Хана Арент
Из Википедије, слободне енциклопедије
Хана Арент (1906-1975) је била немачка теоретичарка политике и филозофкиња јеврејског порекла.
Садржај |
[уреди] Живот
Одрастала је у јеврејској породици која је припадала средњој класи. Докторирала је у 22. години. Бежећи од нацизма, Арентова је као Јеврејка морала 1933. године, након студија филозофије, теологије и класичне филологије у Марбургу, Фрајбургу и Хајделбергу, код Хусерла, Јасперса и Хајдегера да напусти нацистичку Немачку. Бежи у тадашњу Чехословачку, кратко борави у Женеви, а затим у Паризу, да би најзад 1941. године уточиште нашла у Њујорку, где је написала своја најзначајнија дела. Њено стваралаштво било је под јаким утицајем егзистенцијализма Хајдегера и Јасперса. Она их је описала као размишљања без ограничења.
[уреди] Филозофија
Једна од главних тема размишљања Хане Арент јесте зло профилисано кроз системе управљања. Она је увела појмове „баналност зла“ и „радикалност зла“, који су у каснијој теорији послужили као водиље у истраживању модерног тоталитаризма.
[уреди] Дела
Међу њена најзначајнија дела спадају:
- Порекло тоталитаризма, 1951.
- Положај човека, 1958.
- Између прошлости и будућности,
- О револуцији, 1963.
- Ајхман у Јерусалиму, 1963. које је описала као студију о баналности зла
- Људи у мрачним временима,
- О насиљу.
Лауреат многих међународних награда, међу којима Лесингове награде 1959. и награде „Сигмунд Фројд“ 1967. У Дрездену 1993. основан Институт „Хана Арент“, за истраживање тоталитаризма. Многа од њених дела су преведена на српски језик.
[уреди] Види још
