Jeremija Višnjovjecki
| Jeremija Višnjovjecki | |
|---|---|
 Jeremija Višnjovjecki | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1612. |
| Mesto rođenja | Lubnje kod Kijeva, Državna zajednica Poljske i Litvanije |
| Datum smrti | 20. avgust 1651. (38/39 god.) |
| Mesto smrti | Pavoloč kod Žitomira, Državna zajednica Poljske i Litvanije |
| Vojna karijera | |
| Služba | 1630-1651. |
| Vojska | Vojska Državne zajednice Poljske i Litvanije |
| Čin | regimentar (1648) privremeni veliki hetman (1650) |
| Učešće u ratovima | Bitka kod Starokonstantinova (1648) Opsada Zbaraža (1649) Berestečka bitka |
Knez Jeremija Višnjovjecki (1612—1651) bio je istaknuti vojskovođa Poljsko-litvanske unije i otac poljskog kralja Mihaila Višnjovjeckog (1669—1673).
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen 1612.[a] u pravoslavnoj kneževskoj porodici u Maloj Rusiji[b] (današnja Ukrajina), knez Jeremija je 30-ih godina 17. veka bio poslednji pravoslavni velikaš u pretežno katoličkoj Poljsko-litvanskoj uniji. Kada je pod uticajem jezuitskih učitelja primio katoličku veru, pravoslavlje je u Ukrajini postalo vera siromaha — većinom kmetova i kozaka. Jeremija je od oca, kneza Mihala Višnjovjeckog, nasledio veliko imanje sa oko 4.500 kmetova na istočnoj obali Dnjepra: bezobzirnim prisvajanjem imanja sitne (pravoslavne) vlastele i slobodne kozačke zemlje, knez Jeremija je do 1648. prisvojio čitavu levu obalu Dnjepra sa oko 230.000 kmetova. Na svojim posedima upravljao je nezavisno od kraljevskih činovnika, oslanjajući se na privatnu vojsku od preko 4.000 najamnika, i samostalno je ratovao protiv Tatara i okolnih poljskih velikaša.[2][1]
Njegov uspon prekinuo je ustanak kozaka i kmetova pod vođstvom Bogdana Hmeljnickog 1648. Posle katastrofalnih poljskih poraza u bitkama kod Žute Vode i kod Korsunja, knez Jeremija je sa svojom privatnom vojskom nekoliko meseci sam zadržavao ustanike u Ukrajini, potukavši ih u nekoliko manjih bitaka i pogubivši na hiljade zarobljenika. Posle neuspelih pregovora i novog poraza glavnine poljske vojske kod Pilavaca, knez je u proleće 1649. punih 40 dana zadržavao ustanike u opsadi Zbaraža, omogućivši kralju Janu Kazimiru da prikupi vojsku i sukobi se sa Hmeljnickim kod Zboriva. Za ratne zasluge dobio je od kralja zvanje regimentara i privremenog velikog hetmana[v], i igrao je odlučujuću ulogu u poljskoj pobedi pod Berestečkom 1651, ali je mesec dana kasnije umro na pohodu — verovatno od dizenterije, iako su savremenici sumnjali na trovanje. Iako je kozački ustanak završen konačnim poljskim porazom i pripajanjem Ukrajine Rusiji (1654) i gubitkom poseda Višnjovjeckih, knez je stekao toliku popularnost među vlastelom u Poljskoj, da je njegov sin izabran za poljskog kralja kao Mihailo I (1669—1673).[1][4][5]
Kasnija popularnost[uredi | uredi izvor]
Jeremija Višnjovjecki je jedan od glavnih junaka istorijskog romana Ognjem i Mačem, poljskog nobelovca Henrika Sjenkjeviča,[5] koji je ekranizovan 2000. godine u režiji poljskog reditelja Jeržija Hofmana.
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Tačan datum nije poznat.
- ^ Mala Rusija i Malorusi bio je poljski naziv za Ukrajinu i Ukrajince. Ove oblasti su od ranog srednjeg veka pripadale Kijevskoj Rusiji, ali su posle najezde Mongola (1240) sredinom 14. veka pale pod vlast Litvanije, a zatim Poljsko-litvanske unije. Pravoslavno stanovništvo je činilo većinu u Litvaniji, ali je nakon ujedinjenja sa katoličkom Poljskom 1569. počela katolička protivreformacija i masovno pokrštavanje pravoslavnih u Ukrajini i Belorusiji - uglavnom vlastele.[1]
- ^ Veliki hetman bio je vrhovni zapovednik poljske vojske, a regimentar - zamenik hetmana, koga je postavljao Sejm (poljska skupština staleža), kralj ili vlastela u trenucima krize.[3]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. izd.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. 258—267. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
- ^ Djurant, Vil. Doba Luja XIV : istorija evropske civilizacije u doba Paskala, Molijera, Kromvela, Miltona, Petra Velikog, Njutna i Spinoze : 1648—1751 / Vil Djurant ; [preveo s engleskog Ljubomir Veličkov]. Beograd : Vojnoizdavački zavod : Narodna knjiga, 2004 (Beograd : Vojna štamparija). str. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5.
- ^ Gažević, Nikola, ur. (1970—1976). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 481.
- ^ Zamoyski, Adam (1988). The Polish way : a thousand-year history of the Poles and their culture. New York: F. Watts. str. 160-166. ISBN 978-0-531-15069-6. OCLC 17824624.
- ^ a b Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. preveo Nikola Nikolić). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Gažević, Nikola, ur. (1970—1976). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 481.
- Zamoyski, Adam (1988). The Polish way : a thousand-year history of the Poles and their culture. New York: F. Watts. str. 160-166. ISBN 978-0-531-15069-6. OCLC 17824624.
- Vojna enciklopedija, tom 3. str. 481 COBISS.SR 3980808
- Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. preveo Nikola Nikolić). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450—1789 (4. dopunjeno изд.). Beograd: Službeni list SRJ. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648—1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 258—267. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
