Autoritet

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Vrhovni sud Sjedinjenih Država je najviši sudski organ u Sjedinjenim Američkim Državama.

Autoritet je priznati ili nametnuti ugled ili uticaj od strane neke osobe ili institucije.[1][2] Može postojati samo u uslovima društvenih odnosa, društvenih vrednosti i normi na osnovu kojih se određuju kriterijumi priznavanja autoriteta. Smatra se da su u procesu socijalizacije ličnosti prvi značajni autoriteti za decu roditelji, u prvom redu majka, a zatim i otac kao i njihove zamene, primarno iz emocionalnih razloga. Kasniji autoriteti pored emocionalne imaju racionalne i socijalne komponente.[3]

Autoritet istovremeno znači i moć naročito ako se zasniva na stručnosti, moralnim vrlinama, znanju, ličnim osobinama, ili na socijalnom položaju, pa se razlikuju racionalni i iracionalni autoriteti, javni i anonimni autoriteti, harizmatski i legalni autoriteti. U društvima autokratske i autoritarne organizacije često se favorizuju nametnuti autoriteti koji imaju uticaj samo dok takvo stanje traje. Autentični autoriteti svoj uticaj zadržavaju duže vreme.[3][4]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Drevna shvatanja autoriteta potiču iz Rima i kasnije prističu iz katoličke (tomističke) misli i drugih tradicionalnih shvatanja. U modernijim terminima, oblici vlasti uključuju prelaznu vlast (ispoljenu, na primer, u Kambodži),,[5] javnu vlast u obliku narodne moći i, u administrativnijim terminima, birokratske ili upravljačke tehnike. Što se tiče birokratskog upravljanja, jedno od ograničenja vladinih agenata izvršne vlasti, kako ih je istakao Džordž A. Kraus, jeste to što oni nisu toliko bliski narodnoj volji kao što su to izabrani predstavnici.[6] Zahtevi za autoritetom mogu se proširiti na nacionalni ili individualni suverenitet, što se široko ili privremeno shvata kao zahtev za politički autoritet koji je legitiman.[7]

Istorijska primena autoriteta u političkom smislu uključuje formiranje grada-države Ženeve, a eksperimentalni traktati koji uključuju temu autoriteta u vezi sa obrazovanjem uključuju Emil, ili O obrazovanju Žan-Žaka Rusoa. Kako Dejvid Lejtin definiše, autoritet je ključni koncept koji treba definisati u određivanju opsega i uloge političke teorije, nauke i istraživanja.[8] Relevantnost utemeljenog shvatanja vlasti uključuje osnovno utemeljenje i formiranje političkih, građanskih i/ili crkvenih institucija ili predstavnika. Poslednjih godina, međutim, autoritet u političkom kontekstu je doveden u pitanje.

Politička filozofija[uredi | uredi izvor]

Bilo je nekoliko doprinosa debati o političkom autoritetu. Između ostalih, Hana Arent, Karl Joakim Fridrih, Tomas Hobs, Aleksandar Kojev i Karl Šmit dali su neke od najuticajnijih tekstova.

U evropskoj političkoj filozofiji,[9][10] nadležnost političke vlasti, lokacija suvereniteta, balansiranje pojmova slobode i autoriteta,[11] i zahtevi političkih obaveza bili su ključna pitanja od vremena Platona i Aristotela do danas. Većina demokratskih društava je uključena u stalnu diskusiju o legitimnom obimu vršenja vladine vlasti. U Sjedinjenim Državama, na primer, preovlađuje uverenje da politički sistem kakav su uspostavili osnivački očevi treba da pruži stanovništvu onoliko slobode koliko je razumno; ta vlada bi u skladu sa tim trebalo da ograniči svoja ovlašćenja, poznata kao ograničena vlada.

Politički anarhizam je filozofija koja odbacuje legitimitet političkog autoriteta i privrženost bilo kom obliku suverene vladavine ili autonomije nacionalne države. Argument za političku anarhiju iznosi Majkl Hjumer u svojoj knjizi Problem političkog autoriteta. S druge strane, jedan od glavnih argumenata za legitimnost države je neka forma teorije društvenog ugovora koju je razvio Tomas Hobs u svojoj knjizi Levijatan iz 1668. ili Žan-Žak Ruso u svojim političkim spisima o društvenom ugovoru.[12][13][14]

Ovo delo je dobilo opovrgavanje u publikaciji pod nazivom Konfuzija društvenog ugovora Žan-Žaka Rusoa od strane jezuite Alfonsa Muzarelija u Italiji 1794. godine.[15]

Sociologija[uredi | uredi izvor]

Od pojave društvenih nauka, autoritet je postao predmet istraživanja u različitim empirijskim okruženjima: porodica (autoritet roditelja), male grupe (neformalni autoritet rukovodstva), posredne organizacije kao što su škole, crkve, vojske, industrije i birokratije (organizacioni i birokratski autoritet) i društvene ili inkluzivne organizacije, u rasponu od najprimitivnijeg plemenskog društva do moderne nacionalne države i posredne organizacije (politička vlast).[16][17]

Definicija autoriteta u savremenim društvenim naukama ostaje predmet rasprave. Maks Veber je u svom eseju „Politika kao poziv” (1919) podelio legitimnu vlast na tri tipa. Drugi, poput Hauarda Bluma, predlažu paralelu između autoriteta i poštovanja/uvažavanja predaka.[18]

Sjedinjene Države[uredi | uredi izvor]

Razumevanje političke vlasti i vršenja političkih moći[19] u američkom kontekstu potiče od pisanja osnivačkih očeva, uključujući argumente koje su u Spisima federalista izneli Džejms Medison, Aleksandar Hamilton i prvi glavni sudija Sjedinjenih Država Džon Džej, a kasnije i govori 16. predsednika Sjedinjenih Država Abrahama Linkolna. „Naša vlada počiva na javnom mnjenju“, rekao je Linkoln 1856. godine.[20] U svom govoru 1854. u Peoriji, Ilinois, Linkoln je zastupao predlog „da svaki čovek treba da radi tačno ono što želi sa svime što je isključivo njegovo sopstveno,“ princip koji postoji „u temelju osećaja za pravdu.“[20]‍:47 Ovaj osećaj ličnog vlasništva i upravljanja bio je sastavni deo prakse samoupravljanja, kako ga je Linkoln video od strane republikanske nacije i njenog naroda. To je bilo zato što je, kako je Linkoln takođe izjavio, „nijedan čovek nije dovoljno dobar da upravlja drugim čovekom, bez pristanka tog drugog.“[20]‍:48

Američki predsednik je pozvan da polaže odgovornost zakonodavnom telu za ponašanje cele vlade, uključujući i regulatorne agencije. Predsednik utiče na imenovanja, proces budžetiranja i ima pravo i kapacitet da preispita regulatorna pravila od slučaja do slučaja. Još od vremena Reganove administracije predsednik je bio obavešten o analizi troškova i koristi uredbe.[21] Stvaranje regulatorne agencije zahteva akt Kongresa koji precizira njenu nadležnost, srodna ovlašćenja i delegirana ovlašćenja. Regulatorni organi se mogu kvalifikovati kao nezavisne agencije ili agencije izvršne vlasti, što je izbor koji je razlog borbe između kongresa i predsednika, kao i sa američkim sudovima. Uloga potonjeg je ograničena ovlašćenjem vlasti da reguliše imovinska prava bez zakonskih prava koje sudovi obavezno primenjuju.[21]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bealey, Frank (1999). The Blackwell Dictionary of Political Science: A User's Guide to Its TermsSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. str. 22–23. ISBN 0-631-20694-9. 
  2. ^ The New Fontana Dictionary of Modern Thought Third Edition, Allan Bullock and Stephen Trombley, Eds. pp. 677–678.
  3. ^ a b Delovi članka su preuzeti iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada“, uz odobrenje autora.
  4. ^ The New Fontana Dictionary of Modern Thought Third Edition, Allan Bullock and Stephen Trombley, Eds. pp. 677–678.
  5. ^ Widyono, Benny (oktobar 2014). „United Nations Transitional Authority in Cambodia (UNTAC)”. 
  6. ^ Krause, George A. (2010). Durant, Robert F., ur. „Legislative Delegation of Authority to Bureaucratic Agencies”. The Oxford Handbook of American Bureaucracy. New York: Oxford University Press. str. 524. 
  7. ^ Glanville, Luke (2016). Bellamy, Alex J., ur. „Sovereignty”. The Oxford Handbook of the Responsibility to Protect. New York: Oxford University Press. str. 153. 
  8. ^ Laitin, David (1998). „Toward a Political Science Discipline: Authority Patterns Revisited”. Comparative Political Studies. 31 (4): 423—443. S2CID 146736449. doi:10.1177/0010414098031004002. 
  9. ^ Christiano, Tom (19. 3. 2013). „Authority”. Ur.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford University. Pristupljeno 1. 3. 2017. 
  10. ^ Huemer, Michael (januar 2013). The Problem of Political Authority: An Examination of the Right to Coerce and the Duty to Obey. Palgrave Macmillan. str. 5–7. ISBN 978-1137281654. 
  11. ^ Cristi, Renato (2005). Hegel on Freedom and Authority. Cardiff, Wales: University of Wales Press. 
  12. ^ Gay, Peter (1959). Voltaire's Politics: The Poet as Realist. New Jersey: Princeton University Press. str. 214–219. 
  13. ^ Davidson, Ian (2004). Voltaire in Exile. Atlantic books. str. 186—187. ISBN 1843540878. 
  14. ^ „Jean-Jacques Rousseau | The Core Curriculum”. www.college.columbia.edu. Columbia University. Pristupljeno 12. 4. 2017. 
  15. ^ Charles E. O'Neill; Joaquín María Domínguez (2001). Diccionario histórico de la Compañía de Jesús: Costa Rossetti-Industrias. Univ Pontifica Comillas. str. 1450. ISBN 978-84-8468-038-3. 
  16. ^ Anthony Giddens, Sociology. London: Polity Press, 1997:581
  17. ^ Max Weber in "Weber's Rationalism and Modern Society: New Translations for the 21st Century", translated and edited by Tony Waters and Dagmar Waters. pp. 137-138.
  18. ^ Bloom, Howard (2010). The Genius of the Beast: a radical re-vision of capitalismNeophodna slobodna registracija. Amherst, New York: Prometheus Books. str. 186. ISBN 978-1-59102-754-6. „To validate an argument, we refer back to our ancestors – or to someone who, while still alive, has already garnered the sort of authority only ancestors normally have.” 
  19. ^ U.S. Senate: Party Divisions
  20. ^ a b v Guelzo 2012, str. 21
  21. ^ a b Ferejohn, John (2004). The Authority of Regulation and the Control of Regulators. Droit et économie de la régulation (na jeziku: engleski). Cairn.info. str. 35—37. ISBN 9782724686463. OCLC 7292576035. Arhivirano iz originala 3. 10. 2020. g. — preko archive.today/IA9DF archive.is]. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Autoritet na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ауторитет&oldid=27551914”