на почетку XX века салони Морица Гелера, Софије Шварц или Берте Штајнер-Алкалај копирали готове моделе париских и бечких дизајнера или шили тоалете према публикованим кројевима, додворавајући се укусима захтевне клијентеле из редова буржоазије у међуратном Београду, поред задржавања старе праксе копирања и интерпретације неке власнице модних салона одважиле су се и на самосталне креације. Тако је Ленка Лам Мајер (основала салон око 1927), коју су савременици поредили са Пол Поареом и мадам Пакен и поред израде копија модних кућа Ворта и Жени и сама креирала. Дакле, подражање западноевропског модног система означило је и појаву првих персонализованих модних дизајнера на балканским просторима. Јавност је славила дамске кројаче као врхунске уметнике и дигнитет искристалисане професије модних дизајнера био је осигуран. Ребека Јаковљевић Амодај, власница салона „захваљујући свом таленту да кројем и детаљем истакне најлепше на стасу и нагласи личну психологију муштерије“ била је сматрана за „врхунског уметника, врхунског за Европу, модног креатора највишег стила“.

Упоредо са отварањем дамских модних салона, у тадашњој Југославији развијала се и индустријска конфекција. Тако су београдске трговачке радње Ешканазија и Херцога (Код вредног радника) и Талвија и Мандиловића (Српски салон, основан 1903) продавале конфекцију домаће израде. Вараждинска творница за израду тканина и готових одела „Тивар“ или творница рубља и одела и трговински дом Стемецки из Цеља, примери су развоја реадy то wеар индустрије на простору бивше Југославије. Ипак, увоз конфекцијске робе из Аустрије, Немачке, Француске и Уједињеног Краљевства био је најзначајнији извор за потрошњу модних артикала по нижим ценама.

Завршетак другог светског рата донео је промену у југословенском економском и политичком систему. Свеобухватне промене којима су били изложени држава и друштво имале су одраза и на модни систем. Новоуспостављени социјалистички режим одбио је западну моду, а сам термин мода, следећи рану бољшевичку идеологију, заменио термином укус. Укидање моде значило је и „прогонство“ персонализованих модних дизајнера, чије су личне визије стварале препознатљиве производе на претрпаном тржишту. Новопрокламована функционална, једноставна и бескласна одећа имала је задатак да удовољи новим кројачким захтевима радне жене.

Лист Дуга из 1950. открива нам ко су техничка лица задужена за реализацију нових одевних кодова. Када је у јесен одржана Ревија савременог одевања, општа оцена је била да „наши мајстори кројачи имају смисла за лепо, а скромно“. Нова политика стила свела је предратне „модне креаторе“ и „врхунске уметнике“ на пуке занатлије.

У измењеним условима предратни модни салони били су принуђени да дискретно практикују своју модну продукцију. Жужи Јелинек, загребачка дизајнерка и власница модног салона, покушала је 1959.да оснује модну кућу у Њујорку, али у томе није успела и поред свесрдне подршке америчке стране, јер са ограниченим бројем радника није могла да произведе довољну количину одеће за америчко тржиште. Када се период тешке индустријализације привео крају, од средине 1950-их, Југославија је за важан привредни циљ поствила развитак текстилне инду8стрије , особито конфекцијске производње. Међутим, домаћа конфекција на почетку свога развоја била је суочена са бројним проблемима , од којих су највећи били лоши кројеви и дизајн и одсуство заступљености свих величина , односно неутврђени ЈУС. Најдрастичнији пример лошег дизајна била је „ истраживачка иновација“ земунског предузећа „ Иван Милутиновић“, које је тржишту понудило мушка одела од цица. С обзиром на наведене недостатке домаће индустрије, највећи проценат Југословена одевне предмете шио је код кројача или у домаћој радиности, али су исто тако упражњавали и алтернативне потрошачке праксе, као што је снабдевање на црном тржишту, у комисионима и од почетка 1960 их на туристичким турама.

Шездесете године прошлог века донеле су корените промене у југословенском модном систему. Трансформацију модне производње узроковали су бројни фактори, од којих су најзначајнији : привредна реформа , шопинг туризам и отвореност земље према Западу, успон социјалистичке средње класе, аспирације према потрошачкој култури проузроковане порастом личних доходака , али и подражавањем западних потрошачких навика и напослетку , директни бојкот немодерних и неестетизованих производа од стране социјалистичког потрошача. Нову естетизацију модне продукције омогућио је повратак некада непожељних модних посленика- модних дизајнера.

Привредна реформа проглашена јула 1965. отворила је путеве рационалнијег пословања. Шопинг туризам био је можда најбољи начин упућивања у сезонске хирове западне модне продукције. Од када је либерализован визни режим са земљама Западне Европе , број Југословена који је путовао у иностранство, рапидно се повећавао. Најчешће одредиште свих Југословена био је Трст.

Модерни Југословенски потрошачи, припадници социјалистичке средње класе били су разочарани производима тадашње југословенске модне индустрије. Последица тог незадовољства били су пуни лагери. Пошто су југословенски потрошачи били обесхрабрени избором модних артикала у социјалистичким продавницама , модна продукција друштвених предузећа постала је предмет јавне расправе да би се побољшао квалитет и дизајн одеће. Београдски лист Базар покренуо је у јануару 1967. године серију „суђења“ домаћој роби широке потрошње.међу којом су се нашли и модни артикли као нпр. модни детаљи, доње рубље , шминка и конфекцијска роба. Оптужницу против домаћих производа заступале су углавном жене, припаднице професионалних елита као представние социјалистичке средње класе ( Балерина Лидија Пилипенко, архитекта Божана Пекић, филмска сценаристкиња Ана Марија Цар, сликарка и костимограф Јагода Буић и др, али и незапослене припаднице лепшег пола попут домаћице Дуње Вандекар. Превасходно присутво жена у демократској расправи о одевању демонстрирало је родну заинтересованост жена за моду и истовремену искљученост мушкараца из ове сфере. „Оптужени“ су били представници производних погона и дистрибутивних ланаца ( представници „Центротекстила“, „Коштане“, „Моде“, „Клуза, „ Бека“, „Јасмина“ и др.

Ова јавна дискусија, веома оштра по произвођаче , изнедрила је основне проблеме наше модне индустрије. Основне примедбе југословенској модној индустрији , произашле из Базарових суђења биле су пре свих , лош дизајн и квалитет одеће.

У складу са друштвеним захтевима за новом дизајнерском индустријом укуса, лист Базар покренуо је наредне године акцију под називом „ Стил Базар“ чији је основни циљ дефинисан као сарадња модног листа и произвођача да би се на тржишту појавили лепи и прихватљиви модели. „Манију“за естетизованим производима требало је задовољити.

Ова акција инаугурисала је Александра Јоксимовића у главног пропагатора новог дизајна. У „Стилу Базар“представљена је Јоксимовићева колекција огртача за плажу од фротира, као и његова колекција ташни, појасева и рукавица за предузеће „29.новембар“. Колекција кожне галантерије била је откупљена одмах по приказивању, те је штампа наставила глорификацију однос уметник-индустрија.

Исте 1968.године у складу са новом културном политиком која је уздизала уметника креатора , београдски међународни сајам „Мода у свету“, установио је је награду „Златни паун“ Ову награду дизајнерима су додељивали модни новинари за исказану креативност у целокупним колекцијама. Готово читаву деценију била је намењена искључиво Александру Јоксимовићу као неприкосновеном лидеру новог југословенског дизајна. Он постаје аутентична звезда; његове колекције се нестрпљиво ишчекују и буде велику радозналост. Репризно приказивање ревија Јоксимовићевих модела било је готово редовна појава; оне су биле централни догађаји у оквиру приређиваних музичких спектакала. Познати београдски манекен Ђорђе Павлов, познатији под надимком „ Кортина“био је ангажован са својих 19 година. 1969.године код Александра Јоксимовића и потврђује да је Александар Јоксимовић био изузетан професионалац у свом послу и да је музика која је пратила ревије била уживо. У „клубу познатих“ уз популарне уз популарне глумачке и музичке звезде, раме уз раме стајао је и Александар Јоксимовић. Модни дизајнер као промотер нове естетике испливао је из безимености, постао је неизбежан и коначно добио јавно признање. Јавна афирмација била је формализована када је октобра 1969. Јоксимовићу уручена спомен плакета Скупштине града за послератни допринос развоју Београда поводом прославе 25-огодишњице ослобођења Београда.

Дизајн који је понудио Јоксимовић, порицао је модну маргиналност балканских простора и значио успостављање нових стилских кодова у југословенској моди. Његов успех лежао је у својственој му способности да попут својих славних претходника Чарлса Ворта или Пола Поареа, чита импликације културних и стилских промена и инкорпорира их у карактеристичну персоналну визију. Уважавање локалног и глобалног у модном обрасцу уз неизрециву рафинираност постаће његови заштитни знакови. Иза првог персонализованог дизајнера у социјалистичкој Југославији, ускоро су се појавили и други , обе жене: Добрила Васиљевић Смиљанић, дизајнерка ручне трикотаже из Сирогојна и Мирјана Марић, креаторка „Југоекспорта“.

Домаћа штампа је Александра Јоксимовића називала „Југословенским Диором, „амбасадором наше моде, „креатором коме код нас нема равног“, „ краљем маказа“, „ модним поглаваром, и разним другим именима, да би га 2003. напослетку, када је већ увелико био у пензији , новинар Милан Митич крунисао за краља југословенске моде за сва времена . Док га је америчка јавност поредила са Ив Сен Лораном, за Французе је био југословенски Карден.

Александар Јоксимовић, рођен је 29.јуна 1933.године у Приштини у трговачкој породици. Јоксимовићев отац Лазар са мајком Борком имао је седморо деце од којих је Александар био четврто. Оригиналним креацијама инспирисаним Византијом и српским средњовековним сликарством очарао је цео свет , живи мирним пензионерским животом , размењује штампу са комшијама, дружи се са пријатељима и ужива у свом хобију- сакупљању украса и посуђа од порцелана. Његов значај у историји моде друге половине XX века превазилази локалне оквире. Један је од ретких креатора који су одбили да раде за модну кућу Диор. Осим што је помало арогантним модним престоницама показао сву снагу свог талента и да се трендови прате и источно од Трста и Беча, натерао је југословенке да открију колена и рамена. Његове моделе носиле су славне личности попут јапанске принцезе, супруга Питера Јустинова и Клода Леуша, Јованке Броз. Иако је у моди имао још много тога да понуди почетком деведесетих се повукао из јавности. Данас нема директан контакт са модном индустријом али се увек обрадује кад види леп одевни комад. Његова матична кућа у којој је годинама био запослен и са којом је обишао свет , била је Центротекстил. Како је и сам једном рекао , Милица Бабић је била та која је приметила његов таленат и од које је научио све што зна о костимографији. У то време када је југословенска модна индустрија кренула да се модификује, почео је и Јоксимовић да проучава наш фолклор, да посећује музеје, манастире, проучава фреске и литературу. Инспирацију је проналазио у Византији и српском средњовековном сликарству. Многи верују да му је управо ова окренутост традицији донела светску славу и признање. Постао је звезда чије су се колекције нестрпљиво ишчекивале и биле централни догађај многих музичких спектакала , а ревије редовно репризирале.

У Центротекстилу Јоксимовић је наставио да негује национални стил у креацији савремене одеће. Сезона пролеће/ лето 1966.донела је његову реинтерпретацију геометризованог оп-арта , раширеног у западној моди средином 1960 их . Јоксимовићева колекција оп-арт хаљина мини дужине, оплемењена адаптираним традиционалним везом гајтанима била је својствен приговор на глобални минималистички дизајн лишен орнаменталне гиздавости Потом су уследиле колекције грандиозног егзотизма Витраж и Проклета Јерина. Да је формирање грандиозног егзотизма значило радикалну промену модног концепта у социјалистичкој Југославији, сведочили су бројни натписи у иностраној и домаћој штампи. I једна и друга окарактерисала је новостворену грандиозну моду као варијанту хауте цоутуре у условима социјализма. Када је јавности презентована Јоксимовићева Симонида , гламурозна колекција коктел и вечерњих хаљина надахнута средњовековном одећом византијског типа.

Дана 7. марта 1967.званицама из београдског политичког и културног миљеа у пригодном амбијенту „ галерије фресака“, приказана је Симонида, прва грандиозна колекција официјелне моде социјалистичке Југославије. Јоксимовићева Симонида добила је име по средњовној српској краљици , жени краља Милутина Било је то први пут је у послератном југословенском модном систему нека колекција добила име. Узори су му свакако били Пол Поаре и Кристијан Диор.

Репризно приказивање Симониде уследило је сутрадан, 8. марта нс Дан жена, пред знатно ширим гледалиштем у сали „ Дома синдиката“.Прва грандиозна официјелна модна продукција, као нова атракција приказана је убрзо и на државној телевизији. Премијерно приказивање 7. марта одисало је специфичном, готово сакралном атмосфером. Уз светлост свећа , звук харфе и стихове Милана Ракића посвећене грачаничкој фресци у интерпретацији Љиљане Контић , представљена је колекција 30 вечерњих и коктел хаљина које су чиниле Симониду.

Јованка Броз као покровитеј југословенске модне индустрије

Иако је у својој гардероби имала и одећу са потписима страних модних креатора, Јованка Броз је преферирала домаћу индустрију.Уопште узевши , од када је постала супруга председника републике па све до његове смрти , приликом јавних појављивања Јованка је иступала као матрона младе домаће модне индустрије

Покровитељски однос према југословенској моди она је исказивала на различите начине. Први облик покровитељства биле су њене редовне посете београдском сајму одевања. Године 1969. Александар Јоксимовић имао је част да јој лично, приликом њене посете сајму , презентује моделе из колекције грандиозне моде Витраж. 1974. године Јованка Броз посетила је Међународни сајам одевања у друштву супруге бурманског председника госпође Не Вин. За супруге председника држава који су долазили који су долазили у службену посету Југославији Јованка је често приређивала ревије модела домаће естетизоване конфекције. Ове презентације прогресивног развоја индустријске моде , одигравале су се најчешће у просторијама „Југоекспорта“, привредног гиганта оновремене Југославије. Тако су за супругу председника Президијума Великог народног хурала Монголске Народне Републике Анастасију Цеденбал – Филатову октобра 1974, супругу председника Републике Португалије Марију Естелу да Коста Гомес октобра 1975, данску принцезу Бенедикту и принца Рихарда новембра 1975, или супругу председника Републике Француске Валери Жискар д' Естен децембра 1976. биле приређене модне ревије „ Југоекспортових“модела естетизоване конфекције у интерпретацији познате дизајнерке Мирјане Марић.

Некада се знало - када кажеш: "Она носи Мирјану Марић“, јасно је било да се ради о особи од стила. Облачила је Јованку Броз, њен рад је поштовао Пјер Карден, а сада Мирјана Марић одлази у пензију након 40 година рада

Уколико спадате у млађе генерације, питајте ваше маме да вам кажу ко је Мирјана Марић и шта је њено име значило у модном свету бивше Југославије. Школовање, награде, властити бренд... Рођена је 1938. у Краљеву, а од 1948. са породицом живи у Београду где је дипломирала на Академији примењених уметности. Постдипломске студије из области текстила и савременог костима, завршила је на Уметничкој школи у Манчестеру. Сарађивала је са највећим модним кућама бивше Југославије, са "Југоескпортом", "Рудником", "Модом". Њен бренд "Три M" и модели од коже, добили су бројна домаћа и светска признања. Последњу модну ревију одржала је 1992. године.

Такође, до краја јула 2014. у Етнографском музеју  у Београду, била је отворена изложба "Мода и дизајн", поводом одласка у пензију, након 40 година рада, модне дизајнерке Мирјане Марић.

"На изложби је могла да се види колекција од 45 вечерњих хаљина које показују начин рада Мирјане Марић. Она је увек користила квалитетне материјале, кројеви њених модела су врхунски, украси пажљиво бирани. Све то је резултат, пре свега, талента али и њеног образовања. Посетиоцима изложбе, нарочито млађим генерацијама, ће бити јасно зашто је она један од најзначајнијих дизајнера овог простора од седамдесетих до почетка деветесетих година 20. века“, рекла нам је на отварању изложбе у уторак увече, Мирјана M. Менковић, аутор монографије о Мирјани Марић - "Де луx прет-а-порте југословенске моде (1970 – 1992)".

Од истог тог материјала је сашивена хаљина за Јованку Броз.

Кога је још, од познатих личности, облачила Мирјана Марић? "Њено име се помињало у новинским извештајима о посетама иностраних дипломата, а Пјер Карден ју је лично позвао, и то два пута: 1975. и 1976. да покаже своје моделе Француској и светској јавности. Мирјанине креације су обишле свет као саставни део сајмова моде и знбачајнијих модних ревија у Лондону, Милану, Њујорку, Токију... а од познатих личности које су носиле њене моделе, издвојила бих белгијски краљевски пар и данску принцезу."

Све те креације настајале су у једној малој соби коју, такође, могле су се видети у Етнографском музеју. "Уметнички фотограф, који је веома заслужан за израду монографије и поставку изложбе, Марио Бралић, је инсистирао на томе да јавности прикажемо и где је Мирјана стварала готово 40 година. Зато смо направили реплику њеног радног простора, који, веровали или не, није заузимао више од једног и по квадратног метра."

Како се постаје модни креатор "Модним креатором се, заправо, не постаје, него се човек рађа са том склоношћу или без ње. Ја сам, чини ми се, имала нешто талента, нешто склоности и била сам спремна да и десетак сати дневно проведем уз своје крпице." Мирјану Марић нисмо затекли у тој соби, мада каже да је знала и по десет сати дневно да седи и да црта, већ како стрпљиво потписује монографију посетиоцима изложбе.

Шта ће радити наредних пензионерских дана? "Имам неке хобије за које до сада нисам имала времена. Пре свега - башта. Волим да почнем од семена и да пратим како биљка расте. С обзиром на то да пензију планирам да проводим у Америци код ћерке, знам да ћу имати одличне услове за то. Знам, такође, да се више нећу бавити дизајном гардеробе. Путоваћу", рекла нам је Мирјана Марић, лепа и елегантна и у осмој деценији живота.

На отварање изложбе је дошла у црно-белој комбинацији, са црвеним кармином и осмехом за све који су хтели да јој честитају и сликају се са њом, а било их је пуно.

Ми смо за отварање одабрали, додуше из маминог ормана, кожну сукњу купљену у чувеном "Југоекспорту" на Тргу Републике, деведесет и неке.

Шта Мирјана Марић мисли о моди данас и када се више водили рачуна о одевању - сада у Србији или некада у Југославији? "Оно што примећујуем је да су девојке и жене сада много лепше него раније. Такође, различите су, без обзира на глобализацију. Људи се облаче у бојама. Када изађем у град ја видим много боја и то ми се допада јер је то манифестација нашег унутрашњег оптимизма. Раније се углавном носила боја која је те сезоне била модерна, ретко нека друга", рекла нам је Мирјана и додала да наше жене воле лепо да се облаче, чак и када немају средстава за то.

Где се још жене лепо облаче? "Приметила сам да се у Америци, на пример, једноставније облаче. Та практичност је у складу са савременим начином живота и ја то подржавам." А шта свака жена треба увек да има у орману? "Оно у чему се лепо осећа, што је она лично, а не гардеробу која ће је много изменити. Данас се доста носи џинс и то је у реду ако вам пристаје. Квалитетна бела кошуља, добре џинс панталоне и у томе можете и у позориште."

Београдски сајам моде, отворен давне 1953 ,сведочио је о убрзаном развоју моде и текстилне индустрије на простору бивше Југославије, а медју модним дизајнерима који су се тада афирмисали била је и Мирјана Марић.    Појава Мирјане Марић на југословенској дизајнерској и модној сцени упоредо са Александром Јоксимовићем и Добрилом Смиљанић, одредила је продукцију великих југословенских модних кућа као што су Центротротекстил и Југоекспорт, али и низа мањих компанија у унутрашњости које су мануфактурно производиле детаље за конструкцију једне хаљине.Медјутим, од целе генерације креатора,поред бројних домаћих награда једино је Мирјана Марић добила француско признање Оскар за моду, и успела да направи сопствену марку 3М.   У сопственом раду, Мирајана Марић придржавала се употребе квалитетних материјала и смелих комбинација, у мањим серијама које су биле доступне у неколико величина.Од мушке моде креирала је једино јакне од коже, а признаје да су јој због иновативности, храбрости и елеганције узори били Коко Шанел из прошлости и Емануел Унгаро из актуелније модне продукције.

Мирјана Марић је отелотворавала простор између уметности и индустрије, брижљиво водећи рачуна о вредности робне марке коју је стварала. Она је балансирала између императива очувања своје уметничке особености и потреба тржишта. Њена циљна група била је социјалистичка средња класа жељна престижних естетизованих производа. Омогућавајући припадницима те класе да се разликују у маси захваљујући мешовитим модним додацима, смелим кројевима и упадљивим бојама и дезенима, те текстилом и кожом врхунског квалитета, она је реализовала давнашње захтеве овог друштвеног слоја за усавршеном производњом и истанчаним детаљима. Готово да није било Југословенке средње класе која у свом поседу није имала хаљину, кожну сукњу или торбицу за шминку са потписом Мирјане Марић.

Изложба Мирјана Марић: Де луxе прêт-à-портер југословенске моде (1970-1992) и књига, њен саставни део, поставили су пред Етнографски музеј у Београду иновативан задатак. Иако су ову музејску институцију и претходних година запљускивали таласи еманципације од строго традиционалних етнографских тема, ауторка изложбе отишла је корак даље. После затварања изложбе, колекција која је рађена наменски биће поклоњена Етнографском музеју, чиме ће ова установа постати место где се срећу прошлост и садашњост, спајају традиоционални и модерни артефакти и поштују културна меморија и променљиви идентитети. Надамо се да ће овај чин даривања подстаћи и друге на сличне подухвате, што ће значајно проширити збирку савремене одеће и у будућности омогућити конструисање специјализованог Музеја културе моде.

Доцент др Данијела Велимировић Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду

Модне манифестације

Поред маин стреам модних дизајнера у Србији који праве ревије на београдском фасхион wееку, своје место под сунем добијају и младе наде алтернативног правца. Пројекат БАФЕ који је у повоју има за циљ да окупи што више уметничких факултета и слободних уметника којима недостаје простор за презентацију радова и комуникацију са публиком. Такође учествовање у пројекту је добровољног типа на принципу волонтирања. У будућности ће се настојати да се барем 2x годишње организују догађаји уметничког карактера, који ће омогућити праксу великој групи будућих лидера на београдској уметничкој сцени. Идеја пројекта БАФЕ је да покрене друштво на размишљање о моди на другачији начин. Рад организације је тренутно усмерен на организовање модних ревија базираним на приказивању модног креатора као индивидуалног уметника са посебним акцентом на његове креације, као свакодневну уметност која прожима сваког човека од оног тренутка када се обуче.

Бројни модни креатори су се сложили са идејом и пристали да учествују у програму организације. Један део програма посвећен је студентима Високе текстилне струковне школе за дизајн, технологију и менаџмент у Београду. Њих као дизајнере који су „још увек у клупама“, желимо посебно да истакнемо јер су досадашњим радом указали на велики потенцијал и креаторске способности, за које смо се сложили да на модној сцени нема довољно прилике за презентовање. Сматрамо да би овакав пројекат помогао да се око њих оформи нова струја у београдском кругу љубитеља моде. Такође , наше ревије ће бити повод за окупљање бројних студената факултета за медије и комуникације Сингидунум , који ће по први пут имати прилику да раде на једном догађају у струци за коју се школују, као фотографи, видео монтажери, новинари, дизајнери промо материјала, мајстори светла и тона, менаџери и сл. Сви заједно , као екипа, биће задужени да припреме и реализују догађај у целини.

Организацију БАФЕ је подржала Србија у покрету, невладина организација задужена за стварање јаког и одговорног цивилног друштва, путем мотивисања појединаца да активно учествују у креирању промена које ће њихов живопт учинити квалитетнијим

Белграде Алтернативе Фасхион Евент је регионална модна манифестација чији је циљ упознавање јавности са новом генерацијом модних дизајнера. Четврти БАФЕ отворио је Георгионе Есси. Колекцијом Идентифицатион у којој доминирају минималистичке форме и тамни тонови, млади дизајнер поиграо се идејом замене полова и родова на несвакидашњи начин. 

“Гардероба коју носимо не мора да одражава нашу сексуалност, морамо направити разлику између рода и пола” нагласио је Георгионе. Целокупан приход од продаје своје нове колекције он ће донирати становништву угроженом у поплавама.

Диyа Схики (Дијана Николић) креирала је своје виђење мушкарца у постапокалиптичном добу. Он има грубост праисторијског човека која је наглашена масивном силуетом и помало незграпним ходом а комади крзна на раменима само су појачали утисак снаге и мужевности.

Колекцију Ивоне Фодоре под називом “Ева” каратктеришу лагани, природни материјали (свила, памук, лан) у светлим нијансама. Ивона је користила технике ручног веза и сито штампе кроз мотив старе поштанске маркице који је присутан на одевним предметима. Колекција је инспирисана народном ношњом.

Види још

• Мода између два светска рата 1918-1941. у Србији
• Женска мода у Београду између два рата
• Женско одевање у Србији током XIX и почетком XX века