Украјинци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Украјинци

с лијева на десно, од горе према доле:
Тарас Шевченко, Николај Гогољ, Лесја Украјинка,
Богдан Хмељницки,
Стјепан Тимошенко, Александар Довженко, Сергеј Корољов
и Андреј Шевченко
Укупна популација

44-45 милиона

Популација
Застава Украјине Украјина 37.541.693
Застава Русије Русија 1.927.988
Застава Канаде Канада 1.209.085
Сједињене Америчке Државе САД 939.759
Застава Бразила Бразил 500.000
Застава Молдавије Молдавија 375.000
Застава Казахстана Казахстан 313.698
Застава Италије Италија 320.070
Застава Пољске Пољска 51.000 или 300.000
Застава Аргентине Аргентина 300.000
Застава Белорусије Белорусија 159.000
Застава Узбекистана Узбекистан 104.720-128.100
Застава Чешке Републике Чешка 126.613
Застава Португалије Португалија 52.293
Застава Румуније Румунија 51.703
Застава Летоније Летонија 45.699
Застава Азербејџана Азербејџан 30.000
Застава Сирије Сирија 27.878
Застава Естоније Естонија 27.530
Застава Кирибатија Кирибати 21.924
Застава Литваније Литванија 21.100
Застава Грчке Грчка 19.785
Застава Мађарске Мађарска 7.393
Застава Грузије Грузија 7.039
Застава Данске Данска 6.795
Застава Јерменије Јерменија 6.125
Застава Србије Србија 5.354
Застава Бугарске Бугарска 2.489
Језици
Украјински, Руски
Религија
Доминира православна, али има и Гркокатолика.
Етничке групе

Индо-Европска

  Словени
     Источни Словени
Украјинска застава

Украјинци (укр. Українці) су источнословенски народ, који претежно живи у Украјини, где чини око 78% становништва. Украјинци су већим делом православне, а мањим делом гркокатоличке вероисповести. Говоре украјински језик, који спада у словенску групу индоевропске породице језика.

Украјинаца укупно има око 45.500.000, од тога у Украјини 37.541.700, Русији 2.942.961, Канади 1.209.805, САД 961.113 и Казахстану 333.200.

По резултатима пописа из 2002. у Србији живи 5.354 Украјинаца, углавном у Војводини. У БиХ је 1991. живело 3.929 Украјинаца, углавном у околини Приједора, Прњавора и Лакташа.

Поред своје матичне земље Украјине, Украјинци, заједно са Русима и Молдавцима, чине један од три призната државна народа фактички независне непризнате државе Придњестровље. Украјинаца у Придњестровљу има око 29% и трећи су народ по бројности у тој земљи, после Молдаваца (32%) и Руса (30%).

Име[уреди]

Украјинци су добили име по земљи (Украјина) која је први пута забиљежена у Кијевској хроници 1187. Отуда настаје народ украинскји (украјински народ) и Украинтси (Украјинци). У 18. и 19. веку царистичка номенклатура Украјинцима означава само становнике Слобидске Украјине, провинције чије је средиште био град Харков. Харков постаје средиште 1765., едиктом Катарине II, руске краљице. Године 1835. ова провинција постаје Харковска провинција. У 19. веку Пољска овим називом означава становнике Кијевске губерније. Овај назив у Галицији и Буковини за њих се неће употребљавати све до прве четвртине 20. века, у Транскарпатији до 1930-их, а у Прешовској регији до касних 1940-их. У 20. веку Малоросијани или Малороси (=Мали Руси) поче ће да се сматра дерогаторним називима.

Најстарији записани називи за Украјинце су Русини, што ће се у латинском претворити у Russi, Rutheni и Ruteni. Почетком 16. века московски документи Украјинце називају Черкаси, алудирајући, чини се, на чињеницу да живе око града Черкаси где се налазило много козачких насеља. Називи Русини и Рутени сачували су се као имена за Западне Украјинце.

Кратки историјат[уреди]

Порекло и попис старих племена[уреди]

Водећу улогу у формирању украјинског народа имало је племе познато као Пољани, словенски народ, један од најјачих из групе Источних Словена насељених у 10. и 11. веку на обалама средњег тока Дњепра у самом украјинском средишту. Ал-Масуди у 10. веку спомиње њиховог вођу, краља Мадзака. Друга значајна племена су била Древљани, Сиверјани, Уличи, Тиверци, Дуљеби постојала су три разна племена Бужана, Волињани, Бужани. Тамошњи Бели Хрвати, такође су вероватно делом учествовали у стварању каснијих Украјинаца. У раном 9. веку источно-словенска племена морала су да плаћају порез Хазарима. Док су осталим Словенима наплаћивали порез у крзну, Хазари су од Пољана захтевали по 'мач' (читај ратника) на свако домаћинство.

Стари период[уреди]

Први човек, предак савременог Европљанина, Archanthropus Europeaus Petraloniensis, дошао је на украјинско тло негде пре један милион година, односно у камено доба, он је већ тада био Хомо еректус. Архантропини (Archanthropinae) долазе на њено тло можда из јужне Азије или Балкана. Након тога следи га Неандерталац, пре неких 135 –150 хиљада година. Психички и ментално далеко је зрелији а познаје и породичне односе. Пре 35.000 година налазимо у овим крајевима и Кромањонца, првог представника Homo sapiens-а.

Током Средњег каменог доба популација се непрекидно повећава и лов више није био довољан да би успели да се прехране. Људи уче да лове рибе и сакупљају храну дивљег порекла, па и припитомљавају животиње. Током неолита они већ знају како да узгајају биље и култивирају земљу, баве се и грнчарством. У Украјини у то време се људи баве агрикултуром, риболовом, ловом и живе у матријархалним заједницама.

Касније у бакреном/бронзаном добу, или 4-3. миленијума п. н. е., те примитивне заједнице доживљавају значајне промене. Носиоци Трипилијан културе брзо се развијају и шире новим територијама.

Појава Словена[уреди]

Доласком 1. миленијума п. н. е. водећу улогу на подручју етничке Украјине имају Словени. Појавили су се разни народи који се служе властитим језицима, њих данас знамо као Ските, Балте, Германе и Керлате. Све ове набројене групе учествују у етногенези Украјинаца. Територија Слпвена се шири. У писаним изворима спомињу се стари Анти и Склави. Ови пак говоре сродним језицима, живе сличним животима и имају сличне обичаје и веровања. Подијелили су се на небројена племена с властитим поглавицама и војном силом. Анти ће ускоро нестати из историје а њихово име замениће словенско. У 7. и 8. веку у Украјини се развило источнословенско друштво, оно више није матријархално, главну улогу преузео је мушкарац. Најактивније је у подручјима куда теку воде средњега тока Дњепра. У тим крајевима пронађени су трагови веома живе људске делатности. Овде су се људи бавили узгојем стоке, фармерским пословима и трговином. Развио се Кијев. Од 6. до 9. века уједињују се племена Источних Словена и дају зачетак раној феудалној држави. Чернихиц и Переиаслав уз Кијев главна су средишта.

Кијевска Русија[уреди]

Улазимо у 9. век, политичке прилике су живе, а и опасне. Догађају су ружне ствари у Украјини. У настанку је прва старословенска држава, Кијев, називана и Стара Русија или Кијевска Русија, која ће ускоро прерасти у једну од највећих земаља Средњовековне Европе. Новгородски принц Олег убио је принчеве Асколда и Дира у борби за кијевски трон. Украјина ће имати важну улогу баријере између европске цивилизације и степских номада Истока.

Вишеетничка Стара Русија има царски облик управе. Прокламацијом Кијева политичким средиштем Старе Русије, принц Олег има проблема с консолидацијом оближњих племенских кнежевина око Кијева. Крајем 10. века ипак су сва источнословенска и несловенска племена под његовом доминацијом. Кијевска Русија шири се од Белог до Црног мора, и од Карпата до Волге. Центрифугалне тенденције постају неизбежне. Принчеве наоружане снаге играју главну улогу у Кијевској Русији до раног 11. века. Ислужени војници постају принчеви саветници у најважнијим државним пословима и заузимају све административне и дворске положаје. Појавом Јарослава Мудрог (1019—1054.) војска се одваја од административних и законодавних делатности, овим пословима сада ће се позабавити бољари, племенска аристократија по рођењу.

Истовремено и кијевске принцезе 9. и 10. века играју важну улогу у историји настанка Украјине. Имају својих заслуга у учвршћивању економске и политичке снаге државе. Принцеза Олга (око 946.), паганизам замењује хришћанством. Оно ипак неће постати службено све до 988., односно принца Володимира Свјатославича. Дипломатски односи Старе руске државе са суседним државама, посебно Византијом и германским царством појачава се током 10. века, након пада државе Хазара. Успут речено, јеврејско-хазарско царство су 1239. уништили Монголи.

900-тих година држава се ангажовала у ратовима, посебно за време принца Свјтослава (964—972.).

Стварање руске националне државе посебно се спроводи у време Свјатославовог сина, принца Володимира (978—1015). Држава јача економски и политички заједно с његовим ауторитетом. Организовано је судство. Процес формирања Старе руске државе завршава почетком 11. века са Јарославом Мудрим. У његово време Кијевска Русија доживљава највећи успон. Након Володимирове смрти завладали су грађански ратови али их је Јарослав сузбио, а и заштитио државу од упада номада. За његове владавине градови постају важни у економском и културном животу. Оживљавају и везе између разних регија и то доводи до повећања трговине и већег развоја агрикултурне и занатства. Донесен је и први законик, "Руска правда". Несрећом, принчеви наследници уплели су се у многе заваде, што је довело до неминовног цепања јединства руске државе.

Заваде покушава да смири Владимир Мономах (1113—1125). Краће време под његовим вођством ојачаће ауторитет кијевског принца на главне кнежевине, а интернална и екстернална позиција државе се стабилизовати. То ипак неће дуго потрајати, 1130. долази до дезинтеграције. Кроз неколико година нова, снажна држава распашће се на неколико независних кнежевина чији вође неће успети да зауставе војне конфликте до средине 13. века. Ауторитет кијевског принца као шефа државе постаће формалан. Кијев ће још остати главни град али ће принчева моћ прећи под заједничку управу најутицајнијих кнежева. Централизована монархија постат ће федерална. Даља дезинтеграција неће само обележити социоекономске и политичке прилике него увести и неке иновације. Кијевске хронике још 1187. исковале су термин ‘Украјина’ да би означиле јужно подручје руске државе у којој се налазе провинције Кијев, Переиаслав и Чернихив. Након неког времена јављају се и Халич, Волинија и Подилија. Упркос неколико покушаја да се уједине кнежевине одвојене границама које се јављају у 12. и 13. веку, Кијевска Русија слаби економски и политички. Јављају се монголско-татарске хорде које ће приетити више од два века.

Халич и Волинија[уреди]

Украјинска верница за време Божића, Харков.

Дезинтеграцијом Старе руске државе у 12. веку сепарацијом настаје и нова држава Халич-Волинија. Она настаје 1199. под владом принца Романа, потомка Володимир Мономакха. Овај човек први је у историји назван као 'Велики војвода' и 'аутократом целе Русије'.

Држава је изложена константним непријатељствима бољара потпомаганим Мађарима и Пољацима. Након смрти Роман Мстyславyча, бољари се противе насљеђу његових синова Данyла и Васyлка и на страни су Мађара. Тако 1214. године, Калман, млади мађарски принц жени пољску принцезу и проглашава се за краљ кнежевине Халича-Волиније. Од тога времена почиње дуги рат Данyла Халичког и његовог брата Васyлка (Васyлко) да поврате очев трон. Овај рат постаје познат као ослободилачки рат, чији је циљ поновна успостава независности и територијалног јединства Халич-Волиније.

Главни Данyлов задатак постаје да учврсти државне институције кнежевине и потпору, коју би му бољари требали вратити. Данyло чини велику ствар за своју земљу штитећи границе кнежевине од монголско-татарске опасности за Русију. Успут он настоји оженити свог сина за кћерку Беле IV. Данyло је мудар и учвршчује границе пре навале степских хорди. Од 1254. до 1255. Данyло је однео низ победа и оатерао Монголе даље од граница Украјине.

Данyлова популарност је порасла у очима света. Одједном је постало часно бити удружен са једном таквом земљом. Године 1253. крунисао га је Папа Иноћентије IX у Дорохичину. Овим чином призната је кнежевина Халич-Волинија. Територијално она се у 13. веку шири. Кнежевини су припале Лиублин и делови Транскарпатије. Све изгледа лепо, но неће дуго потрајати. Халич-Волинију исцреће непрекидне борбе с унутрашњим и спољним непријатељем. Она ће пасти у руке непријатеља. Крајем 14. века све оно што је брижни Данyло кућио поделиће Пољска, Литванија, Мађарска и Молдавија.

Под Великом Литванијом[уреди]

Харковчани у зими.

Тридесетих година 14. века велики литвански војвода Лиубард освојио је Волинију. Услиједиће рат. Литванско-Пољски рат од 13511352. Украјину поделише Литванци и Пољаци. Подилија, Кијев, Сивер и Переиаслав дођоше под литванску круну, остало уграбише Пољаци. Литвом у то доба владаше Велики војвода Олгерд (Лиубардов наследник). Домицилно становништво противи се литванској експанзији по украјинској земљи. Вероватно како не би изазвали веће неприлике, Литванија се не меша у социо-политичке институције, ни постојећи економски систем, што тада владаше Украјином. Штовише, ови пак асимилирају украјинску културу а и под религиозним су утицајем. Доласком 15. века, тачно 1452. долази до сепарације кијевске метрополије, она постаје додатна покретачка сила развитку центрифугалних тенденција у украјинским земљама.

Владе Литваније и Пољске присиљене су да се бране од германских витезова и канова Златне Хорде, оне стварају међународну унију коју озакоњују династијским браковима. Литванија неће бити никад већа, она истовремено предузима мере политичке централизације. Домаћа аристократија ипак очекује привилегије а и украјински језик је службени у Литванији. Ипак ће с временом литвански католички елемент завладати овом великом државом што ће довести до низа устанака у касном 15. и раном 16. веку.

Козаци[уреди]

Козаци, изгледа, у писаним се изворима спомињу први пута у касном 15. веку. Они ће одиграти историјску улогу за судбину Украјине. Козаци су били слободни људи који су чували земљу и границе од напада Турака и Татара. Средином 16. века Козаци стварају војно-политичку организацију: запорошки сич (Запорозька Січ). Ова војна организација имала је војно-административни систем темељен на начелима козачке демократије. Запорошци су имали институције војног већа и запорошку регименту и своје законе утврђене у Кијевској, Брацлавској и Волинској провинцији. Најпознатији вође беху им Тарас Фјодорович, Павло Бут, Јакив Остраинyн и Дмитро Хуниа. У Пољској године 1633., под утицајем револуције, долази до легализације православне цркве (чији је митрополит Петро Мохyла), но године 1638. варшавски суд укида козачке привилегије. Те привилегије које су они уживали било је и властито законодавство (легислација) и избор (именовање официра). Поразом козачких устанака током 16. и раном 17. ст. њихово се стање јако погоршало. Њихове вође као и гиљада устаника и сељака је побијено, а њихова земља редистрибуирана. 'Златни мир' који завладаше Пољском у раном 17. веку добили су само великаши и племићи који нису прошли ратну лекцију. Украјинци ће до средине 17. стољећа морати прикупити снаге да се ухвате у коштац са богатом Речпосполита (односи се на Пољску од 1505. па надаље када је шлачта (племство) изабрало сејм (види Пољаци).

Рат у 17. веку[уреди]

Ослободилачки рат средином 17. века постаје значајан догађај и означиће темељне промене будућим догађајима у украјинској историји. Њен најважнији значај резултоваће стварањем независне украјинске државе.

Рат почиње 1648. хетманом Запорожаца избором ће постати Богдан Хмељницки (1595—1657). Новости о догађајима у Запорожју брзо ће се проширити Украјином. Формираће се национала војска. Козаци тријумфално нападају у пролеће и лето 1648. хетман Богдан односи победе над пољском војском. Туче Пољаке у биткама на Корсуну и Жовтy Водy, Пилиавтси, Лавову и Замостију. Победом над пољском војском придружује му се и пољско сељаштво.

Пољска није још у потпуности побеђена. Од 6. до 11. месеца 1648. процес формирања државе комплетиран је тек у средишњим, источним и јужним подручјима.

Од 1649. до 1652. Украјина је политички активна. Ствара се војно-политички савез с Кримским канатом, преговара се с Москвом и Варшавом, утемељују дипломатски односи с Моладавијом и Трансилванијом. Геополитичка ситуација Хмељницком је неповољна и квари му планове. Ни Пољска није скрштених руку, украјински проблем настоји да реши ратом. 1651. пољска војска полази у офанзиву и битка се деси код Берестечка у Волинији. Краљ Јан Други Касимир Васа, имао је 150.000 војника а Украјинци 100.000 и Кримске Татаре (води их Ислам-Гиреи Трећи) на својој страни. Но Татари га издадоше. Заробе га па пусте. Његове снаге опколише Пољаци и он мора потписати уговор у Билој Тсеркви.

Уговором и Биле Тсеркве увелико се ограничише права Украјине што изазове вал незадовољства Украјинаца. Хмељницки мобилизује војску и у петом месецу 1652. у сјајној бици потуче Пољаке. Готово цела Украјина је ослобођена али потпуна победа још није постигнута. Године 1653., у лето, ствара се антиукрајинска коалиција у коју се укључују Пољска, Молдавија, Валахија и Трансилванија. Све ће ово на крају завршити тако што ће раних педесетих 17. века запорошка војска бити подложна руском цару. Гетман Богдан Хмељницки умро је 27. јула 1657.

Украјинска држава у касном 17. веку[уреди]

Запорошки хетман Хмељницки није умро у слободној Украјини али је створио огромне потенцијале за стварање њене независности. Ови се потенцијали ипак још неће искористити због много домаћих проблема и политике царизма. Земља ће се наћи у вртлогу грађанског рата и политичких криза још много година. Нови хетман (атаман) је И. Вихоски (?-1664.), но овај ће брзо почети губити потпору великог дела Козака. Запорожје и велике регименте са леве обале Украјине занемарују га и постају му опозиција. Видевши лошу ситуацију у Украјини многе стране државе пожурише не би ли се њоме и окористиле.

Током грађанског рата, који почиње у Украјини у пролеће 1658., њен вођа (први у њеној историји) потражи подршку страних сила, не да би државу довео до независности, него против домаће опозиције. Позива татарске хорде у у помоћ против козачких хетмана М. Пушара и У. Барабаша. Одлучује се поновно ујединити са Пољском. Шеснаестога у деветом месецу 1658. у Хадзиачу потписују уговор (угода хадзиацка) атаман (=хетман) Иван Виховски са пољско-литванским комонвелтом. Овиме је атаман учинио преседан. Украјина остаде подељена. Лева обала остаде оријентисана према Москви а десна Варшави.

Изабран је нови хетман Јуриј (ца. 1641-1685.), син је Богдана Хмељницког. Овај пак потписује уговор у Чуднивску, практички тако признавши валидност претходног. Овај га потез кошта абдикације коју 1663. мора поднести. На левој обали Козаци имају подршку Татара, ту је исте године изабран нови атаман И. Бријухобетски (?-1668). Комплетна украјинска територија тако је подељена између две државе и на два хетманата. Лева обала и Кијев гравитира Москви, десна Пољској.

Украјинско уједињење постаје проблематично. Упркос дубоким социо-политичким контрадикцијама између две државне елите оријентисане различитим страним силама, и непрестаном мешању ових у домаћи живот Украјинаца, обе њене регије биле су у границама једног државног организма.

Нада у уједињење Источне и Западне обале јавља се током владања атамана (гетмана) П. Дорошенка (Дорошенко Петро Дорофійович 1627—1698.) од 1665. до 1676., пуковника из Прилука и унук Михајла Дорошенка. Овај се прикључује Богдану Хмељницком у устанку против пољске доминације. Дорошенко потпомогнут Кримским Татарима 1665. овлада Десном обалом. Дорошенко искористи прилику и предложи себе Русима за атамана целе Украјине, као савезнице московске Русије, али независне од Пољске. Он однесе још победу над извесним Иваном Бријуховетским. Жели још више да ојача и склапа савез са моћном турском силом предвођеном Султаном Мехмедом. То му је грешка. Пред врата му долази Јан Собјески, а војска му дезертирала и прешла промосковским Козацима. Дорошенко је умро 1698. и многи га још држе националним херојем. Украјина, као гетманат бијаше мултикласна социјална организација чији се пук бавио пољопривредом и слободу бранио оружјем. Њихова оријентисаност Москви довела је до поступног лимитирања и касније у касном 17. веку саме ликвидације њиховог војно-политичког система.

Украјина у 18. веку (Западна обала)[уреди]

Током 18. века бурно је на Западној обали, свашта се збива. Године 1771. пољска владавина у западној Украјини пропада. Резултат тога је да је готово цели Халич, и западне делове Волиније и Подилије заузела Аустрија. Ове земље ујединиће се заједно с деловима пољских провинција у Краљевство Халича и Лодомерије. Остале територије стећи ће Аустрија након трећег пада Пољске 1795. Сјеверну Буковину Аустрија ће такође заузети. Године 1774., бечке трупе заузет ће целу земљу 1775.

У касном 18. веку аустријски цар Јосип и царица Марија Терезија оствариће бројне реформе у земљи. Значајно је да ће ограничити моћ земљовласника над сељацима. Организује се школство, а у Лавову ће се 1784. утемељити универзитет.

Источна обала

Док на Западној обали Украјинци долазе под утицај аустријске културе, и на Левој обали има компликација. Руси и Швеђани ратују за Балтичку обалу. Војска је скупа, врши се економски притисак на Украјинце. Године 1687. за атамана је изабран Иван Мазепа 1644—1709. Он ризично коцка, своје козаке (4,000) удружује у десетом месецу 1708. с војском Карла. Споразум је ускоро склопљен између Украјине и Шведске по којем ће Украјина бити потпуно независна од свих страних сила. Несрећом, већина украјинске јавности није упућена у атаманове интенције и противи се његовом плану устанка против Петра. Неслога је довела да су царске трупе почеле прогањати козаке. Делом су ови козаци уништени, а неки позатварани. Атаман Иван је проглашен издајицом а име му је анатемизирано. Царском одлуком новим атаманом проглашен је И. Скоропадски (1646—1722)

Након пораза шведске војске код Полтаве у шестом месецу 1709. и капитулацијом Карла и његових савезника, царска офанзива против аутономије гетманата извршена је много брже. Запорошки сич је уништен. Хиљаде козака беже у Турску у потрази за заштитом. Петар Први успешно уништава све трагове украјинског државног система и њен економски потенцијал. Током елекције И. Скоропадски (1708), Петар Први одбија да потпише традиционални уговор између Украјине и Русије. Нови атаман, практично нема никаквих права доношења самосталних одлука. Сљедећи корак уништења украјинске аутономије је стварање (Прве) Мале Русије 1722.

Касније нешто покушава учинити нови гетман Д. Апостол (1654—1734), оснује тек 'нови сич', гетманове активности остадоше под паском цара, односно његове политике. К. Розумовски (1728—1803) изабран је за новог гетмана 1750., он ће бити последњи. Он ипак реорганизује козачку војску, припрема неке реформе, одржава састанке козачких часника и настоји се реши стране политике. Но ствара се и Друга Мала Русија 1764., потпуно је ликвидирана аутономија Леве обале гетманата. Напади цариста 1770-их и 1780-их финале су уништења украјинске аутономије и ликвидације козачке војске. На месту Слободне Украјине настаће Харковско поткраљевство.

Манифестом 1775. проглашена је ликвидација запорошког сича. 1780-их територија је подељена на регије које воде гувернери-генерали. Крајем века Украјина не губи само политичку, него и економску независност, што је последица економске политике руске монархије.

Украјина у 19. веку[уреди]

Источна Украјина окупирана је од руског царства, укључујући Леву обалу, јужну регију. У свих девет провинција на које је источна Украјина подељена у 19. веку, влада руски царизам и русификација. Последица је да је број Украјинаца на том подручју до краја века смањен 80%.

У првој деценији 19. века украјински национални културни покрет повезан је са политичким јединством. Многи Украјинци постају чланови руске масонске организације, која прокламира стварање 'мудрог друштва' људи са једнаким правима. Стварају се тајна друштва, оријентисана против Руске монархије. Популација Леве обале потпомаже ослободилачком покрету пољске властеле од 1830./31. Етнички Украјинци, заједно са Пољацима, устали су за слободу Пољске у устанку од 1863—1864.

Активности Братства Св. Ћирила и Методија, нелегална политичка организација украјинске националне интелигенције, створена у Кијеву 1846., ради на консолидацији националног ослободилачког покрета. Чувени Тарас Шевченко шири националне ослободилачке идеје у својим песмама. Циљ је Братства постигнуће Украјинске независности и стварање равноправних чланица конфедерације независних словенских земаља, са Кијевом као политичким средиштем. Практичне активности концентрисане су на едукацији и тражењу пута повећања економског развоја Украјине. Руски царисти дивље се обрачунавају са члановима Братства.

Ново доба ослободилачког покрета Украјинаца повазано је активностима руских 'народњака'. Њихове окружнице и организације делују у Кијеву, Одесси, Чернихиву и другим градовима. Идеје слободе и једнакости шире се од народњака и међу сељаштво. Након 1885. народњаци губе водећу улогу у ослободилачком покрету. Јављају се социјалдемократска интелигенција која се позива на радништво. Марксистички утицаји осећају се 1880-их и 1890-их година. Јављају се политичке украјинске странке Револуционарна Украјинска Странка, Украјинска Социо-демократска Радничка Странка и Друштво напредних Украјинаца, које утемељише 1908. Мухајло Хрусеквскиј, С. Јевремов и Е. Чухаленко. Ово друштво у ствари је међу-страначки политички блок.

Етнографија[уреди]

Локалне групе

Украјинци се гранају (З. Кузела) на Сјеверне, Северозападне и Западне.

Западни Украјинци познати су и као Рутени или понекад Русини. Ови су насељени на Карпатима, то су од запада према истоку Лемки, Бојки и Хуцули. Североисточно од Хуцула, у Галицији и Буковини, па до Дњестра на северу живе Покучани, Хуцулима су и сродни.

Северозападни Украјинци настањени су у подручју близу пољске границе а имају и енклава у тој сусједној држави. Код Северозападних Украјинаца налазимо неколико различитих етничких скупина међу којима су једни познати као Долињани. Долињани се од осталих скупина разликују по свом говору као и неким разликама у ношњи.

Постоје разлике и у неким обичајима, као певању 'пролетних песама'. Долињани су слабо изучена етничка подгрупа. Остале значајне етничке групе су и Батиукy и Вересиукy.

Групе Опољана и Подиљана насељене су у Подилији. Међу овима Подиљани настањују источну Подилију између Дњестра и Боха. Имају властите посебне обичаје и фолклор.

Позната група Волињана данас више није хомогена, постоје два сродна типа, јужни од северозападне Галиције до Лутска и северни који се шири до Полисије. Волонија је сачувала многе старе пјесме (химне) зимских фестивала, званих колиадлy, и новогодишњих песама.

Северни Украјинци настањени су у северној Украјини јужно од Јаселде и Припјата на обе обале Десне и левој обали Дњепра. Овде су некада живели стари Деревљани и Сиверјани. Северни су Украјинци сачували стару украјинску народну културу, тек најзападнији међу њима у подручју Челма и Подласја нису успели да се одупру снажном притиску Пољака и сачувају свој етнички тип. Подлесјани из Подлесја дефинитивно припадају сјеверном украјинском типу с културним и етничким карактеристикама и говоре северним дијалектом. Сачували су много од своје старине, од старе шумске културе и старих обичаја из средњовековног периода. Њихови обичаји аналогни су онима од Бојка и Хуцула са Карпата. Подлесје има и богату оралну традицију и сачуван велик број колиадкy са старим темама и много ритуалних пјесама.

Подлесјани нису у потпуности хомогени, нарочито на истоку. Често се називају именима Полишчуки и Пинчуки (Полисхцхукс, Пинцхукс) Цело Подлесје дијели се на Подлесје, Пинск, Волинију и Чернихив.

Живот и обичаји

Музика и игра -Украјински ритуал пролећних игара и песама

Познати украјински обичај су хахилкy, који се данас приређују на ускрсним недељама а састоје се од песама, игара и драмских сцена који ће по веровању намамити пролеће и отерати зиму. Ови обреди у паганска времена одвијала су се у светим луговима, данас око цркава или око гробља. Песма и игре фунерални су култ и персонифицикују погреб за мраз и зиму. Они такође изазивају раст биља и покушавају осигурати обилну жетву кроз магијску музику, речи и покрете тела.

У неким древним хахилкy играма, игтачи се крећу у круг имитирајући ротацију сунца, док други разним гестама показују сталност човековог постојања на земљи.

Кухиња

Класична етничка кухиња Украјинаца састоји се од јела познатих у њиховом језику као ковбаса, вареники, голубци, капуста и боршч.

За време Ускрса у ускрсну корпицу стављају се бојена јаја 'пyсанки'.

Украјинци су од давних времена заокупљени агрикултуром и одани својој земљи и њеним плодовима. Украјина, зову је 'житницом Европе' крух сматра најсветијом храном, јер он садржава жито које их одржава на животу. Стара традиција нуђења круха и соли госту датира уназад много векова. Гостима се код Украјинаца нуди округли хлеб и со на везеном пешкиру уз традиционални домаћинов „Витајемо!" (=добродошли) .

Овдје се може позвати и на старе Грке, који су пре 2000 година нудили гостима хлеб и со. Није то случајно. Пре око 2500 година, стара Украјина, тада Скитија, била је житница Грчке. Грчко тло било је погодно за вино и маслину, али не и за жито. У та стара времена Грчке колоније Тyрас, и рецимо Пантицапаеум (данашњи Керч) и Олбиа беху насељене дуж црноморске обале Украјине. Ова традиција симболизује везу Украјине с коренима грчке културе. Хлеб и пшеница одувек су важан елемент у украјинском животу, у култури и фолклору. Разни национални хлебови играју значајну улогу у обичајима и традицији украјинске културе. Божићни, ускршњи, свадбени и фунерални хлебови заузимају средишње место.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]