Vilis MB / Ford GPW — Википедија

„Vilis MB“ / „Ford GPV“
Džip
Pregled
Proizvođač	engl. Ford Motor Co., engl. Willys - Overland
Poznat kao	Džip
Proizvodnja	1941—1945.
Modeli	engl. Willys MB, engl. Ford GPW
Karoserija i šasija
Klasa	malo terensko vozilo
Karoserija	otvorena, bez vrata
Pogonski agregat
Motor	šest cilindara u liniji 3.100cm³ četiri cilindra u liniji 2.200cm³
Stepen prenosa	tri stepena (manuelni) + hod unazad, dva stepena (manuelni) + hod unazad
Veličine
Međuosovinsko rastojanje	2030
Dužina	3330
Širina	1575
Visina	183 sa podignutim krovom, 132 sa spuštenim vetrobranom
Masa	1040
Hronologija
Prethodnik	BRC 40

„Vilis MB“ (engl. Willys MB) ili „Ford GPV“ (engl. Ford GPW), poznatiji kao džip, čije je zvanično ime bilo „Kamion 1/4 tonski, 4h4“ (engl. Truck, 1/4 ton, 4x4)^[1] je lako terensko vozilo armije SAD, proizvođeno između 1941 i 1945.

Ovaj mali terenski automobil je svojom svestranošću, pouzdanošću i jednostavnošću stekao kultni status tokom Drugog svetskog rata. Ogromna popularnost ratnog „džipa“ je dovela do kasnijeg razvoja civilnog modela „CJ“, (skraćenica od engl. Civilian Jeep) i inspirisala nastanak čitavog niza terenskih vozila sa pogonom na sva četiri točka.

Samo ime „džip“ je u većini jezika sveta postalo sinonim za terensko vozilo.

U vreme svog nastanka „džip“ je po funkcionalnosti i jednostavnosti bio apsolutno bez premca. Jedino vojno vozilo koje se donekle moglo porediti s njim je bio nemački štabni „Folksvagen kibelvagen“ (nem. Volkswagen Kübelwagen) sličan po koncepciji, ali sa vazdušno hlađenim motorom i pogonom samo na zadnjim točkovima.

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Iako je Armija Sjedinjenih Država tokom Prvog svetskog rata u velikoj meri koristila mehanizaciju a do početka Drugog svetskog rata se već uveliko služila terenskim vozilima sa pogonom na sva četiri točka, Ministarstvo odbrane SAD je i dalje tragalo za adekvatnim lakim terenskim izviđačkim vozilom.

Kako su krajem tridesetih godina prošlog veka tenzije rasle širom sveta, Vojska SAD je zatražila od proizvođača automobila sugestije u cilju zamene dotadašnjih, uglavnom zastarelih, lakih prevoznih sredstava, uglavnom motocikala sa prikolicama, ali i starih „fordova te“.^[2]^[3]

Ovo je dovelo do izrade više prototipova predstavljenih vojnim zvaničnicima, kao što su „Fordov“ „Marmon – Herington 4x4“ (engl. Marmon-Herrington) izrađen 1937, i „Ameriken Bantamov“ (engl. American Bantam) „ostin roudster“ (engl. Austin Roadster) izrađen 1938.

„Fordov“ kamion nosivosti 1/2 tone
sa Marmon – Heringtonovom konverzijom,
koji se u SAD naziva „dedom džipa“

Ipak, zvanični uslovi vojske nisu izneti sve do 11. jula 1940, kada je sto trideset pet američkih proizvođača automobila dobilo zahtev da prilože projekat koji odgovara vojnoj specifikaciji za vozilo opisano kao „... višenamensko personalno ili teretno vozilo, posebno prikladno za izviđačku ili štabnu primenu, sa oznakom Kamion 1/4 tonski, 4h4.“

Samo dva proizvođača su odgovorila na ovaj zahtev: „Ameriken Bantam“ i „Vilis - Overlend“. (engl. Willys-Overland). Vojska je zadala naizgled nemoguć rok od četrdeset devet dana za predaju funkcionalnog prototipa. Uprava „Vilisa“ je tražila odlaganje, ali je zahtev odbijen.

Firma „Ameriken Bantam”, američka filijala engleskog „Ostina“, koja je bila pred bankrotom, nije imala na platnom spisku više nijednog inženjera, pa je ponudila posao Karlu Probstu (engl. Karl Probst), talentovanom samostalnom konstruktoru iz Detroita. Nakon što je odbio „Ameriken Bantamov“ zahtev, Probst se odazvao pozivu vojske i prihvatio posao, prvobitno bez plate, 17. jula 1940.

Probst je za samo dva dana izradio kompletan projekat za „Bantamov“ model, koji je dobio radnu oznaku BRC ili „Bantamov izviđački automobil“ (engl. Bantam Reconnaissance Car), posvetivši se nakon toga analizi troškova proizvodnje. „Bantamova“ ponuda je predata zajedno sa projektima 22. juna.^[4] Najveći deo vozila je bilo moguće sklopiti od delova postojećih automobila, a delove posebne pogonske grupe je trebalo da isporuči „Spajser“. Prototip, nazvan „Bantam Br. 1“ (engl. The Bantam no.1) ili „blic bagi“ (engl. Blitz Buggy) je izrađen ručno u Batleru u Pensilvaniji,^[5] i prevezen 21. septembra u Fort Holaberd u Merilendu, radi testiranja. Vozilo je zadovoljilo sve kriterijume koje je vojska navela, osim zahteva vezanih za obrtni momenat motora i težine.

Kako „Bantam“ nije posedao ni proizvodne kapacitete ni finansijsku stabilnost za isporuku vozila u količinama koje su bile potrebne vojsci, „Ford“ i „Vilis“ su ohrabreni da naprave svoje prototipove za testiranja. Trebalo je da nosilac ugovora za novi izviđački automobil bude određen ispitivanjem vozila. Testiranja „Bantamovog“ prototipa su obavljena od 27. septembra do 16. oktobra, a tehničkom osoblju „Forda“ i „Vilisa“ prisutnom u Holaberdu je omogućeno da prouče učinak vozila na testovima.

Pored toga, u cilju što bržeg početka proizvodnje, Ministarstvo odbrane je prosledilo „Bantamove“ planove „Fordu“ i „Vilisu“ tvrdeći da je projekat državno vlasništvo. Uprava „Bantama“ usled svoje veoma loše finansijske situacije nije dovela ovaj potez u pitanje.

Do novembra 1940, i „Ford“ i „Vilis“ su priložili prototipove koji je trebalo da se takmiče protiv „Bantamovog“ na vojnim testovima. Pilot modeli, „vilis kvod“ (engl. Willys Quad) i „ford pigmi“ (engl. Ford Pygmy) su između sebe bili veoma slični i ušli u trku sa „Bantamovim“ unapređenim modelom koji je označen kao BRC 60.

U tom trenutku, SAD i njihove oružane snage su već bile pod tolikim pritiskom da su sva tri automobila proglašena prihvatljivim i od svake od tri firme je poručeno po 1.500 komada za terenska ispitivanja. Vojska je istovremeno priznala da je prvobitno ograničenje težine bilo nerealno, pa je ono povećano na 980 kilograma.

Svako od spomenutih vozila je pre ovih početka proizvodnje probne serije doživelo određene revizije i dobilo novo ime. „Bantam“ je postao BRC 40, a firma je obustavila proizvodnju motornih vozila nakon što je poslednji primerak proizveden u decembru 1941. Nakon smanjenja težine vozila za oko 110 kilograma, „Vilis“ je promenio oznaku u MA, što je skraćeno od „vojni model A“ (engl. Military model A). „Fordov“ model je ušao u proizvodnju kao GP, gde je G oznaka za državnu nabavku (engl. Government), a P je bila uobičajena „Fordova“ oznaka za putnički automobil međuosovinskog rastojanja 80 inča, odnosno 203,2 santimetra.^[6]

Džip „Vilis MA“ u centru za pustinjsku obuku, Indio Kalifornija, juna 1942.

Do jula 1941, Ministarstvo odbrane se opredelilo za standardizaciju, pa je odlučilo da odabere jednog dobavljača koji će isporučiti 16.000 vozila. Ugovor je poveren „Vilisu“, najviše zbog snažnijeg motora „Gou Devil“ (engl. Go Devil) koji su vojnici neumereno hvalili kao i zbog povoljnije proizvodene cene i niže siluete. Pojedina konstruktivna rešenja „Bantamovog“ i „Fordovog“ modela koja su bila kvalitetnija u odnosu na „Vilisov“ su primenjena na njemu, pa je i oznaka „A“ promenjena u „B“. Tako je nastala oznaka „MB“. Najočigledniji je bio ravni i široki poklopac motora, usvojen sa „Forda GP“.

Do oktobra 1941. postalo je očigledno da „Vilis Overlend“ nije u stanju da drži korak sa zahtevima proizvodnje, pa je ona poverena i „Fordu“. „Fordovom“ modelu je dodeljena oznaka „GPW“, gde je „W“ označavalo „Vilisov“ zaštićeni model. Tokom Drugog svetskog rata „Vilis“ je proizveo 363.000 džipova a „Ford“ oko 280.000. Približno 51.000 komada je izvezeno u SSSR na osnovu Zakona o zajmu i najmu.

Još oko 13.000 amfibijskih džipova je proizvedeno u „Fordu“ pod imenom „Ford GPA“. Ovaj model je nosio nadimak „sip“, što je skraćenica od „morski džip“ (engl. Sea Jeep). Vozilo je bilo suviše teško, suviše glomazno i suviše sporo na kopnu, a nedovoljnog gaza u vodi. Uprkos uspešnom učešću u invaziji na Siciliju u julu 1943, većina modela GPA je poslata u SSSR. Sovjetima je bio toliko koristan za forsiranje istočnoevropskih reka, da su kupili od „Forda“ licencu za proizvodnju, ^[7] koja je počela još pre kraja rata. GPA je u Sovjetskom Savezu proizvođen pod nazivom „GAZ 011“, a na osnovu njega je posle rata razvijena unapređena verzija pod imenom „GAZ 46“.

Maska[uredi | uredi izvor]

Prvih 25.000 komada „džipova“ proizvedenih u „Vilisu“, imali su masku izrađivanu zavarivanjem od čeličnih profila. Prepoznatljiva maska od presovanog lima sa devet vertikalnih proreza je osmišljena u „Fordu“. Ova maska je bila lakša, za njenu izradu je bilo potrebno manje materijala, bila je jednostavnija za proizvodnju i manje je koštala. Pored mnogih drugih konstruktivnih inovacija koje su nastale u „Fordu“ i ova je usvojena u „Vilisu“ i primenjena na standardnom „džipu“ od aprila 1942. ^[8]

Da bi mogli da zaštite dizajn, u „Vilisu“ su na posleratnim modelima izrađivali maske sa sedam proreza,^[9] kako bi se razlikovale od originalnih „Fordovih“ sa devet. Kroz čitav niz spajanja i preuzimanja, vlasnik robne marke „Džip“ i zaštićenog dizajna maske je od 1987. korporacija „Krajsler“.

Poreklo izraza „džip“[uredi | uredi izvor]

Nastanak imena nikada nije razjašnjen i o njemu postoji više podjednako verovatnih teorija.

Jedna od verzija kaže da je ovo bio opšti naziv za sve neispitne prototipove koji su ispitivani u vojsci. Ime „džip“ su koristili vojni mehaničari za sve neispitane mašine ili vozila u koja nisu imali poverenja. ^[10] U prilog ovoj teoriji ide i činjenica da je tokom Drugog svetskog rata ovaj naziv korišćen i za transportni avion Kertis Rajt AT 9 (engl. Curtiss-Wright AT-9)

Druga verovatna teorija vezana za popularizaciju imena „džip“ je da je u vreme nastanka i rane primene model ostavio snažan utisak na vojnike, pa je neformalno nazvan po „Judžinu Džipu“, liku iz tada izuzetno popularnog crtanog filma o Popaju, crtača E. C. Segara. Judžin je bio Popajev „ljubimac iz džungle“. Bio je sitan, mogao je da se kreće između dimenzija i da izaziva naizgled neverovatne probleme. ^[11]

Treća teorija vezuje nastanak imena za „Fordovu“ verziju vozila koja je nosila oznaku GP, na engleskom „dži – pi“. „Ford“ je nakon Drugog svetskog rata vodio sudski spor oko prava na ime, ali ga je izgubio. ^[12]

Ono što se pouzdano zna, je kada je ime prvi put upotrebljeno u medijima. Početom 1941, jedan od proizvođača „džipa“, kompanija „Vilis-Overlend“ je organizovala konferenciju za štampu u Vašingtonu na kojoj su demonstrirane njegove terenske sposobnosti vožnjom uz stepenice Kapitola. Irving „Red“ Hausman probni vozač „Vilisovog“ tima za razvoj koji je pratio vozilo na testovima je pre toga u Kemp Holaberdu čuo vojnike kako ga nazivaju „džip“. Spomenutu demonstraciju je održao pred grupom zvaničnika i novinara među kojima je bila Ketrin Hilier, izveštač „Vašington dejli njuza“. Kada ga je upitala za ime vozila, Hausman ga je takođe nazvao „džip“. Članak Ketrin Hilier je objavljen 20. februara 1941, sa fotografijom vozila koje se penje stepenicama Kapitola i komentarom u kome se našao izraz „džip“. Smatra se da je ovo najverovatniji razlog za nastanak opšte prihvaćenog imena. Iako Hausman lično nije smislio reč „džip“, najodgovorniji za njegovu prvu primenu u masovnim medijima. ^[13]

Proizvodnja[uredi | uredi izvor]

Model	Godina	Broj proizvedenih komada
Bantam pilot	1940	1
Bantam model II / BRC-60	1940	70
Ford Pigmi	1940	1
Ford Bad	1940	1
Vilis Kvod	1940	2
Bantam BRC-40	1941	2.605
Ford GP	1941	4.456
Vilis MA	1941	1.553
Vilis MB	1942-1945	361.339 (335.531 + 25.808 šasija)
Ford GPV	1942-1945	277,896
Ukupno u Drugom svetskom ratu	1940-1945	647,925
OSTALI
Ford GPA 'Sip'	1942-1943	12.778
Posle rata
Vilis M38 (MC)	1950-1952	61.423
Vilis M38A1 (MD)	1952-1957	101.488
Vilis M606 (CJ-3B)	1953-1968	? (proizveden jedan deo od 155,494 komada)
Vilis M170	1954-1964	6.500

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Iako je koncepcijski bio prilagođen jeftinoj masovnoj proizvodnji, „Džip“ je bio izdržljivo i kvalitetno vozilo. Proizvodna cena je rasla tokom trajanja rata, a vojska je prvi ugovor sa „Vilisom“ potpisala na iznos od 648,74 dolara po komadu, dok je prvi ugovor sa „Fordom“ potpisan na 782,59 dolara po komadu. ^[14]

Bio je jednostavan za rukovanje i održavanje, a po terenskim sposobnostima nije imao premca u svojoj kategoriji. U svim klimatskim uslovima, prašuma Burme, ostrva Pacifika pa do krajnjeg severa Evrope, vojnici svih armija - i savezničkih i neprijateljskih - su ga cenili zbog pouzdanosti i izdržljivosti. Služio je kao lako izviđačko vozilo, platforma za teški mitraljez M2 kalibra .50,^[15] kao sanitetski automobil za izvlačenje ranjenika, kamionet za dotur hrane i municije. Ravni poklopac motora je često služio za držanje topografskih, ali i karata za igranje, a po potrebi je bio i trpezarijski ili operacioni sto.

„Džip“ je obilovao jednostavnim, do tada nigde primenjenim, ali veoma korisnim rešenjima. Kada bi se podigao poklopac motora, bilo je moguće osloboditi farove i okrenuti ih za 180 stepeni.^[16], tako da osvetljavaju motorni prostor, u slučaju da je potrebno izvršiti popravku po mraku. Vetrobran se obarao unapred, što je omogućavalo nesmetano vatreno dejstvo iz vozila u pokretu, istovremeno smanjujući mogućnost da vozač i posada budu povređeni razbijenim staklom. Pored toga, poseban nosač koji se montirao na prednji deo vozila, omogućavao je prevoz dvojice ranjenika na nosilima. ^[17] Postojao je i čitav niz prikolica raznih proizvođača, nosivosti do 1/4 tone, od kojih su najpoznatije „Ameriken Bantamova“ „T3“ i „Vilis Overlendova“ „MBT“ ^[18]

Kao ni većina drugih američkih vojnih vozila iz tog vremene, ni „Džip“ nije imao kontakt-bravu, pa je umesto ključem paljen prekidačem i pritiskom na papučicu koja se nalazila pored papučice gasa. Ovo je imalo očiglednih prednosti u kritičnim situacijama, ali je imalo i svojih nedostataka, pa se često iza linije ratišta mogao videti „Džip“ vezan lancem za drvo, banderu ili ogradu.