Julius Madrič

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Julius Madrič
Datum rođenja(1906-08-04)4. avgust 1906.
Mesto rođenjaBeč, Austrougarska
Datum smrti11. jun 1984.(1984-06-11) (77 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrija
PočivališteSredišnje bečko groblje
ZanimanjeIndustrijalac

Julius Madrič (nem. Julius Madritsch; 4. avgust 1906 — 11. jun 1984) bio je bečki biznismen koji je pomagao da se spasu životi Jevreja tokom Holokausta.

Biografija[uredi | uredi izvor]

U proleće 1940. Madrič je došao u Krakov da bi izbegao regrutaciju u nemački Vermaht. Pošto je bio trgovac tekstilom, Madrič je ubrzo saznao da može zaraditi više novca od proizvodnje tekstila. Krajem 1940. Madrič je uspeo da otvori fabriku za šivenje u Krakovu koja je zapošljavala oko 800 Jevreja i Poljaka sa 300 šivaćih mašina.[1] Slično Oskaru Šindleru, Madrič je stekao reputaciju dobrog čoveka koji se dobro ophodio prema svojim jevrejskim radnicima.[2]

U Krakovu je Madrič spasao živote hiljada Jevreja i takođe je nastojao da im živote učini podnošljivijim. Zapošljavao je mnogo radnika bez stručnog iskustva i obuke. Zajedno sa svojim direktorom fabrike Rajmundom Tičom obezbedio je humane i udobne uslove za rad. Svaki radnik je svakog dana dobijao dovoljno hleba da bi mogao da proda deo i kupi druge namirnice. Jevrejima je bilo dozvoljeno da stupe u kontakt sa Poljacima van fabrike. Fabričke kuhinje hranile su više od hiljadu jevrejskih radnika hranom koja se drugde nije mogla nabaviti.[3] Štaviše, Madrič je osnovao nove radionice, uključujući jednu u koncentracionom logoru Plašov (1943. nakon što je Krakovski geto likvidiran i zatvoren),[2] drugu u getu Bohnja (1942.) [4] i treću u getu Tarnov (1942), koja je baš kao i ona u Krakovu zapošljavala oko 800 radnika sa 300 šivaćih mašina).[4] Tvrdio je da je sve ovo učinio zbog „stalnog moljenja Jevrejskog saveta u Krakovu“.[4]

Neposredno pre nego što je Krakovski geto likvidiran u martu 1943. godine, Madrič je radio sa Osvaldom Boskom kako bi omogućio mnogim porodicama, posebno onima sa decom, da uđu u njegovu obližnju fabriku; spasavajući tako mnoge Jevreje od smrti. Takođe je organizovao smeštaj dece u domove Poljaka u samom gradu. Nekoliko nedelja kasnije dobio je dozvolu od SS- a da prebaci neke od ovih Jevreja u svoje fabrike u Bohnji i Tarnovu.[1] Dana 25. marta 1943, samo dvanaest dana nakon likvidacije Krakovskog geta, Madrič i Tič su vozom prebacili određeni broj Jevreja u Bohnju i Tarnov.[5]

Madrič je morao stalno da interveniše kod SS-a, policije i Biroa rada da bi dobio radne dozvole za svoje Jevreje. Na primer, Biro rada je insistirao da zaposli Poljake umesto Jevreja. Zvaničnici generalne vlade optužili su da je Madrič „sabotirao prebacivanja Jevreja [u geto] i da bi mogao naići na poteškoće sa Gestapoom“. To nije odvratilo Madriča da angažuje još Jevreja, tvrdeći da su oni "važni za ratne napore".[6] U jednom trenutku Madrič je uhapšen, ali ubrzo pušten zbog bliskih veza sa određenim SS oficirima.

Krajem avgusta 1944. komandant Plašova Amon Get likvidirao je geto Tarnov, najveći preostali geto u Zapadnoj Galiciji. Madrič je dobio uveravanja da se "njegovim ljudima" ništa neće dogoditi. Madričevi Jevreji su poslati u radni logor za robove u Šleziji, koji je opsluživao fabriku sintetičkog ulja. Pokrenuti su da rade na izgradnji objekata i novih radionica za SS. Madrič je preuzeo ovaj građevinski posao da bi njegovi radnici ostali živi. Štaviše, neki od njegovih radnika su kamionima prokrijumčareni iz geta i otišli u Mađarsku i Slovačku.[7]

Dana 14. septembra 1943. Madrič je dobio dozvolu da premesti svoje fabrike u Plašov. Zaposlio je dve hiljade Jevreja kao radnike i obezbedio im hranu, odeću i obuću. Madrič je morao da plati SS-u hranu i druge zalihe. Kada je Get saznao da je skoro četvrtina Madričovih radnika starija od maksimalne starosti za robove, pokušao je da smanji radnu snagu u skladu sa tim. Međutim, Madrič je uspešno insistirao da su stariji radnici „najvredniji“.[8]

Do 1944. Crvena armija se približavala Krakovu, dok je Plašov već kapitulirao. Jevreji je trebalo da budu deportovani u logore smrti poput Aušvica i Gros-Rozena. Madrič nije imao fabrike dalje na zapadu, pa stoga više nije mogao da štiti svoje jevrejske radnike. Međutim, on i Oskar Šindler su postali prijatelji. Šindler se spremao da otvori fabriku municije u Brnencu, u češkom protektoratu, u kojoj bi zapošljavali Jevreje. Kada je došlo vreme da se sastavi čuveni spisak Šindlerjudena 1944, Šindler je pristao da doda šezdeset Madričevih Jevreja.[9] Posle rata, međutim, njihovo prijateljstvo se pogoršalo zbog spora oko prebacivanja nekih Madričevih Jevreja u Šindlerovu fabriku i sličnih nesporazuma.[2]

Godine 1964. Jad Vašem je počastio Madriča priznanjem Pravednik među narodima. U filmu Šindlerova lista iz 1993. Madriča je glumio nemački glumac Hans-Jorg Asman.

Julius Madrič je umro 11. juna 1984. Sahranjen je u Središnjem groblju u Beču.

Drvo zasađeno u znak sećanja na Pravednika među narodima Juliusa Madriča u Jad Vašemu

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • David M. Krou. Oskar Šindler: Neispričani izveštaj o njegovom životu, ratnim aktivnostima i istinita priča iza liste (David M. Crowe. Oskar Schindler: The Untold Account of His Life, Wartime Activities, and the True Story Behind the List, Westview Press, 2004).
  • Martin Gilbert. Pravednici: Neopevani heroji Holokausta (Martin Gilbert. The Righteous: The Unsung Heroes of the Holocaust, Henry Holt, 2002).
  • Julius Madrič. Ljudi u nevolji! (Julius Madritsch. Menschen in Not!)

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Crowe, str. 200
  2. ^ a b v Crowe, str. 155
  3. ^ Gilbert, str. 219–20
  4. ^ a b v Crowe, str. 230
  5. ^ Gilbert, str. 221
  6. ^ Crowe, str. 157
  7. ^ Gilbert, str. 221–22
  8. ^ Gilbert, str. 222
  9. ^ Gilbert, str. 223–24

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јулиус_Мадрич&oldid=27689382”