Амерички долар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Амерички долар
Амерички долар
Новчаница од једног америчког долара
Општи подаци
Држава Застава Сједињених Америчких Држава САД
Застава Панаме Панама
Застава Еквадора Еквадор
Застава Салвадора Ел Салвадор
ИСО код USD
Инфлација 3.39%
Део валуте 100 цента
Симбол $
Централна банка US-FederalReserveSystem-Seal.svg Савезне резерве Сједињених Америчких Држава
Веб сајт Званична презентација

Долар је средство плаћања, обрачуна и размене у САД. Такође је распрострањен као резервна валута у неким другим земљама у свету. Тренутно издавање долара контролишу америчке Федералне резерве. Симбол који је најчешће у употреби за амерички долар је знак долара ($). ISO 4217 код за амерички долар је USD; амерички долар је такође означен као US $ од стране Међународног монетарног фонда. Амерички долар се састоји од 100 центи.

У 1995. години у употреби је било преко 380 милијарди америчких долара широм света, од тога двије трећине ван Сједињених Држава, а од априла 2004. године готово 700 милијарди долара је у оптицају и то још увек две трећине ван Америке. Сједињене Државе су једна од неколико земаља које користе назив долар за своју валуту. Неколико земаља користе амерички долар као своју званичну валуту, а у многима се долар употребљава као дозвољено средство плаћања. Американци често користе и реч бак (buck) за долар. Овај термин је настао приликом трговине кожама у колонијално доба.

Историја[уреди]

Одмах после рата за независност 1785. године, први министар финансија нове владе, Александар Хамилтон, је као средство плаћања, обрачуна и размене предложио долар. Као прва средства плаћања код колониста „новог света“ су била пиринач, дуван, жито, индиго и вампум, индијански новац, нанизане пробушене шкољке, али такође и енглески, и француски и шпански златници и сребрњаци.

Шпански ковани сребрњак годинама је служио као неслужбена валута америчких колонија. Међутим, његова размена је била врло непрактична. Наиме, да би се могао разменити, морао је, дословно, бити разбијен на осам комадића. 1690. године, колонија Залив Масачусетс је била прва колонија која је издала папирнати новац. У време рата за независност, како би успео финансирати војску на челу са генералом Џорџом Вашингтоном, Континентални Конгрес је 1775. године одобрио неограничено издавање папирних новчаница, познатих као „континенталци“. Будући да су биле без покрића, убрзо су постале безвредне. Одтад у Америци постоји чак и израз „Није вредан ни континенталца“.

Новчанице

По потписивању Декларације о независности, реч „Сједињене Државе“ по први пут су се појавиле на папирном новцу, али због пропасти континенталца, људи су били сумњичави према том новцу. Због тога је Континентални конгрес, како би придобио додатну подршку за рат, 1781. године основао у Филаделфији Банку Северне Америке, прву комерцијалну банку, а четири године касније је увео долар као националну валуту која је заменила оне из појединачних колонија. Долар је био кован од сребра.

После 181 године ковања, сребрни долар је 1873. године престао бити стандарда вредност. Открића злата на Аљасци, довела су до повећања златних резерви. Америка је, службено, 1900. године, увела као стандард „златне резерве“.

Године 1913. утемељена је федерална структура звана Федерални систем резерви, као и Средишња банка која од тада ставља у оптицај и папирнати и ковани новац у САД.

Изглед новчанице од 10 долара која се тренутно штамапа са портретом Алекснадра Хамилтона.

Долар какав ми данас познајемо издаје се у деноминацијама до 100 долара. Све веће вредности су укинуте 1969. године. Величина долара је промењена и смањена 1929. године, када је и одлучено да све новчанице до 100 долара на лицу носе портрет, а на наличју зграду или споменик. Године 1955. на новчанице су додате речи „У Бога верујемо“.

Изглед новчанице од 100.000 долара

Новчанице[уреди]

Америчи долар
USDnotes.png
Изглед Америчких новчаница
Деноминација ($) Особа
1 Џорџ Вашингтон
2 Томас Џеферсон
5 Абрахам Линколн
10 Александар Хамилтон
20 Ендру Џексон
50 Јулисиз Симпсон Грант
100 Бенџамин Френклин
500 † Вилијам Макинли
1.000 † Гровер Кливленд
5.000 † Џејмс Медисон
10.000 † Селмон П. Чејс
100.000 † Вудро Вилсон
  † Нису у оптицају

Федерална влада је за време Америчког грађанског рата почела с издавањем новчаница, чија су подлога били шпански долари. Како фотографска техника тог доба није могла радити слике у боји, одлучено је да позадина доларске новчанице буде у некој боји (само не црној). Избор је пао на зелену, пошто она симболизује стабилност. Новчанице су постале познате као greenbacks („зелембаћи“) због боје позадине, а с њима је започела традиција да се америчке новчанице штампају са зеленом подлогом. За разлику од многих других валута, америчке новчанице увек се штампају у истој боји (црној са зеленом позадином и зеленим преливима преко црне), не рачунајући једва примијетне преливе других боја на новијим новчаницама од $20 и $50. Новчанице Федералних резерви су се штампале у истој боји већи део 20. вијека, иако старије новчанице зване сребрне имају плаве преливе напред, а новчанице Сједињених Држава црвене преливе напред.

Године 1929. величина новчаница је стандардизована (што је довело до 25%-тног смањења њихове тадашње величине). Модерне новчанице, без обзира на деноминацију, широке су 66,3 mm, дуге 156 mm, а дебљина им је 0,109 mm. Новчаница тежи отприлике један грам, и трошкови њене производње су око 4,2 цента по комаду.

Микропринтање и сигурносна нит уведени су у серији 1991. Друга серија, започета 1996. године, увела је следеће новине: много већи портрет, померен из центра, да би се добило више простора за водени жиг. Водени жиг, смештен десно од портрета, приказује исту слику као и портрет. Видљив је само ако се задржи под светлом и дуго је представљао једну од главних заштитних мера већине главних валута. Сигурносна нит даје црвени одсјај под ултраљубичастим светлом и позиционирана је другачије на новчаницама различитих деноминација. Тинта која мења боју ако се посматра из различитих углова се појављује на редном броју у доњем десном углу предње стране новчанице. Микропринтање на редном броју у доњем левом углу, као и на капуту Бенџамина Френклина. Принтање концентрисаним финим линијама у позадини портрета и на задњем дијелу новчанице. Овај начин принтања је веома тешко копирати.

Новчаница од $50 из јуна 1997. садржи велики тамни број са свјетлијом позадином са задње стране новчанице, тако да олакша људима да распознају деноминацију. Новчаница од $20 из 1998. садржавала је нове могућности за машинско регистровање, што је требало олакшати регистровање на скенер уређајима. Сигурносна нит светли зелено под светлошћу и „USA TWENTY“ као и застава су отпринтане на нити, док је број 20 одштампан испред поља са звездама на застави. Микропринтање је изведено на доњем левом углу слике, као и на доњем лијевом углу предњег дијела новчанице. Како је од 1998. године новчаница од $20 била највише фалсификована од свих новчаница, од 13. маја 2003. године, Трезор је одлучио да ће представити нове боје на тој новчаници, што је било по први пут да новчанице садрже другу боју, осим црне или зелене, још од 1905. године. Потез је био више намијењен сузбијању фалсификовања, него томе да повећа визуелну разлику између новчаница различите деноминације. Главне боје свих новчаница ипак су и даље црна и зелена, а друге боје су присутне само као споредне и то на мање важним елементима новчанице. Ово представља контраст евру и другим валутама, чије се новчанице различитих деноминација упадљиво разликују. Тако се тешко може десити да се новчаница веће вриједности замијени за ону мање вриједности, што се у Сједињеним Државама често дешава, нарочито туристима, пошто су они мање упознати са детаљима који чине разлику између новчаница различитих вриједности.

Упркос релативно касно начињеним изменама на дизајну које су за циљ имале да спрече фалсификовање, критичари кажу да је оно још увек доста лако изведиво. Могућност репродуцирања боја код модерних штампача и њихова доступност свима значајно олакшавају посао фалсификаторима. Предлаже се увођење холографских црта на новчанице, као што је урађено код већине других новчаница и што би било много теже и скупље опонашати. Друга техника која би се могла користити је развијена у Аустралији и усвојило је неколико земаља, штампање полимерских (пластичних) новчаница.

Две најбитније компоненте новчанице папир и тинта посебног су састава и прављене су по специјалним рецептурама које се чувају као тајна. Текстуре које тај папир и тинта у комбинацији производе, тешке су за опонашати без одређене опреме и материјала. Долар опет остаје доста несигурнији од других валута, и док у банкама постоје уређаји који су у стању разликовати праву тинту и папир од лажних, та сигурност се губи на нижим нивоима (у продавницама, на улици и сл.).

Неке друге критике спомињу то да је новчанице различитих деноминација тешко разликовати, јер су све истих димензија. Заступници особа са слабим видом и слепих особа предлажу да би се на дизајну новчаница требало наћи мјеста и за ознаке на Брајевом писму, што би олакшало распознавање новчаница особама оштећеног вида. Неке од таквих особа тврде да доларе успевају распознати по осјећају, док се други ослањају на читаче новчаница.

Затим различита величина новчаница, осим помоћи слијепима, помаже и у борби против једне врсте фалсификовања, којој је У. С. долар подложан. Фалсификатори могу једноставно избијелити новчаницу мање деноминације (обично ону од једног долара), и послије је прештампати додајући јој већу вриједност (обично 100 долара). Као противударац влада Сједињених Држава предлаже да се новчанице раде у двије димензије. Тако би новчанице од $1 и $5 биле за један инч краће у дужину и пола инча краће у висину. Тако би добили две димензије новчаница за шест деноминација. Ипак ово дводимензионално штампање новчаница, уместо повећавања димензије с повећањем вредности, не би допринијело томе да слепци боље разликују новчанице.

Новчићи[уреди]

У нормалној употреби су новчићи деноминације 1¢ (penny), 5¢ (nickel), 10¢ (dime), 25¢ (quarter), 50¢ (пола долара, рјеђе се користи) и $1 (рјеђе се користи). Сребрни долар се користио од 1794. па све до 1935. године уз пар краћих периода некориштења; никло-бакарни долар исте величине као претходни кован је у периоду 1971-1978. Доларски новчић са ликом Сузан Ентони је представљен у 1979. години. Показао се као непопуларан јер је често био бркан са новчићем од 25¢, због приближне величине, изглодане ивице и сличне боје. Ковање овог новчића је брзо обустављено, али је, као и сви претходни новчићи, остао у употреби као законско средство плаћања. Године 2000. представљен је нови новчић од $1 са ликом Сагагавеје, и на овом новчићу су исправљене неке од грешака претходног долара са ликом Ентонијеве, па су тако новчићи добили глатке ивице и златну боју. Како год ни овај новчић није успио достићи популарност новчанице од $1 и ријетко се користи.

Сједињене Државе су ковале и новчиће других деноминација од 1793. године: 0,5¢, 2¢, 3¢, 20¢, затим $2,50, $3,00, $5,00, $1,.00, и $20,00. Технички ови новчићи се још увек могу користити као легално средство плаћања у номиналном износу (износу који је назначен на самом новчићу), али они ипак вреде много више онима који се баве нумизматиком.

За разлику од већине валута вредност на новчићима није исписана бројем. Уместо тога вриједност је написана енглеским речима, што представља потенцијални проблем за стране посетиоце који лоше познају енглески језике.

Из историјских разлога, величина ових новчића не расте у складу с порастом њихове вредности. И један цент и пет центи су већи од новчића од десет центи, а новчић од пола долара је већи од тренутних новчића вриједности једног долара (оних са ликом Ентони Сузан и Сакагавеје).

Симбол долара[уреди]

Еволуција симбола долара

Поријекло симбола „$“ објашњавано је на различите начине. Најчешће прихваћена теорија, према Бироу за гравирање и штампање, је да је знак резултат прелаза од мексичког или шпанског P's, знака за пезос, или пјастерс, или делимични знак за осмицу. Теорија изведена из проучавања старих рукописа објашњава да је S постепено почело бити писано преко P, чиме се добио знак који је сличан данашњем „$“. Био је широко кориштен пре увођења америчког долара 1785. године. Симбол долара са двије вертикалне линије је повремено у употреби. Овим се покушава ојачати тврдња да су слова U и S, симбол за Сједињене Држава, у ствари креирала знак долара, али заговорници те тврдње заборављају да је тај знак био широко распрострањен још у доба док су тринаест колонија биле у саставу Британије.

Међународна употреба[уреди]

Неколико држава осим Сједињених Држава користе долар као своју званичну валуту. Еквадор, Салвадор и Источни Тимор су прихватили долар као своју валуту, независно једни од других. Државе бивше Америчке Територије Пацифичких Острва, укључујући Палау, Сједињене Државе Микронезије и Маршалска Острва, се нису одлучили за независну валуту након проглашења независности. Поред тога валуте Бахама, Бермуда, Панаме и још неких држава се слободно мењају у односу 1:1 за амерички долар. И Аргентина је била поставила фиксни курс 1:1 између долара и своје валуте (пезоса) у периоду од 1991. до 2002. године. И Хонгконг је раних 1980-их фиксирао однос своје валуте и долара, што је урадила и Кина 1990-их. Малезија је то формално урадила 1997. године.

Долар се користи и као стандардна јединица вредности за нека добра којима се тргује на светским тржиштима, попут нафте и злата. А чак и компаније које имају мало директних додира са Сједињеним Државама, попут европског Ербаса, излиставају своју понуду и продају своје производе у доларима.

У садашњости долар је још увек најчешће кориштена резервна валута, највише чувана у новчаницама деноминације $100. Већи дио новчаница долара у ствари је у промету ван Сједињених Држава. Угледни економист Пол Семјуелсон објашњава да толика потражња за доларом, омогућава Сједињеним Државама да и даље одржавају велики спољнотрговински дефицит, без потребе да подузимају мере као што су обарање вредности валуте или ограничавање увоза.

Недуго након што је представљен евро и након што је пуштен у оптицај 2002. године (јер је евро неко вријеме пре тога био обрачунаван на рачунима, али новчанице нису биле пуштене у промет), вредност долара је започела свој константни пад на светској сцени. Након што је вредност евра почела да расте од марта 2002. године, а дефицит буџета Сједињених Држава почео се повећавати. До краја 2004. године долар је пао на своју најнижу вриједност прама другим валутама, нарочито према новом ривалу евру. Евро је нарастао на око $1,36 /€ (односно 0,74 €/$) по први пут крајем децембра 2004. године, што је чинило велику разлику у односу на његову ниску вриједност из првих месеци 2003. године ($0,87/€).

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]