Закон о зајму и најму

Из Википедије, слободне енциклопедије
Френклин Д. Рузвелт потписује Закон о зајму и најму којом се пружа помоћ Уједињеном Краљевству и Кини.

Закон о зајму и најму (енгл. Lend-Lease (Public Law 77-11)) је био програм под којим су у Другом светском рату Сједињене Државе снабдевале ратним материјалом Уједињено Краљевство, Совјетски Савез, Кину, Слободну Француску и друге савезничке државе од 1941. до 1945. Закон је ступио на снагу 11. марта 1941, годину и по дана од почетка Другог светског рата, али девет месеци пре званичног уласка САД у рат у децембру 1941. Закон је званично назван Закон о даљем унапређивању одбране Сједињених Држава. Закон је коначно окончао привид америчке неутралности у рату.

Укупно је превезено робе у вредности од ондашњих 50,1 милијарди (данашњих 647 милијарди) америчких долара: 31,4 милијарде Уједињеном Краљевству, 11,3 милијарди Совјетском Савезу, 3,2 милијарде Француској и 1,6 милијарди Кини. САД су овим законом добиле противуслуге, као што су изнајмљивањем војних аеродрома, у вредности од 7,8 милијарди долара, од чега је 6,8 милијарди дошло од Уједињеног Краљевства и Комонвелта. Услови споразума су предвиђали да материјал буде коришћен све док не буде време да се врати или буде уништен. Залихе након окончања програма су продани Уједињеном Краљевству за укупно 1,074 милијарди фунти, а плаћени су дугорочним позајмицама из САД. Канада је спроводила сличан програм којим су послате залихе Уједињеном Краљевству и Совјетском Савезу у вредности од 4,7 милијарди долара.

Овај програм је био кључни корак у одступању од неинтервенционистичке политике, која је доминирала спољним политиком САД од краја Првог светског рата.