Госпођа која нестаје

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gospođa koja nestaje
Filmski poster
Izvorni naslovThe Lady Vanishes
RežijaAlfred Hičkok
ScenarioSidni Gilijat
Frenk Londer
ProducentEdvard Blek (nepotpisan)
Temelji se naTočak se okreće
(Etel Lina Vajt)
Glavne ulogeMargaret Lokvud
Majkl Redgrejv
Pol Lukas
Mej Viti
MuzikaLuis Livi (nepotpisan)
Čarls Vilijams (nepotpisan)
Direktor
fotografije		Džek Koks
MontažaRobert Diring
Producentska
kuća		Gainsborough Pictures
StudioMetro-Goldwyn-Mayer
Godina1938.
Trajanje97 minuta
Zemlja Ujedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
nemački
francuski
italijanski
IMDb veza

Gospođa koja nestaje (engl. The Lady Vanishes), negde i kao Dama koja nestaje,[1] britanski je misteriozni triler iz 1938. godine, režisera Alfreda Hičkoka, sa Margaret Lokvud, Majklom Redgrejvom, Polom Lukasom i Mej Viti u glavnim ulogama.[2][3] Scenario su napisali Sidni Gilijat i Frenk Londer, na osnovu romana Etel Line Vajt Točak se okreće iz 1936. godine.[2] Film govori o mladoj engleskoj turistkinji koja putuje vozom po kontinentalnoj Evropi i otkriva da je njena starija saputnica, izgleda, nestala iz voza. Nakon što njeni saputnici poriču da su ikada videli stariju gospođu, devojci pomaže mladi muzikolog, a njih dvoje traže tragove nestanka starice u vozu.

Film je sniman u studiju Gainsborough studiju u Izlingtonu u Londonu. Hičkok je filmom privukao pažnju Holivuda i preselio se u Holivud ubrzo nakon njegovog objavljivanja.[4] Iako su rediteljeva tri prethodna pokušaja prošla loše na blagajnama, Gospođa koja nestaje je bila veoma uspešna i potvrdila je uverenje američkog producenta Dejvida O. Selznika da Hičkok zaista ima budućnost u holivudskoj kinematografiji.[5][6]

Britanski filmski institut uvrstio je Gospođu koja nestaje na 35. mesto liste najboljih britanskih filmova 20. veka. Godine 2017, anketa od 150 glumaca, reditelja, scenarista, producenata i kritičara za časopis Time Out pokazala je da je ovo 31. najbolji britanski film ikada.[7] Ovo je jedan od Hičkokovih najpoznatijih britanskih filmova,[5] kao i prva od tri ekranizovane verzije Vajtinog romana.[2]

Radnja[uredi | uredi izvor]

Engleska turistkinja Ajris Henderson i njene prijateljice Blanka i Džuli nalaze se u izmišljenoj evropskoj zemlji Bandrika. Ajris se vraća kući da se uda, ali je lavina blokirala železničku prugu. Zaglavljeni putnici su primorani da prenoće u hotelu. U istoj nevolji su Čarters i Kaldikot, engleski entuzijasti kriketa koji žele da vide poslednje dane test kriketa u Mančesteru, i gospođica Froj, guvernanta i učiteljica muzike koja se vraća kući u Englesku. Gospođica Froj sluša folk pevača na ulici; njega kasnije uguši neprikazani ubica.

Te večeri Ajris smeta jaka buka iz sobe iznad njene i žali se upravniku hotela. Pronašavši Gilberta Redmana, etnomuzikologa, kako svira klarinet i zapisuje narodnu muziku regiona dok tri meštana plešu za njega, upravnik ga izbacuje iz sobe. Gilbert se osveti tako što ostaje u Ajrisinoj sobi sve dok ona na kraju ne popusti i natera upravnika da mu vrati njegovu sobu.

Sledećeg jutra na železničkoj stanici, Ajris je pogođena po glavi velikom saksijom bačenom odozgo. Gospođica Froj, koja je u blizini, pomaže Ajris da uđe u voz. U vozu su i Čarters i Kaldikot, Gilbert, advokat po imenu Erik Todhanter i njegova ljubavnica, koja se predstavlja kao „gospođa Todhanter”. Od posledica povrede, Ajris se onesvesti. Ona dolazi u kupe sa gospođicom Froj i nekoliko stranaca. Pridružuje se gospođici Froj u vagonu-restoranu na čaju. Ubrzo se vraćaju u svoj kupe, gde Ajris zaspi.

Kada se Ajris probudi, gospođica Froj je nestala. Ostali putnici u njenom kupeu poriču da su je videli. Todhanter, koji je ranije razgovarao sa gospođicom Froj, pretvara se da je se ne seća da bi izbegao da skrene pažnju na svoju vezu sa ljubavnicom. Ajris traži gospođicu Froj uz Gilbertovu pomoć. Neurohirurg dr Harc kaže da Ajris možda pati od „halucinacija povezanih sa potresom mozga”. Čarters i Kaldikot takođe tvrde da se ne sećaju gospođice Froj jer se plaše da bi bilo kakvo odlaganje učinilo da propuste utakmicu kriketa. Todhanterova ljubavnica priznaje da je videla gospođicu Froj što svima dokazuje da ona postoji.

S leva na desno: „časna sestra”, Ajris Henderson i Gilbert Redman sa zavijenom pacijentkinjom

Na prvoj stanici ukrcava se pacijentkinja dr Harca, prekrivena zavojima od glave do pete i na nosilima. Madam Kumer, obučena baš kao gospođica Froj, pojavljuje se na njenom mestu, a sada uplašena da će biti otkrivena, Todhunterova ljubavnica kaže da je Madam Kumer bila gospođica Froj. Ajris i Gilbert nastavljaju potragu i napada ih mađioničar sa nožem, sinjor Dopo, koji je putovao u Ajrisinom kupeu. Sumnjaju da je pacijentkinju dr Harca zamenila gospođica Froj. Dr Harc kaže svoj koleginici zaverenici, Britanki prerušenoj u časnu sestru, da drogira Ajris i Gilberta. Tada, uveren da će uskoro zaspati, Harc im priznaje da je umešan u zaveru. Lažna monahinja ne sledi Harcova uputstva iz lojalnosti prema svojim sunarodnicima; Gilbert i Ajris beže, oslobađaju gospođicu Froj i zamenjuju je sa Madam Kumer.

Kada se voz zaustavi blizu granice, dr Harc otkriva zamenu. On je deo voza preusmerio na prugu, gde čekaju vojnici. Gilbert i Ajris obaveštavaju svoje saputnike šta se dešava. Ukrcava se uniformisani vojnik i traži da ga svi prate, a Gilbert ga nokautira i uzima mu pištolj. Još jedan vojnik puca, ranivši Čartersa u ruku, i počinje obračun.

Tokom pucnjave, gospođica Froj govori Gilbertu i Ajris da mora da pobegne jer je ona zapravo špijun. Za svaki slučaj, ona im daje poruku (kodiranu u melodiju) da je dostave Ministarstvu spoljnih poslova u Londonu — istu melodiju koju je ubijeni ulični muzičar izveo za nju. Gilbert je pamti, a gospođica Froj izmiče u šumu. Todhanter pokušava da se preda, mašući belom maramicom, i biva ubijen. Gilbert i Kaldikot tada preuzimaju lokomotivu, ali nokautirani vojnik se budi i preti ostalim putnicima. Časna sestra beži kroz sporedna vrata i menja putanju šina, ali je pogođena u nogu; međutim, Kaldikot i Gilbert uspevaju da je uvuku u voz.

U Londonu, Čarters i Kaldikot otkrivaju da je test utakmica otkazana zbog poplave. Videvši svog verenika iz daljine, Ajris uskače u taksi sa Gilbertom, a on je ljubi. Stižu u Ministarstvo spoljnih poslova, ali u čekaonici Gilbert shvata da ne može da se seti melodije. Dok ih vode u kancelariju, Gilbert i Ajris je čuju. Vrata se otvaraju, otkrivajući kako gospođica Froj svira melodiju na klaviru.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Margaret Lokvud Ajris Henderson
Majkl Redgrejv Gilbert Redman
Pol Lukas doktor Harc
Mej Viti gospođica Froj
Sesil Parker gospodin Todhanter
Linden Travers „gospođa Todhanter”
Nonton Vejn Kaldikot
Bejzil Radford Čarters
Meri Kler baronica
Emil Boreo upravnik hotela
Gugi Viters Blanka
Sali Stjuart Džuli
Filip Liver sinjor Dopo
Selma Vaz Dijas sinjora Dopo
Ketrin Lejsi lažna časna sestra
Džozefina Vilson Madam Kumer

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Razvoj[uredi | uredi izvor]

Film se prvobitno zvao Izgubljena gospođa, a producent Edvard Blek je zadužio irskog režisera Roja Vilijama Nila da ga snimi. Filmska ekipa je poslata u Jugoslaviju da napravi pozadinske snimke, ali kada je jugoslovenska policija slučajno otkrila da nisu pozitivno prikazani u scenariju, izbacila je ekipu iz zemlje, a Blek je odustao od projekta. Godinu dana kasnije, Hičkok nije mogao da smisli film koji bi režirao da bi ispunio svoj ugovor sa Blekom, pa je prihvatio kada mu je Blek ponudio Izgubljenu gospođu.

Scenario[uredi | uredi izvor]

Hičkok je radio sa scenaristima kako bi napravio neke izmene kojima bi pooštrio početak i kraj priče, ali inače se scenario nije mnogo promenio.[2][6]

Radnja Hičkokovog filma znatno se razlikuje od Vajtinog romana. U knjizi Točak se okreće, gospođica Froj je zapravo nevina starija dama koja se raduje što će videti svoje osamdesetogodišnje roditelje; ona je kidnapovana jer zna nešto (ne shvatajući njen značaj) što bi izazvalo nevolje lokalnim vlastima ako bi bilo otkriveno. Ajrisina mentalna zbunjenost je posledica sunčanice, a ne udarca u glavu. U Vajtinom romanu, Točak se okreće: voz nikada ne staje i nema konačnog obračuna. Pored toga, sporedne uloge se donekle razlikuju; na primer, u romanu, lik Gilberta se zove Maks Her i on je mladi britanski inženjer koji gradi branu u brdima, koji zna lokalni jezik, a tu je i lik profesora modernih jezika koji prevodi Ajris i Maksu, a koji se ne pojavljuje u filmu. Likovi opsednuti kriketom, Čarters i Kaldikot, kreirani su specijalno za film i ne pojavljuju se u romanu.

Radnja ima jasne reference na političku situaciju koja je dovela do Drugog svetskog rata. Britanski likovi, koji su prvobitno pokušavali da izbegnu sukob, na kraju rade zajedno na borbi protiv stranaca, dok advokat koji želi da pregovara sa napadačima mašući belom zastavom biva upucan i ubijen.[2][8]

Kasting[uredi | uredi izvor]

U početku je Hičkok razmatrao Lili Palmer za glavnu žensku ulogu, ali se umesto nje odlučio za Margaret Lokvud, koja je u to vreme bila relativno nepoznata.[9] Lokvudovu su privukle heroine priča Etel Line Vajt i prihvatila je ulogu.

Majkl Redgrejv je takođe bio nepoznat bioskopskoj publici, ali je u to vreme bio zvezda u usponu. Nije bio voljan da napusti pozorište da bi snimio film, ali ga je Džon Gilgud ubedio da to uradi. Film, u kome je Redgrejv prvi put imao glavnu ulogu, učinio ga je međunarodnom zvezdom.[6] Međutim, prema Robertu Osbornu, voditelju kanala Turner Classic Movies, Redgrejv i Hičkok se nisu slagali; Redgrejv je želeo više proba, dok je Hičkok više cenio spontanost. Njih dvojica više nikada nisu radili zajedno.

Alfred Hičkok se može videti na stanici Viktorija, kako nosi crni kaput i puši cigaretu, pred kraj filma.[6] Film označava prvo pojavljivanje komičnog dvojica Čartersa i Kaldikota (koje igraju Nonton Vejn i Bejzil Radford).

Snimanje[uredi | uredi izvor]

Hičkokov kameo na kraju filma

Film je sniman u studiju u Izlingtonu,[10] Šeperds Bušu i na lokaciji u Hempširu u vojnom kampu Longmur, na lokaciji vojne železnice Longmur. Ovo je bio prvi film koji je snimljen prema sporazumu između kompanija Gaumont-British i MGM, u kojem je prvi obezbedio potonjem neke od svojih filmova za emitovanje u Velikoj Britaniji, za koje bi MGM platio polovinu troškova proizvodnje ako bi odlučio da objavi film u SAD. U slučaju Gospođe koja nestaje, međutim, 20th Century Fox se pobrinuo za američko izdanje.[6] Snimanje je nakratko prekinuo štrajk električara.[11]

Elizabet Vajs je tvrdila da Hičkokova upotreba zvuka u Gospođi koja nestaje koristi „klasični stil” – to jest, da reditelj izbegava ekspresionističke zvukove u korist zvukova koji se čuju u realističnom kontekstu.[12] Na primer, kada se Ajris onesvesti u vozu, umesto stranih zvukova koji označavaju delirijum, čuje se samo zvuk voza.[13] Još jedna upečatljiva upotreba zvuka je kako se loše stvari često čuju pre nego što se pokažu. Doktor Harc se često prvi put čuje pre nego što se pojavi na ekranu, što predstavlja zvučni upad „ne toliko na privatnost koliko na bezbednost”.[14]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Kritike[uredi | uredi izvor]

Kada je film objavljen u Velikoj Britaniji, odmah je postao hit, postavši najuspešniji britanski film u to vreme. Takođe je bio veoma uspešan kada je izdat u Njujorku.[6] Časopis The Monthly Film Bulletin opisao je film kao „neobičan i uzbudljiv triler”, hvaleći Hičkokovu režiju i glumačku ekipu, posebno Majkla Redgrejva, Pola Lukasa i Mej Viti.[15]

Film je zadržao svoju popularnost; u svojoj recenziji za BBC, Džejmi Rasel je filmu dao četiri od pet zvezdica, nazvavši ga „prepredeno sofisticiranim trilerom” i „zabavnim delom”.[16] U svojoj recenziji za BFI Screenonline, Mark Dugid je napisao da je film „verovatno najuspešniji, i svakako najduhovitiji od Hičkokovih britanskih filmova, i da se nalazi tamo gore sa njegovim najboljim američkim radovima”.[17] Dugid je izdvojio scenario Frenka Londera i Sidnija Gilijata, napominjući:

Priča je blagoslovena sjajnim likovima i mnogim duhovitim i maštovitim dodirima, posebno uobraženošću kojom se svaki putnici daju sebični motivi da odbiju da potvrde Ajrisinu priču. Pored hemije između dvoje glavnih glumaca, film sadrži neke od najboljih Hičkokovih likova, pri čemu su Bejzil Radford i Nonton Vejn posebno vredni pažnje kao Čarters i Kaldikot, opsednuti kriketom.[17]

Američki filmski kritičar i istoričar Leonard Maltin dao je filmu četiri od četiri zvezdice u svom filmskom vodiču i uvrstio film na svoju listu 100 filmova 20. veka koje morate pogledati.[6][18] The Guardian je film nazvao „jednim od najboljih filmova sa vozom iz zlatnog doba tog žanra”, i kandidatom za „titulu najboljeg humorističkog trilera ikada snimljenog”.[19] Film se često svrstava među najbolje britanske filmove svih vremena.[20] Na sajtu Metacritic ima ocenu 98 od 100, na osnovu kritika 17 kritičara, što ukazuje na „univerzalno priznanje”.[21] Časopis Empire ga je 2016. smestio na 82. mesto svoje liste 100 najboljih britanskih filmova.[22] Godine 2022. časopis Time Out je postavio film na 54. mesto svoje liste 100 najboljih filmskih trilera svih vremena.[23]

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

Gospođa koja nestaje proglašena je za najbolji film 1938. od strane novina The New York Times. Godine 1939. Hičkok je dobio nagradu Kruga njujorških filmskih kritičara za najbolju režiju, što je bio jedini put da je on dobio nagradu za svoju režiju.[6]

Spin-ofovi[uredi | uredi izvor]

Likovi iz filma opsednuti kriketom, Čarters i Kaldikot, sami po sebi su postali veoma popularni i pojavili se u nizu filmova, radio programa i mnogo kasnijih TV serija.[2]

Status autorskih prava i kućnih medija[uredi | uredi izvor]

Gospođa koja nestaje, kao i svi Hičkokovi britanski filmovi, zaštićeni su autorskim pravima širom sveta.[24] Njegovi britanski filmovi su neko vreme bili javno vlasništvo u Sjedinjenim Državama.[25] Oni su u velikoj meri krijumčareni na kućnim medijima.[26] Uprkos tome, različita licencirana izdanja su se pojavila na formatima Blu-ray, DVD i video na zahtev širom sveta, među kojima su i oni koje su izdali Network Distributing u Ujedinjenom Kraljevstvu i The Criterion Collection u Sjedinjenim Državama.[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Dama koja nestaje". RTS. Retrieved 08 October 2016
  2. ^ a b v g d đ e „Alfred Hitchcock Collectors' Guide: The Lady Vanishes (1938)”. Brenton Film. 
  3. ^ Spoto 1992, str. 72
  4. ^ Brenner, Paul. „The Lady Vanishes”. Allmovie. Pristupljeno 22. 1. 2013. 
  5. ^ a b Spoto 1992, str. 71
  6. ^ a b v g d đ e ž „The Lady Vanishes”. Turner Classic Movies. Pristupljeno 22. 1. 2013. 
  7. ^ "The 100 best British films". Time Out. Retrieved 24 October 2017
  8. ^ Danny Peary. Guide for the Film Fanatic. Simon & Schuster, 1986. Page 233.
  9. ^ Vagg, Stephen (29. 1. 2020). „Why Stars Stop Being Stars: Margaret Lockwood”. Filmink. 
  10. ^ TCM Overview
  11. ^ "Strike in Film Studio", The Times of India, 20 April 1938, page 11.
  12. ^ Weis 1982, str. 77
  13. ^ Weis 1982, str. 74
  14. ^ Weis 1982, str. 127
  15. ^ A. M. (1938). „Lady Vanishes, The”. Monthly Film Bulletin. sv. 5 br. 49. London: British Film Institute. str. 196. 
  16. ^ Russell, Jamie (7. 1. 2008). „The Lady Vanishes”. BBC. Pristupljeno 19. 3. 2013. 
  17. ^ a b Duguid, Mark. „The Lady Vanishes (1938)”. BFI Screenonline. Pristupljeno 19. 3. 2013. 
  18. ^ Maltin, Leonard. „100 Must-See Films of the 20th Century”. AMC Filmsite. Pristupljeno 19. 3. 2013. 
  19. ^ "My favourite Hitchcock: The Lady Vanishes". The Guardian (London), 24 July 2012. Retrieved 16 January 2015.
  20. ^ "The 49 best British films of all time", The Daily Telegraph (London). Retrieved 16 January 2015.
  21. ^ „The Lady Vanishes”. Metacritic. 
  22. ^ Green, Willow (5. 9. 2016). „The 100 best British films”. Empire. 
  23. ^ „The 100 best thriller films of all time”. Time Out. 23. 3. 2022. 
  24. ^
  25. ^ Reid, Brent (8. 8. 2018). „Alfred Hitchcock Collectors' Guide”. Brenton Film. Pristupljeno 2. 7. 2022. 
  26. ^ „Bootlegs Galore: The Great Alfred Hitchcock Rip-off”. Brenton Film. 
Bibliografija
  • Spoto, Donald (1992), The Art of Alfred Hitchcock (Second izd.), New York: Anchor Books, str. 70—75, ISBN 978-0-385-41813-3 
  • Weis, Elisabeth (1982), The Silent Scream: Alfred Hitchcock's Sound Track, Rutherford, NJ: Fairleigh Dickinson University Press, ISBN 9780838630792 
Dalje čitanje

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Gospođa koja nestaje na Vikimedijinoj ostavi.
Vikicitat ima citate vezane za članak Gospođa koja nestaje.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Госпођа_која_нестаје&oldid=27678265”