Неплодност

С Википедије, слободне енциклопедије
Неплодност
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностурологија, reproductive endocrinology and infertility, Акушерство и гинекологија
МКБ-10Н46, Н97.0
МКБ-9-CM606, 628
ДисеасесДБ21627
МедлинеПлус001191
еМедицинемед/3535 мед/1167
МеСХД007246

Неплодност је „болест репродуктивног система дефинисана као одсуство клиничке трудноће након 12 или више месеци редовних незаштићених односа“ (WHO, Светска здравствена организација[1]). Студије су нашле да је проценат популације погођен овим проблемом између 7% и 26% барем једном током живота, да тек око 50% неплодних парова затражи лекарску помоћ, и тек око 22% се подвргава лечењу.[2]

Узроци неплодности[уреди | уреди извор]

Неплодност може бити узрокована подједнако мушким и женским фактором, бити присутна код оба партнера, или бити неутврдива чак и модерном медицином (идиопатска неплодност).

Мушки фактор значи смањени број сперматозоида, њихова слабија покретљивост или смањени број сперматозоида нормалног облика. Узроци могу бити разни: урођени, стечени, средина, навике, животно доба и друго. У великом броју случајева разлог смањене плодности не може ни да буде утврђен, али изгледа да се просечни број сперматозоида код мушкараца смањио од почетка 20. века – толико да неки стручњаци алармирају да постоји епидемија неплодности.

Узроци могу бити проширене вене на тестису (варикокела) које загрејавају тестисе и тако негативно утичу на производњу нормалних сперматозоида, неспуштени тестиси, хормонални поремећаји (нпр. мањак тестостерона), инфекције (нпр. преболеле заушке), генетички разлози (као што је Клинефелторов синдром), имунолошки (антитела за сперматозоиде), хемотерапија, недостатак неких витамина, алкохол, пушење, стрес, старост, штетне хемикалије и друго.

Женски фактор може бити много компликованији и обухватати смањену или непредвидиву овулацију (због хормоналних поремећаја, полицистичних јајника или животног доба), немогућност доласка јајних ћелија или сперматозоида до матернице (зачепљени јајоводи, антитијела за сперматозоиде) или смањену могућност имплантације заметка (деформације материце, ендометриоза или имунолошки проблеми). Понекад је присутно више фактора.

Зачепљење јајовода може бити изазвано инфекцијама (нпр. кламидијом), ванматеричним трудноћама, ендометриозом и друго.

PCOS или полицистични јајници је пре свега хормонални поремећај услед кога се производи превише мушких хормона, што смета овулацији. Такве жене производе много фоликула, али су јајне ћелије често незреле.

Ендометриоза је појава код које се ћелије које нормално расту у сваком циклусу на зиду материце и љуште се у време менструације, расту уместо тога и ван материце – у јајоводима, на јајницима и другим местима трбушне шупљине. Оне могу изазвати ожиљке и упале у материци и сметати имплантацији заметка.

Други хормонални поремећаји могу бити изазвани повишеним пролактином, туморима, стресом, дијабетесом.

Превремена менопауза је престанак менструације прије 40. године живота, а узрок често није знан (менопауза не наступа одједном него долази постепено).

Познато је највише о узроцима код парова који приступају извантелесној оплодњи због детаљне евиденције која се води у IVF регистрима. На пример узроци неплодности 33,000 парова који су приступили IVF-у 2007. године у Италији[3] деле се на следеће:

  • Мушки фактор 34.3%
  • Проблеми с јајоводима 13.2%
  • Проблеми с овулацијом 5,2% (PCOS и цисте на јајницима)
  • Ендометриоза 6.0%
  • Смањена резерва јајника 5.2%
  • Вишеструки спонтани побачаји 0.6%
  • Вишеструки женски фактор 6.6%
  • I женски и мушки фактор 16.3%
  • Необјашњена неплодност 12.2.%

Лечење неплодности[уреди | уреди извор]

Парови би требало да потраже помоћ лекара ако се трудноћа није десила након годину дана незаштићених односа ако је жена млађа од 35 година, а након шест мјесеци ако је жена 35 година или старија. Лечење креће од мање инвазивног према више инвазивном.

Основне претраге су спермиограм код мушкарца, праћење овулацијског циклуса (било код куће мерењем базалне температуре, кориштењем овулацијских тракица, праћењем цервикалне слузи, или код лекара утврђивањем овулације гинеколошким ултразвуком – вагиналном сондом, те мерењем нивоа хормона прогестерона у лутеалној фази циклуса, најчешће 21. дан циклуса), контрола женских хормона (FSH и LH 3. дан циклуса, прогестерон 21.дан циклуса) те провера проходности јајовода (HSG, хистеросалпингограм). Зависно од резултата претраге, препоручује се даље лечење.

Могући третмани су циљани односи, инсеминација или извантјелесна оплодња (IVF).

У циљаним односима могућа је употреба лекова који изазивају овулацију (најчешће хломифен цитрат), контрола овулације ултразвуком или неком од кућних метода, те сполни однос у утврђено плодно доба циклуса. Могуће је да је пар који се обраћа лекару већ прошао ову фазу праћењем овулације, поготово ако су менструални циклуси жене регуларни и време овулације није тешко утврдити.

Ако не постоје фактори који спречавају природно зачеће (нпр. непроходни јајоводи или тешки мушки фактор), следећи облик лечења је инсеминација. Ако је овулација нередовита или изостала, могуће је овулацију изазвати хормонским препаратима. Ултразвучним прегледима утврди се кад ће веројатно наступити овулација, те се посебно припремљено и очишћено семе мушкарца унесе директно у матерницу жене, кроз грлић матернице (цервикс). На тај начин се повећава број сперматозоида у материци и веројатноћа да ће доћи до оплодње, пошто је цервикс у природном циклусу највећа баријера проласку сперме до јајних ћелија у јајоводу. Најчешће се покушају три инсеминације пре него што се крене на следећи облик лечења, али је могуће покушавати и до 6 или више пута. Инсеминација је много јефтинија од извантелесне оплодње, али је и стопа успеха далеко мања, 5-20% (просек 13%), чак и за индициране парове.[4]

Најзахтевнији и задњи облик лечења неплодности је извантелесна оплодња, односно IVF. Поступак обухвата хормоналну стимулацију жене у циљу производње више јајних ћелија (просек за жене испод 35 година је око 12), ултразвучно праћење раста фоликула (малих водених цисти у јајницима где расту јајне станице), давање ињекције која изазива овулацију, вађење јајних ћелија трансвагиналном иглом (пункција), оплодња посебно обрађеним семеном мушкарца (било остављањем јајних станица и сјемена у непосредној близини у малој посудици да се деси природна оплодња, било инектирањем једног сперматозоида у јајну ћелију, ICSI), неометани развој добивених заметака два до пет дана у лабораторији под условима сличним онима у женском телу, те враћањем једног до два заметка дугачком танком цевчицом у материцу жене (трансфер). Рутинско враћање више од два заметка се у стручним смерницама добре праксе обесхрабрује због ризика од трудноће с тројкама, те се врши само у посебним ситуацијама.[5] У Европи је 2005. пријављено 109,000 поступака IVF-а, 194,000 поступака ICSI-ја, и 72,000 поступака с одмрзнутим замецима. Просечна стопа трудноће по трансферу била је 31% [4].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ф. Зегерс-Хоцхсцхилд; et al. (2009). „The International Committee for Monitoring Assisted Reproductive Technology (ICMART) and the World Health Organization (WHO) Revised Glossary on ART Terminology, 2009” (pdf). Human Reproduction. 24 (11): 2683—2687. 
  2. ^ Jacky Boivin, Laura Bunting, John A.Collins and Karl G.Nygren (2007). „International estimates of infertility prevalence and treatment-seeking: potential need and demand for infertility medical care”. Human Reproduction. 22 (6): 1506—12. Архивирано из оригинала 11. 09. 2007. г. Приступљено 22. 03. 2011. 
  3. ^ Ministera del lavoro; salute e politiche sociali (2009). „Relazione del ministro del Lavoro, della salute e delle Politiche sociali al parlamento sullo stato di attuazione della legge contenente norme in materia di procreazione medicalmente assistita (Legge 19 febbraio 2004, N. 40, articolo 15) - Attività anno 2007 centri procreazione medicalmente assistita” (pdf). 
  4. ^ а б Nyboe Andersen A, Goossens V, Bhattacharya S, Ferraretti AP, Kupka MS, de Mouzon J, Nygren KG; European IVF-monitoring (EIM) Consortium, for the European Society of Human Reproduction and Embryology (ESHRE) (2009). „Assisted reproductive technology and intrauterine inseminations in Europe, 2005: results generated from European registers by ESHRE: ESHRE. The European IVF Monitoring Programme (EIM), for the European Society of Human Reproduction and Embryology (ESHRE).”. Hum Reprod. 24 (6): 1267—87. 
  5. ^ ESHRE (2008). „Dobra klinička praksa u potpomognutoj reprodukciji” (pdf). [мртва веза]

Literatura[уреди | уреди извор]

Dodatna literatura[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Neplodnost&oldid=27557588”