Ahmad Šamlu

Ahmad Šamlu (احمد شاملو)
Lični podaci
Datum rođenja	(1925-12-12)12. decembar 1925.
Mesto rođenja	Hamadan,, Iran
Datum smrti	23. jul 2000.(2000-07-23) (74 god.)
Mesto smrti	Karadž,, Iran
Nacionalnost	Iranska
Obrazovanje	moderna književnost
Zanimanje	pesnik, enciklopedista i novinar
Književni rad
Period	1947—2000.
Uticaji od	Nima Jušidž, Federiko Garsija Lorka, Langston Hjuz, Luj Aragon
Uticao na	sve kasnije pesnike
Najvažnija dela	Knjiga ulice Svež vazduh Aida u ogledalu, Aida: Drveće, bodež, sećanje, Manifest Zaboravljene pesme Avram u vatri, Male rapsodije izgnanstva, Hvalospevi bez koristi Priča o Mahanovom nemiru
Nagrade	Forooghe Farrokhzad Nagrada, 1973. Nagrada „Sloboda izražavanja“ od strane Hjuman rajts voča, 1990. Stig Dagerman nagrada, 1999. Nagrada „Slobodna reč“ dodeljena od strane pesnika svih nacija u Holandiji, 2000.
Potpis
Zvanični veb-sajt
www.shamlou.org

Ahmad Šamlu (persijski: احمد شاملو‎‎, Ahmad Šāmlū, takođe poznat po književnom pseudonimu A. Bamdad (persijski: ا. بامداد‎‎)) (12. decembar, 1925 –23. jul, 2000) je iranski pesnik, pisac i novinar. Šamlu je najznačajniji pesnik modernog Irana. Na njegovu inicijalnu poeziju uticala je poezija Nime Jušidža. Šamluova poezija je složena, ali uverljive pesničke slike značajno doprinose snazi njegovih pesama, koje su u suštini jednostavne. Kao osnovu, on koristi tradicionalne slike već poznate iranskoj publici kroz dela persijskih majstora kao što su Hafiz i Omar Hajam. Za infrastrukturu i uticaj, on koristi neku vrstu svakodnevnih slika u kojima su personifikovani oksimoronski elementi obogaćeni nestvarnom kombinacijom apstrakta, do sada bez presedana u persijskoj poeziji, što je uznemirilo neke od ljubitelja više tradicionalne poezije.

Šamlu je prevodio sa francuskog na persijski jezik, a njegovi radovi su takođe prevedeni na više jezika. Napisao je i brojne drame, uređivao dela važnih klasičnih pesnika iz Persije, naročito Hafiza. Njegov Ketab-e Koucheh („Knjiga ulice“) u trinaest tomova je veliki doprinos razumevanju iranskog folklornog ubeđenja i jezika. Pisao je i fikciju i scenarije, dajući doprinos dečijoj književnosti i novinarstvu.

Biografija

Mladost

Ahmad Šamlu je rođen 12. decembra 1925. godine u Raštu, u vojnoj porodicu i sin je Haidar Šamlua i Kovkab Araki. Ahmad je drugo dete i jedino muško dete u porodici od šestoro dece. Slično kao i druga deca, koja su odrastala u vojnim porodicama, od ranog detinjstva menjao je škole u različitim gradovima, uključujući Haš i Zahedan na jugoistoku Irana, Mašhad na severoistoku, i Rašt na severu. Šamluvo detinjstvo i adolescencija nisu bili ni privilegovani ni laki, a dom nije bio okruženje koje bi moglo da podstakne njegovu osećajnost i često je pronalazio utehu u samoći. Prelazak sa porodicom iz jednog grada u drugi predstavljao je prepreku u Šamluovom obrazovanju.

Do 1941. godine, dok njegovo srednjoškolsko obrazovanje još uvek nije bilo završeno, napustio je Birdžand i otišao u Teheran. Nameravao je da upiše nemačku tehničku školu u Teheranu, jednu od najboljih srednjih škola tog perioda i da nauči nemački jezik. Prihvaćen je u ovu školu pod uslovom da mu se obrazovanje produži za dve godine. Ubrzo zatim, 1942. godine, on i ostatak porodice su još jednom napustili Teheran da se presele za Gorgan. Godine 1945, on je napravio konačni pokušaj da završi srednju školu u Urumijeu, ali nije uspeo. U dvadeset i devetoj godini života, nakon pada premijera Mohameda Mosadeka, Šamlu je uhapšen zbog toga što je bio član komunističke partije „Tude” u Iranu i biva zatvoren na više od godinu dana.

Rana dela

“Ja, kao iranski pesnik, najpre sam učio na poeziji Španca Lorke, Francuza Eluarda, Nemca Rilkea, Rusa Majakovskog [...] i Amerikanca Langstona Hjuza; a tek kasnije, uz ovo obrazovanje, okrenuo sam se pesmama svog maternjeg jezika da vidim i upoznam, recimo, veličanstvenost Hafiza u jednoj novoj perspektivi.”

Ahmad Šamlu

Debitansko delo Šamlua „Zaboravljene pesme” (persijski: اهنگهای فراموش شده) bilo je zbirka klasične i moderne poezije. Objavljena je 1947. godine sa uvodom koji je napisao „Ebrahim Dilmaganian”. Godine 1948. počeo je da piše u književnom mesečniku pod nazivom „Sohan-e-no”. Dve godine kasnije objavljena je njegova prva kratka priča „Žena iza mesinganih vrata” (persijski: زن پشت در مفرغی). Njegova druga zbirka pesama, „Manifest” (persijski: قطعنامه), objavljena je 1951. godine. On je pokazivao naklonost prema socijalističkoj ideologiji. Dobio je posao cavtnika za kulturu u ambasadi Irana u Mađarskoj.

Njegovu treću zbirku pesama, „Metali i osećaj” (1952), policija je zabranila i uništila. Njegovi prevodi dela „Zlato u prljavštini”, koje je napisao „Sigmund Motric” i obimnog romana „Sinovi bezdušnog čoveka” koji je napisao „Mor Jokai”, zajedno sa svim podacima prikupljenim za njegov rad na temu „kolokvijalne kulture urbanog iranskog života” (poznat kao „Knjiga ulice”), bili su takođe konfiskovani i uništeni. Godine 1954. bio je zatvoren 14 meseci. 1955. godine preveo je i objavio prevode tri romana stranih evropskih pisaca. Postao je glavni urednik književnog časopisa „Bamshad” 1956. godine.

1957–1959

Dostigao je slavu zahvaljujući svojoj sledećoj knjizi poezije „Svež vazduh” (persijski: هوای تازه‎‎), koja je izašla 1957. godine. „Zia Movahed”, pesnik i filozof, komentarisao je: „Svako ko čita Svež vazduh danas može da se uveri da se ovaj jezik, ova tekstura, razlikuje od svega ostalog. U savremenoj poeziji, malo ko je postigao takav ritam kao Šamlu. Svež vazduh je bio najveći događaj u našoj poeziji posle Hafeza.“ Takođe je objavio nekoliko studija o klasičnoj iranskoj poeziji. Njegov prevod romana „Bosonog”, koji je napisao „Zaharija Stanku”, objavljen je 1958. godine, uspostavljajući Šamluov autoritet kao prevodioca. 1959. počeo je da objavljuje kratke priče za decu, da režira dokumentarne filmove i da radi za filmske studije.

1960–1969

Godine 1960. u prodaju je puštena nova zbirka njegovih pesama „Bašta ogledala”.

Godine 1961. postao je glavni i odgovorni urednik časopisa „Ketab-e-Hafte”, koji menja tradiciju i jezik književnog novinarstva u Iranu. Godine 1962. objavljeni su njegovi prevodi Andrea Žida i „Roberta Merla”. Dve zbirke poezije objavljene su 1964. godine: „Aida u ogledalu” i „Momenat i večnost”. Nova zbirka pesama objavljena 1965. je „Aida, drveće, uspomene i bodež”, kao i novi prevod. Takođe je započeo svoj treći pokušaj da dovrši Knjigu ulice. Godine 1966. objavljena je još jedna nova zbirka pesama pod nazivom „Feniks na kiši”, a njegov književni časopis zabranilo je Obaveštajna i bezbednosna organizacija Irana (SAVAK).

Godine 1967. postao je glavni i odgovorni urednik ’"Huše-a”. Objavljen je njegov novi prevod Erskinea Kaldvela, a učestvovao je u formiranju „Saveza iranskih pisaca” i učesvovao na nekoliko poetskih čitanja na iranskim univerzitetima. 1968. godine, započeo je studiju o Hafizu, velikom klasičnom pesniku persijskog jezika; prevodio je pesme Garsije Lorke i Pesme o Solomonu iz Starog zaveta; organizovao je nedelju čitanja poezije za afirmisane i nove iranske pesnike, što je bilo vrlo dobro primljeno. Pesme koje su debitovale na ovom događaju pojaviće se u obimnoj knjizi koju je uredio Šamlu. 1969. godine, njegov nedeljnik je zatvorila policija. Uz „Vazduh i ogledala”, izbor starije poezije, objavljena je zajedno i zbirka novih pesama „Ode za Zemlju”.

1970–1979

Godine 1970. objavljeno je Cvetanje u magli. Uz to je režirao nekoliko dokumentarnih filmova za televiziju i objavio nekoliko kratkih priča za decu. Godine 1971. ponovio je neke od svojih ranijih prevoda. Godine 1972. predavao je persijsku književnost na Teheranskom univerzitetu. Šamlu je objavio nekoliko audio kaseta, recitujući stihove klasičnih i modernih pesnika. Postao je član Iranske akademije jezika. Objavio je nekoliko novih prevoda i napisao nekoliko filmskih scenarija. Otputovao je u Pariz radi lečenja. Godine 1973. puštene su u prodaju dve nove kolekcije, „Avram u vatri” i „Vrata i Veliki Kineski Zid”, zajedno sa nekoliko novih prevoda. Pesma o Avramu u vatri u zbirci Avram u vatri je jedna od najkvalitetnijih i najpoznatih savremenih persijskih pesama koje je napisao Ahmad Šamlu. Šamlu povezuje svoju pesmu sa kolektivnom svešću čitavog sveta, prezentujući karakteristike junaka, čak i društvenih najnižih slojeva, na čudesan način. Tako čitamo o čoveka koji se žrtvuje za zemlju i ljubav, a ipak izdaju drugi iz čistog neznanja i pristrasnosti. 1975. objavio je svoj rad i studiju o Hafizu. Godine 1976. putovao je u Sjedinjene Države i čitao svoju poeziju u mnogim gradovima. Pre nego što se vratio u Iran, učestvovao je na festivalu poezije u San Francisku. Godine 1977. objavio je svoju novu pesmu „Bodež na tanjiru”. Napustio je Iran u znak protesta zbog šahovog režima i ostao u Sjedinjenim Državama godinu dana, držeći predavanja na američkim univerzitetima.

Godine 1978. napustio je Sjedinjene Američke Države i otišao u Britaniju da radi kao glavni urednik za novu publikaciju pod imenom „Iranshahr’’; ali je podneo ostavku posle 12 brojeva i vratio se u Iran, odmah nakon Revolucije. Ponovo se pridružio Savezu iranskih pisaca i počeo je objavljivati novi časopis „Ketab-e om'e”, koji je postigao veliki uspeh. 1978. godina je bila veoma aktivna godina u njegovom životu, u kojoj je objavio mnoge pesme i prevode i održao brojna predavanja i čitanja. Takođe je izabran u rukovodstvu Saveza pisaca. 1979. je takođe bila godina intenzivne aktivnosti. Prvi i drugi tom Knjige ulice otišli su u štampu. Ponovo je izabran za člana rukovodstva Saveza pisaca.

1980–2000

Počevši od 1980. godine, zbog teške političke situacije u zemlji, vodio je prilično osamljen život koji će trajati narednih osam godina, radeći sa svojom suprugom Ajdom na „Knjizi saveznika”, kao i na mnogim drugim književnim poduhvatima, uključujući prevod „Tihog Dona Mihaila Šolohov”. 1984. godine je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Godine 1988. pozvao ga je „Interlit”, Svetski književni kongres. Obilazio je Evropu i održavao mnoštvo predavanja i čitanja svoje poezije. Njegova zbirka svih pesama je štampana u Nemačkoj, a on se vratio u Iran. Godine 1990. obišao je Sjedinjene Države. Organizacija „Ljudska prava” i „Fond za slobodno izražavanje” dodelili su mu godišnju nagradu. Objavljeno je nekoliko dela o njegovoj poeziji i njegovom sveukupnom književnom doprinosu.

Godine 1991. ponovo je obišao Evropu i vratio se u Iran za još četiri godine intenzivnog rada. Te iste godine osvojio je „Nagradu za slobodu izražavanja” koju je dodelio [Hjuman rajts voč] iz Njujorka. 1992. godine, njegov rad Svete reči pojavio se na jermenskom i engleskom jeziku. Godine 1994. obišao je Švedsku održavajući brojna predavanja i čitanja poezije.

Godine 1995. završio je prevod Tihog Dona. U Torontu je održan poseban skup iranskih pisaca i kritičara koji su razgovarali o doprinosu Šamlua persijskoj poeziji. Njegova „Aurora” takođe je objavljena na španskom. 1999. godine je dobio Nagradu Stig Dagerman koju dodeljuje švedske fondacije.

Lični život

Ahmad Šamlu dok piše

Šamlu se ženio tri puta. Godine 1947. oženio se „Ašrafom Islami” (umrla 1978) i zajedno su imali tri sina i ćerku: „Sijavaš Šamlu”, (1948-2009), „Sirus Šamlu”, „Saman Šamlu”, Sagi Šamlu. Razveli su se 1957. godine nakon nekoliko godina sukoba i dugog razilaženja. Njegov drugi brak sa „Tusi Hajeri Mazandarani” (umrla 1992), koja je bila četrnaest godina starija od Šamlua, završio se razvodom 1963. godine nakon četiri godine braka.

Potom je upoznao „Aidu Sarkisian” na proleće 1962. godine i venčali su se dve godine kasnije 1964. godine. Aida je poreklom iz jermensko-iranske porodice koja je živela u istom naselju kao Šamlu. Njena hrišćanska porodica se protivila braku ѕbog islamske pripadnosti porodice Šamlu. Štaviše, Šamlu je bio stariji i dva puta se razvodio. Ona je postala instrumentalna figura u Šamluovom životu i ostali su zajedno do njegove smrti 2000. godine. Njeno ime se pojavljuje u mnogim njegovim kasnijim pesmama. Trenutno živi u Karadžu.

Smrt

Suočavajući se sa nekoliko bolesti istovremeno, fizičko stanje Šamlua se pogoršalo 1996. godine. Prošao je kroz nekoliko operacija, a 1997. godine desno stopalo je amputirano usled teških problema sa dijabetesom. Umro je u nedelju, 23. jula 2000. u 9 časova, u svom domu u Dehkadeu u Karadžu zbog komplikacija njegovog dijabetesa. 27. jula hiljade ljudi je učestvovalo na pogrebu Ahmad Šamlua. Sahranjen je u mestu Emamzadeh Taher, Karadž.

Dela i stil

„Snimke njegove poezije sa njegovim glasom možete pronaći u gotovo svakom iranskom domu. Pre mnogo godina se pretvorio u mit. Njegove reči imale su harizmu i magiju proroka. Nije bio vođen dekretima. Samo je živeo i njegov život i reči rasuli su se kroz um i srca nekoliko generacija iranskih humanista i liberala, pružajući im nadu, veru i aspiraciju“.

Esmail Nurijala

Ahmad Šamlu je objavio više od sedamdeset knjiga: 16 knjiga poezije; 5 antologija poezije; 5 knjiga, uključujući romane, kratke priče i scenarije; 9 knjiga dečije književnosti; 9 prevoda poezije na persijski; 21 roman preveden na persijski; 5 zbirki eseja, predavanja i intervjua; izašlo mu je do danas deset tomova Knjige ulice.

Poetska vizija Ahmada Šamlua slaže se i sa zapadnim modernističkim konceptima i savremenom transformacijom klasične persijske poezije. Španski pesnik Federiko Garsija Lorka, afroamerički pesnik „Langston Hjuz”, francuski mislilac i pisac Luj Aragon i Nima Jušidž su neke od ličnosti koji su uticali na njega. Jedan je od učenika Nima Jušidža, Šamlu, koji je bio u generaciji koja je usvojila njegove tehnike, stalno je tražio neoprobane puteve, nove poetske svetove. Brzo je postao nosilac zastave mladih iranskih pesnika i pisaca, među kojima su „Forugh Farohzad”, Sohrab Sepehri, Mehdi Ahavan Sales, „Jadolah Rojai”, „Nosrat Rahmani” i „Nader Naderpur”.

Šamlu je poznat po tome što koristi stil i reči svakodnevnog čoveka. Razvio je jednostavan, slobodan poetski stil, poznat u Iranu kao „Sepid persijska poezija” (bukvalno značenje persijska poezija u belom stihu), koji je neka vrsta slobodnog stiha koji odstupa od čvrsto izbalansiranog ritma i rima klasične persijske poezije. Teme u njegovoj poeziji kreću se od političkih pitanja, uglavnom slobode, do ljudskog stanja.

Šamluove pesme su ispunjene mitološkim konceptima i simbolima kako bi ovekovečile naizgled jednostavne i obične ličnosti, koje su politički osuđene za svoja revolucionarna uverenja koja, bez obzira na suzbijanje vlade, zapravo odražavaju duboku ljubav aktivista prema njihovoj naciji i narodu. Iako je njegov fokus čistota takvih osoba, od kojih su mnogi njegovi bliski prijatelji, Šamlu smelo piše svoje elegijske pesme i ne uzdržava se od kritiku, osuđujući licemerje i okrutnost društva.

Politički pogledi

Šamlu je bio marksista i intelektualac koji je upleo ličnu ljubav i naklonost u svoje društvene stavove. On je bio glavna snaga u intelektualnom pokretu protiv bivšeg šaha Irana pre revolucije 1979. godine. Tokom svog dugog života, Šamlu je bio politički aktivan i zatvoren dvaput. Prvo nakon završetka Drugog svetskog rata, a zatim nakon državnog udara, ali je nastavio socio-političku aktivnost pisanjem pesama posvećenih političkoj i društvenoj kritici čak i nakon iranske revolucije. Godine 1976. napustio je svoju zemlju; što je bio vid protesta protiv cenzure i gušenja političke atmosfere. 1977. godine, godinu dana pre kolapsa Šahovog režima, potpisao je otvoreno pismo koje je podržavalo prava i okupljanja članova Saveza pisaca Irana. Novi islamski režim nije bio povoljan za njega, smatrajući ga antislamističkim nacionalističkim elementom, izdajnikom i pozapadnjačenim piscem. Međutim, s obzirom na njegovu popularnost, vladajuće sveštenstvo ga nije moglo uhapsiti, ali u isto vreme nije dozvolilo objavljivanje njegovih dela, i to za mnogo godina. Od početka devedesetih, njegove pesme su se pojavljivale u mnogim književnim časopisima.

Nagrade

• Nagrada „Foroogh Farrokhzad”, 1973
• Nagrada „Sloboda izražavanja“ dodeljena od strane Hjuman Rajts Voča, 1990.
• Nagrada „Stig Dagermana”, 1999.
• Nagrada Slobodna reč dodeljena od strane Pesnika svih nacija u Holandiji, 2000.

Knjige

• Zaboravljene pesme (1947)
• Presuda (1951)
• Pesme gvožđa i osećanja (1953)
• Svež vazduh (1957)
• Bašta ogledala (1960)
• Aida u ogledalu (1964)
• Momenat i večnost (1964)
• Aida, drveće, uspomene i bodež (1965)
• Feniks na kiši (1966)
• Cvetanje u magli (1970)
• Avram u vatri (1973)
• Vrata i Veliki kineski Zid (1973)
• Od vazduha i ogledala (1974)
• Bodež na tanjiru (1977)
• Male rapsodije izgnanstva (1979–1980)
• Hvalospevi bez koristi (1992)
• Ćorsokak i zaljubljeni tigrovi (1998)
• Priča Mahanove živosti (2000)
• Knjiga ulice (1978– pa do sada)

Prevod na francuskom:

• Châmlou, Ahmad. , tr. Ahmad Kamyabi Mask. Paris: A. Kamyabi Mask. Choix de poèmes. 2000. ISBN 9782910337070. 
• S̆āmlū, Aḥmad. . tr. Parviz Khazrai. Orphée, La Différence. Hymnes d'amour et d'espoir. 1994. ISBN 9782729110062. 

Vidi još

• List of Iranian intellectuals
• Intellectual movements in Iran