Психопатија

С Википедије, слободне енциклопедије
Психопатија
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностПсихијатрија, клиничка психологија
ICD-10F60.2
ICD-9-CM301.9
MedlinePlus000921
MeSHД000987

Психопатија је стање чије су главне одлике промене на емоционално-вољном плану личности и асоцијалности. Сматрало се да због њих трпи само околина (агресивност, асоцијалност, и антисоцијалност).[1] За психопате се каже да су „далтонисти за људска осећања и друштвене моралне вредности”.

Узроци психопатије[уреди | уреди извор]

Узрок психопатије, као и осталих поремећаја личности, може бити лоша социјализација у раном детињству, генетске карактеристике, као и последице телесних и душевних обољења. Најчешћи су узроци да су психопате у детињству или претерано строго васпитаване, тј. кажњаване, или су били препуштени сами себи, тј. занемарени.

Психодинамичари тумаче психопатију слабошћу ега, због чега долази до изражаја неконтролисано испољавање нагона, али и слабошћу супер-ега, што се очитава у неспособности придржавања моралних норми. Неповољни наследни чиниоци, као и узроци околине обликују психопатске личности. Терапијски покушаји готово да немају успеха. Дефиниција и значење појма психопатије и надаље се расправљају.[2]

Карактеристике психопатије[уреди | уреди извор]

Класични психопата одликује се — потпуним одсуством савести — као једне важне особине коју поседују нормални људи. Они ће се служити свим средствима да оствари своје циљеве.

Најчешћи описи психопата су: „Они могу бити симпатични, шармантни, интелигентни, опрезни, импресивни”, „могу да оставе утисак некога у кога човек може да се поузда”, и „имају много успеха у завођењу жена/мушкараца”: Међутим, „они су неодговорни”, „рушилачки настројени” и слично.

Велику конфузију прави то што психопате имају доста особина које многи нормални људи сматрају пожељним или завидним. На пример, они често остављају утисак једног невероватно чврстог самопоуздања (кад је потребно и недостатка самопоуздања, а све у циљу манипулација).

Неки аутори тврде да неки и сами пате због своје абнормалне личности (депресивност, суицидни психопати). Психопате никад не досежу димензије психотичности премда могу показивати неке симптоме или синдроме сличне појединим душевним поремећајима (схизоидни, параноидни, нестабилни, ексцентрични, депресивни, хипоманични и друго).

Психопате болују од једне стварне менталне болести коју он означава као — потпуни и неизлечиви недостатак осећања. Уколико психопата уопште нешто осећа, онда су то емоције најплиће врсте. Он чини бизарне и само-деструктивне ствари зато што је потпуно имун на последице које би нормалног човека испуниле осећањима срама или гриже савести.

Психопатија је сасвим уобичајена у људском друштву. Постоји много случајева психопата који нормално раде као бизнисмени, доктори, па чак и психијатри. Они изгледају у сваком погледу као нормални људи. Недостатак савести их чини веома ефикасним „машинама”.

С обзиром да су веома ефикасни, у стању су да обављају веома комплексне радње које су замишљене тако да изазову друге да им ови дају своју подршку за оно што они желе. На тај начин многе психопате су у стању да достигну високе позиције у друштву. Тек након дужег времена њихове колеге и сарадници постају свесни чињенице да је њихов успех и напредак заснован на гажењу других или кршењу њихових права.

Иако су потпуно индиферентни што се права других тиче, они често код других људи веома спретно инспиришу осећај искреног поверења. Психопата никада не сматра да с његовом психом нешто није у реду, те тако не осећа ни потребу да треба нешто да промени у свом понашању. Осим што су егоцентрични, они су често и нарцисоидни. Нарцисоидност је само једна од њихових карактерних црта. Ретко када долазе у сукоб са законом, док истовремено чине страховите штете члановима својих породица, пријатељима и колегама с посла. Психопате се најчешће друже само с онима од којих могу имати неке користи. За психопату је најважнија једино његова „глад”.

Укратко, психопата је — предатор или грабљивац. Он се камуфлира уз помоћ једне маске трезвености, а онда слично грабљивим животињама тихо и неприметно прати своју жртву, издваја је из стада, приближава јој се и крши њен отпор.

Психопата ће вас увек оптужити да радите оно што он ради или намерава да уради. У свакој интеракцији између психопате и нормалног човека са потпуним опсегом емоција, психопата увек побеђује. Психопате се често називају и „вуковима у јагњећој кожи”. За разлику од отворено агресивних психопата, много више је оних који спадају у групу тзв. ‘скривено-агресивних личности’ (енгл. covert-aggressive personalities).

Главне карактеристике су им следеће:

  • Увек теже да се ствари раде онако како они мисле да треба и једино им је њихова ‘победа’ на памети.
  • Амбициозни су кад се ради о стицању моћи и доминацији над другима. Они увек теже да буду они који су горе и да контролишу друге. Користе цео један арсенал суптилних и ефикасних стратегија како би задобили предност у међуљудским односима.
  • Могу да буду веома културни, шармантни и заводљиви. Они знају како да добро изгледају и како да побеђују, ‘отапајући’ нашу одбрану. Они знају шта ће вам рећи како бисте заборавили на онај свој ‘осећај у стомаку’ који вам говори да им нипошто не верујете, а онда им дали све оно што они желе.
  • Могу да буду бескрупулозни, подмукли, и осветољубиви борци. Знају како да капитализирају на свакој човековој слабости а појачаће своју агресивност уколико примете да сте посрнули. Они знају како да ухвате човека у моменту кад је он несвестан и неприпремљен. Уколико сматрају да сте их у нечему надмашили или да сте добили више од њих, они ће то покушати да преокрену у своју корист или да вам се освете. Они битку не сматрају завршеном све док они не победе.
  • С обзиром да немају савест, не постоји ништа што може да их кочи. Они знају да разликују исправно од погрешног, али не допуштају ничему да им стоји на путу до онога што желе. Према њима, циљ увијек оправдава средство. Тако, су склони да варају и себе и друге у вези онога што стварно раде.
  • Експлоатишу људе с којима су у вези. Гледају на људе као на пионе у њиховој животној игри. Гнушају се сваке слабости и искоришћавају сваку слабост коју нађу код противника. Психопате су често добри стратези, међутим, нису у стању да виде суштину ствари, већином су преокупирани спољним изгледом („амбалажом”) а нису у стању да уче на основу сопствених искустава, као што је то случај с нормалним људима.
  • Немају смисла за одређивање када је стварно потребно да се боре а кад није, нити имају осећај за ‘фер-борбу’. За њих свакодневни живот представља једну битку и свако ко им стоји на путу да остваре оно што желе, аутоматски се сматра непријатељем. Опседнути су ‘победама,’ увек су спремни и вољни за борбу.
  • Не могу да схвате да се дугорочне победе могу остварити и тако да се понекад некоме мало и попусти.
  • Конструктивна или фер борба њима је страна. Сматрају да је свака фер борба рискантна, тј. са превеликом могућношћу за губитак. Или једноставно, они себи не могу допустити никакав ризик уколико су сигурни да на један непоштен начин могу доћи до победе. Њих махом занимају само краткорочне победе.
  • Нису у стању да превазиђу своју себичност и егоцентричност. Не могу схватити да немају право на баш све што желе. Након сваке успешне манипулације других, њихов его постаје све већи.
  • Не могу истински да поштују друге људе нити да осете емпатију. Знајући емотивне слабости код других, мајстори су у „притискању правих дугмића” како би код других изазвали жељене емоционалне реакције.

Тест-листа за проверу психопатије[уреди | уреди извор]

Др. Роберт Харе амерички психолог један од светских експерата за психопатију је направио листу описаних карактеристика које су својствене психопатама, такозвану „Чек-листу” за проверу психопатије:[3]

  1. Слаткоречивост и површински шарм — тенденција ка милозвучности и углађености; привлачност, шармантност; глаткост и течност говора. Шарм психопате ни у ком случају не садржи у себи трагове стида, само-свесности, нити он испољава страх од било чега. Психопати никад не застаје језик у грлу. Они су се ослободили од друштвених правила понашања као нпр. код разговора, односно, узимања речи кад на њих дође ред.
  2. Грандиозна самовредност — један увелико надуван поглед на своје способности са претераним самопоуздањем, јака тврдоглавост, самоувереност и хвалисање. Психопате су арогантни људи који вјерују да су супериорна људска бића.
  3. Потреба за стимулацијом или склоност ка досади — једна прекомерна потреба за новим, необичним, узбудљивим искуствима односно стимулацијама које изазивају узбуђење; воле да ризикују тј. склони су упуштању у рискантне радње. Психопате често имају лошу само-дисциплину код потпуног извођења задатака, зато што им брзо постаје досадно. На пример, нису способни да обављају исти посао дуже времена, или да обављају задатке које они сматрају глупим или рутинским.
  4. Патолошко лагање — може бити умерено или претерано; у умереној форми они ће бити лукави, препредени, превејани, тајанствени и бистри; у екстремној форми, они ће бити варалице, лажови, подмукли, бескрупулозни, манипулативни и непоштени.
  5. Варање и манипулација — користе се обманама, склони су свакој врсти преваре или обмањивања других како би стекли неку личну корист; за разлику од тачке #4, у степену у коме је експлоатација, безосећајност и немилосрдност заступљена, што се одликује недостатком обзира за осећања и патњу његових или туђих жртава.
  6. Недостатак кајања или осећаја кривице — недостатак осећања или обзира за губитак, бол и патњу жртава; тенденција ка равнодушности, непристрасности, хладнокрвности и потпуни недостатак сваке емпатије. Они то већином испољавају охолошћу, презиром или омаловажавањем својих жртава.
  7. Плитка осећања — емоционално сиромаштво, ограничен опсег или дубина осјећања; испољавање хладноће упркос израженим знаковима друштвености од стране других.
  8. Неосетљивост и недостатак емпатије — недостатак осећања према људима уопште; хладни, презриви, безобразни, безобзирни и нетактични.
  9. Паразитски животни стил — једна намерна, манипулативна, себична и експлоататорска финансијска зависност од других која се одражава недостатком њихове мотивисаности, ниском само-дисциплином и неспособношћу да започну или испуне своје обавезе.
  10. Лоша контрола понашања — изражавање иритације, досаде, нестрпљивости, претње, агресивности или вербално вређање других; недовољна контрола љутње и темперамента; понашају се пренагљено.
  11. Промискуитетно сексуално понашање — низ кратких, површних, многобројних сексуалних афера и насумично бирање сексуалних партнера; одржавање неколико „љубавних” веза у исто време; стална тенденција ка навођењу других на сексуалне активности или причање с поносом о својим освајачким успјесима и сексуалним авантурама.
  12. Рани проблеми у понашању — разне врсте понашања у периоду до 13 година, укључујући лагање, варање, вандализам, насиље над слабијима, сексуалне активности, подметање пожара, дрогирање лепком, коришћење алкохола и бежање од куће.
  13. Недостатак реалних дугорочних циљева — неспособност или стални неуспех код доношења и извођења дугорочних планова и циљева; номадска егзистенција, бесциљност, недостатак животног смера.
  14. Импулсивност — испољавање поступака без предумишљаја и недостатак рефлексије и планирања; неспособност одолевања искушењима, контролисања нагона и фрустрације; недостатак промишљености и узимања у обзир могућих последица својих поступака; лудо одважни, непредвидљиви, нестални и несмотрени.
  15. Неодговорност — нису у стању да испуњавају или испоштују своје обавезе, као нпр. код плаћања рачуна и враћања дугова; аљкави су на послу, често одсуствују с посла; не испуњавају на време уговорене послове.
  16. Неспособност за преузимање одговорности за властите поступке — неспособност преузимања одговорности за властите поступке, као резултат недостатка савести; недостатак преданости на послу, антагонистичка манипулација, негирање своје личне одговорности и покушавање манипулације других.
  17. Многобројне краткотрајне брачне везе — нису у стању да буду привржени било коме или чему.
  18. Малолетничка деликвенција — проблеми у понашању у старосном добу између 13 и 18 година; испољавају криминалне радње или неке друге антагонистичке аспекте у смислу експлоатације, агресивности, манипулације, безосећајности, безобзирне тврдоглавости.
  19. Опозив условног пуштања на слободу — опозив условног ослобађања из затвора због непромишљености, непажње или нередовног јављања законским органима.
  20. Криминална вишестраност — разне врсте криминалних радњи и преступа, без обзира на то да ли је особа била ухапшена или оптужена за њих, осећај великог поноса кад некажњено обаве неке криминалне радње.

Само присуство неких од ових особина код човека, не значи аутоматски да он пати од овог менталног поремећаја. Др. Харе се користи бодовањем у смислу присуства и степена изражајности сваке од ових особина, тако да му крајњи резултат индицира да ли неко „болује” од психопатије или не. Овде би требали напоменути да ће већина нормалних људи наћи неке од ових особина код себе, што може бити последица једне вешто организоване кампање „психопатизације” (трансперсонализације) људских бића која се већ одавно увелико одвија, махом преко медија, мада се то може десити и након једне дуже непосредне интеракције са особама које пате од овог обољења.

Психопатија и методе заштите[уреди | уреди извор]

Без обзира што психопате имају неке заједничке генералне особине, сваки случај је на неки начин специфичан, те га тако треба и посматрати.

Уопштено говорећи, постоје 3 методе, мада границе између њих понекад нису потпуно јасне.

Прва метода[уреди | уреди извор]

Ова метода подразумева пресецање свих веза, друга, држање психопате на дистанци, а трећа је улазак у директан сукоб.

Проблем је у томе што психопатија има и своју метафизичку позадину, односно, постоје ту неке ствари које су превидне али се догађају код интеракције са психопатом. То би се сликовито могло описати као формирање једне етеричне везе између психопате и жртве. Они су у стању да утичу на човека, мењају његово психичко стање и расположење са дистанце.

С обзиром да се ту често ради ради о спашавању „живе главе” односно „разума” или интегритета човековог бића, прва метода је оно што се најчешће препоручује.

Уколико је неко од родбине психопата, у лакшим случајевима може се предузети стратегија коју је Гурџијев назвао „играње улоге”. На пример, уколико те та особа посети, онда играш улогу доброг домаћина чисто да би олакшао живот и себи и другима. Истовремено знаш да је ствар привремена и тежиш да избегнеш сваки конфликт. Код конверзације се држиш тема које су блиске тој особи и не залазиш нигде дубоко. То је врста конверзације коју је чини ми се такође Гурџијев називао потапање пасуља.

Друга метода[уреди | уреди извор]

Ова метода се може користити, на пример, уколико ти је неки колега с посла психопата, односно, неко из твоје околине с ким не можеш прекинути све везе тј. мораш улазити у неку врсту интеракције. То подразумева да човек мора повући линију преко које не сме да га пусти а истовремено треба и да успостави одређени вид коегзистенције. Ова метода тражи мало веће знање и лични интегритет јер је потребно психопати дати на знање да си га „прочитао”, односно, да имаш ту способност да му се ефикасно супротставиш, уколико се за тако нешто укаже потреба а на њему је то да се потруди да се та потреба не укаже. Ради се о некој врсти вербалног или прећутног „договора” да један не залази на подручје другог.

Лобацевски је тврдио да је одређени проценат људи пријемчив за психо-патолошки материјал и да они лако постају жртве психопата, односно, марионете у њиховим рукама.

„Камилизација човјека”[уреди | уреди извор]

Уколико му почнемо попуштати тј. пуштати га на наш „терен”, он се неће смирити све док га потпуно не преузме. Дакле, човек ни у ком случају не сме допустити да буде „камилизиран”. Камила ће при свему томе радо да игра на карту његове савести.

Трећа метода[уреди | уреди извор]

Њу може применити само онај који познаје суштину проблематике и подразумева директан сукоб са психопатом, који ће се у овом случају борити свим средствима да одржи свој положај и контролу. Овде нормалан човек мора истовремено радити на одбрани и нападу. Ово се примењује кад човек одреди на основу личне перцепције да је неки психопата „превршио сваку меру”.

Биолошке основе психопатије[уреди | уреди извор]

Генетско наслеђе игра значајну улогу у психопатији.

Важно је нагласити да се ове екстремно комплексне карактеристике највероватније не одређују од стране само једног гена, него су скоро сигурно олигогеничне, што подразумева да су узроковане од стране више гена са узајамним дејством.

Једна важна веза са неуробиолошко-бихејвиоралним сегментом тог ланца могла би да се састоји од промењеног функционисања церебралног кортекса (мождане коре) психопате. Неке од најинтересантнијих информација у вези тога како мождана кора функционише код психопатије долазе нам из научних радова на тему — како људска бића процесирају језик.

Нормални људи реагују на емоционално набијене речи много брже и много интензивније него на речи које су неутралне. Истраживања индицирају да мозак нормалних људи прати, памти и препознаје речи које се односе на емоционална искуства много боље него речи које су емотивно-неутралне. Код психопата, то није тако, они реагују на речи са емоционалним набојем исто као што реагују и на неутралне речи. То подразумева да за њих речи набијене емоцијама немају никакво дубље значење.

Психопате показују повећану циркулацију крви у темпоралним режњевима мозга када требају да реше неки задатак који садржи у себи емотивне речи. Код нормалних људи до такве појачане циркулације крви долази у случајевима када морају да реше неки мало тежи проблем интелектуалне природе. Психопате које су покушавале да реше неке задатке који су били базирани на емотивним речима, што за нормалне људе не би био никакав неуролошки проблем, психички су реаговали мање више као да им је било дато да реше неки проблем из алгебре. Психопатија је нешто много више од недостатака савести, ради се о неспособности да се процесуира један емоционални доживљај, укључујући љубав и пажњу, осим кад један такав доживљај може да се калкулише као један хладни интелектуални задатак.

Социјалне основе психопатије[уреди | уреди извор]

Психопате још од ране младости примећују да се разликују од већине других људи а имају способност да се међусобно препознају и удружују. Често заузимају карактеристичну позу одавајући утисак „некога ко располаже неким тајним знањем” док се према другима, који не припадају њиховој клики, често понашају арогантно или са презиром.

Психопате су веома пробитачни кад се о напретку на хијерархијским лествицама ради, било да се ради о политици, религији, мултинационалним корпорацијама или здравственим установама. Они се користе свим средствима како би напредовали. Врло су превејани, подмукли и у остварењу својих циљева не маре о последицама.

Психопате често налазимо међу политичким и другим лидерима, верским фанатицима који су способни да својим фанатизмом „заражавају” друге, а онда манипулишу њима како им то одговара. Кад се психопата нпр. задеси у оквиру неке религијске хијерархије, његове личне жеље и циљеви аутоматски се претварају у — Божје, а кад је остварење Божјих циљева у питању, онда се то ради по сваку цену и сва средства су дозвољена. Такве индивидуе су у стању да на један веома вешт начин манипулишу популацијом.

Психопате су веома опасне по људско друштво, поготово када се налазе на позицијама власти, као на пример месту председника државе или на другим позицијама власти са којих се управља животом у некој држави или на овој планети. Најпознатији пример психопате у новијој историји на челу једне државе по многима је био Адолф Хитлер, мада он није био једини психопата из редова Нациста.[тражи се извор] Можда најбољи ’школски’ пример психопате био је његов близак сарадник и лекар Др. Јозеф Менгеле који је приликом мучења и извршења егзекуције људи чак певушио себи омиљене мелодије[4] што показује да је тада осећао и лично задовољство које је типично осећање код психопате када угњетава другога, у народу познато као изрека ’’сладити се туђим мукама’’.

Према неким званичним подацима, 4% људске популације на нашој планети ‘болује’ од психопатије (или социопатије). Данас постоје сасвим поуздане методе за дијагностику овог обољења. У једном напредном хуманом друштву психопатама се не би могло дозволити да обављају функције и држе позиције са којих могу угрожавати животе и добростање других људи.

Закључак[уреди | уреди извор]

Код случајева психопатије, успешна терапија не постоји. Само њихове жртве се могу лечити. Са правилним приступом овој проблематици, психопате је могуће ‘неутралисати’ односно спречити њихово погубно дејство. Душа, људска савест и осећања, не могу се некоме дати уз помоћ саветовања, пилуле или ињекције. Многе жртве психопата чине грешку покушавајући да их ‘преваспитају’,због чега западају у психичко стање које неки психолози називају „синдромом покер машине”. Познато је да људи који често играју на тим апаратима, стално убацују у њих новац, међутим увек добијају много мање него што инвестирају. Након одређеног времена наступа фаза надања да ће једним већим добитком надокнадити до тада потрошени новац. У том смислу, логика им говори да уколико престану да се коцкају, онда ће њихов новац остати неповратно изгубљен а толико много су уложили. Онда они тако играју све док их машина потпуно не ‘исцрпи’ од новца-енергије, неспособни да прекину игру све док потпуно не поклекну.

Неке психопате, веома лако заузимају и улогу жртве и самосажаљевају се, кад примете да је њихова позиција непосредно угрожена, односно кад им перцепција каже да се налазе пред непосредним губитком. У тој фази они ће играти на неку слабост жртве, покушавајући да активирају њену савест и различита осећања која произилазе из ње. Уколико им то пође за руком, жртва ће након прилично кратког времена приметити да се ови понашају непромењено. Треба напоменути да игнорисање психопатије као важног дела објективне реалности, чини човека слепом, рањивом и лаком жртвом тих индивидуа.

У популарној култури[уреди | уреди извор]

Бојни филмови као антагонисте имају ликове који испољавају психопатско понашање. Професор Самуел Леистед и његов тим утврдили су да је лик Антона Чигура у Нема земље за старце најреалнији приказ психопате на филму. Други реалистични прикази психопате су лик Ханса Бекертуа у првом звучном филму Фрица Ланга M и Хенри Ли Лукас у филму Хенри: Портрет серијског убице Џека Мекнотона.[3]

Примери жена психопата на филму су Хедру Кларсон у филму Сингле Wхите Фемале и Кетрин Тремел у Ниским страстима.[3]

Ликови из популарних филмова као што су Патрик Бејтмен у Америчком психу, Норман Бејтс у Психу и Ханибал Лектор у Кад јагањци утихну не представљају потпуно аутентичан приказ психопатског понашања.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ -{Хелфготт, Ј. Б. (2000) ЦРЈС 450: Тхе Псyцхопатх [ПоwерПоинт слидес].
  2. ^ „Пропосед ревисион”. ДСМ5. .
  3. ^ а б в г Сербиа, РТС, Радио телевизија Србије, Радио Телевисион оф. „Да ли филмске психопате, по мишљењу стручњака, личе на оне из реалног живота”. www.ртс.рс. Приступљено 2021-04-16. 
  4. ^ Поснер & Wаре 1986, стр. 27.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Psihopatija&oldid=27557583”