Пређи на садржај

Социологија у Турској

С Википедије, слободне енциклопедије

Социологија у Турској прошла је кроз неколико развојних фаза почевши од прото-социологије у 16. и 17. веку. Средином 19. века, социологија је предавана у склопу филозофије, и некритички је усвајала западне друштвене теорије и запостављала је истраживање[1]. Као реакција на јачање западног либерализма међу интелектуалцима, султан Абдул Хамид II укинуо је устав и приморао либералне мислиоце на добровољно или присилно прогонство. Јаз који је уследио између западног либерализма и панисламизма на крају је довео до Младотурске револуције 1908.

Након револуције 1908, социолози су покушали да схвате основе европеизације[2] како би могли да накалеме западну организацију друштва на османске институције и турску културу. Социолози тог времена били су под великим утицајем европских, углавном француских, социолога. За време и после догађаја који су водили ка Турском рату за независност (1919-1923), наводни отац турске социологије, Зија Гокалп, залагао се за раскид османске и западне идеологије. Уместо тога тврдио је да је пантуркизам одговарајућа основа за националну државу, што је утицало на кемалистичко оснивање модерне турске државе. Ова веза између социологије и развоја националне државе и даље је релевантна тема и у савременој социолошкој мисли у Турској[3]. Социологија у Турској поново је била под великим утицајем због великог прилива немачких мислилаца за време Другог светског рата[4] и касније под утицајем америчке социологије. Данас се турска социологија предаје као изучавање социјалних проблема уз коришћење научних истраживачких метода.

Иако је постојало шест различитих асоцијација организованих да утемеље социолошку мисао у Турској[4], садашња Турска Социолошка Асоцијација основана је 1990. у Анкари са 40 чланова[5], 2010. асоцијација је имала 600 чланова. Асоцијација је почела да објављује два пута у току године, рецензирани часопис, Часопис социолошких истраживања (Сосyолоји Араşтıрмаларı Дергиси) 1998. године[6].

Класична[уреди | уреди извор]

Мустафа Решид Паша[уреди | уреди извор]

Мустафа Решид Паша (1779-1858) био је османски државник и дипломата, најпознатији као главни организатор османских државних реформи познатих као Танзиматске реформе. Био је амбасадор у Француској и Уједињеном краљевству где је дошао у додир са западном социолошком мишљу. Ступио је у контакт са Силвестером де Сасијем и Огистом Контом. "Његов разговор са Контом о методама за побољшање османске владе и друштва врло вероватно представљају први директан додир једног османског вође са западном социолошком мишљу."[7]

Ахмед Риза и позитивизам[уреди | уреди извор]

Ахмед Риза био је следбеник Контовог позитивизма.

Принц Сабахадин и Ле Плеј[уреди | уреди извор]

Принц Сабахадин студирао је у Паризу од 1904. до 1906. са следбеницима Ле Плејове школе.

Риза Тевфик и Херберт Спенсер[уреди | уреди извор]

Модерна[уреди | уреди извор]

Зија Гокалп и пантуркизам[уреди | уреди извор]

За време Младотурске револуције неколико турских интелектуалаца тражили су пут напред. Многи од кључних фигура у пантуркистичком покрету били су инспирисани француском мишљу. На пример, Јусуф Акчура (1876-1935) био је прогнан из Истанбула у Триполи 1896, али је побегао у Париз 1899. где су га подучавали француски историчар Албер Сорел и социолог Емил Бутми.

Зију Гокалпа (1875-1924) неки сматрају[8] као правим оснивачем турске социологије, пошто је установио нове теорије, а није само преводио или тумачио страну социологију. Велики део његовог дела заснован је на делима Диркема и он је превео на турски радове многих мислилаца, већином француза, а то су уз Диркема, Лисјен Леви Брил, Пол Фоконе и Марсел Маус. Прва катедра за социологију у Турској основана је на Универзитету у Истанбулу (који се звао Дарулфунун до 1933) посебно за Гокалпа, где је он почео да предаје социологију 1912. Основао је 1915. социолошки истраживачки институт и први турски Часопис о социологији (Иимаиyат Мецмуаси).[9] Као што Нијази Беркас говори: "У ствари, сви турски социолози новијег времена [1936] су директни или индиректни учесници Гокалпа."[2]

Гокалпа је мучио главни проблем његовог времена - како наставити после пропадања Османсног царства - и његов одговор је била јасна "националистичка социологија". Тврдио је да је "традиција" начин понашања који је наметнут појединцима од стране заједничких елемената њихове цивилизације.[2] У овом случају, цивилизација је било царство које је спојило различите заједнице. Култура се, са друге стране, састојала од "обичаја" појединачних етничких група, и била је углавном сентиментална. "Социјални проблеми" су се појавили када је дошло до сукоба између "традиција" и "обичаја". Па тако, "Када је "традиција" једне цивилизације у складу са "обичајима" одређеног народа, она се инкорпорира у "институције", иначе остаје обичан "фосил.'"[2]. Говорио је да су "нације" прве "етничке групе", и почињу да осећају своју јединственост поново када се царска држава распала, иако њихов идентитет губи много од своје оригиналности и карактера док је потчињен цивилизацији.

Залагао се за раскид османске и западне идеологије, али и за раскид са исламском идеологијом арапских царсава. Уместо тога закључио је да је пантуркизам одговарајући основ за нову националну државу и да се они елементи западне и исламске културе који су одговарали турској култури усвоје а остали да се одбаце. Ово је постало познато као слоган "Потурчи, исламизуј, модернизуј", који је усвојен из његових чланака који су објављивали у часопису "Турк Yурду"[10] од 1912. до 1914. који су касније скупљени у књигу под називом "Туркификација-Исламизација-Модернизација (Тüрклеşмек-İсламлаşмак-Муасıрлаşмак), објављеној 1918.[9] Усвојио је слоган азербејџанског интелектуалца Али-бега Хуесинзадеа, "једног од његових најбитнијих учитеља".[11] Ово је јако утицало на Турски национални покрет и на кемалистичко оснивање модерне Турске Републике.

Савремена[уреди | уреди извор]

Турска је искусила много политичких немира за време седамдесетих.

Погледајте такође[уреди | уреди извор]

Сериф Мардин

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Муеллер, Франз Х. (1989). „Фифтy Yеарс оф Ассоциатион”. Социологицал Аналyсис. 50 (4): 389. ИССН 0038-0210. ЈСТОР 3710769. дои:10.2307/3710769. 
  2. ^ а б в г Беркес, Ниyази (1936-09-01). „Социологy ин Туркеy”. Америцан Јоурнал оф Социологy. 42 (2): 238—246. ИССН 0002-9602. С2ЦИД 145804422. дои:10.1086/217392. 
  3. ^ Пеарце, Сусан C. (децембар 2012). „Тхе "Туркисх Модел" оф Социологy: Еаст–Wест Сциенце, Стате Форматион, анд тхе Пост-Сецулар”. Тхе Америцан Социологист (на језику: енглески). 43 (4): 406—427. ИССН 0003-1232. С2ЦИД 255509330. дои:10.1007/с12108-012-9163-4. 
  4. ^ а б http://cat.inist.fr/?aModele=afficheN&cpsidt=13710816
  5. ^ ÜНДЕР, Хасан (1994). „Сократик диyалог”. Анкара Университеси Егитим Билимлери Факултеси Дергиси: 001—020. ИССН 1301-3718. дои:10.1501/егифак_0000000375. 
  6. ^ „Сосyолоји Дергиси”. İстанбул Üниверситеси Сосyолоји Дергиси. Истанбул Университy. дои:10.26650/сј. 
  7. ^ Магнарелла, Паул Ј.; Туркдоган, Орхан; Захра, Надиа Абу; Еберхард, Wолфрам; Ердентуг, Нермин; Гувенц, Бозкурт; Yаса, Ибрахим (1976). „Тхе Девелопмент оф Туркисх Социал Антхропологy [анд Цомментс анд Реплy]”. Цуррент Антхропологy. 17 (2): 263—274. С2ЦИД 147258531. дои:10.1086/201715. 
  8. ^ Беркес, Ниyази (1936). „Социологy ин Туркеy”. Америцан Јоурнал оф Социологy. 42 (2): 238—246. ЈСТОР 2768789. С2ЦИД 145804422. дои:10.1086/217392. 
  9. ^ а б Петерсен, Андреw (2014), „Оттоман Емпире: Хисторицал Арцхаеологy”, Енцyцлопедиа оф Глобал Арцхаеологy, Спрингер Неw Yорк, стр. 5653—5664, ИСБН 9781441904263, дои:10.1007/978-1-4419-0465-2_1402, Приступљено 2019-05-26 
  10. ^ Модернисм : тхе цреатион оф натион-статес. Ерсоy, Ахмет., Гóрнy, Мациеј, 1976-, Кецхриотис, Вангелис. Будапест: Централ Еуропеан Университy Пресс. 2010. ИСБН 9781441684110. ОЦЛЦ 699519530. 
  11. ^ Схаффер, Бренда (2002). Бордерс анд Бретхрен: Иран анд тхе Цхалленге оф Азербаијани Идентитy. ISBN 9780262264686.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sociologija_u_Turskoj&oldid=26785513”