Daleminci

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Karta Lužičkih plemena u VIII—X veka[1][2][3]

Daleminci ili Glomači (glsrp. Głomačenjo, lat. Daleminci) je lužičkosrpsko pleme, koje je živelo u srednjem toku Labe.

L. Niderle je smatrao da su razlozi za promenu imena Daleminaca su tajanstveni. Moguće je da su na teritoriji drevnih Daleminaca kasnije uznapredovali su Glomači, pa je staro ime zamenjeno novim.[4] Lingvista O. Trubačov je smatrao da etnonim Daleminci ima ilirovenetsko poreklo: od ilirskog Dalmatae — „ovčiji (pastiri)”. [5] Arheolog V. Sedov je smatrao da je etnonim Daleminci pripada plemenu praško-korčakskog porekla, a ime Glomači je povezano sa Slovenima rjusenske kulture, koji su se preselili ovde kasnije.[6]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Daleminci su prvi put spomenuti 805. godine, kad su poraženi od Franaka, a njihov kralj Semela je trebalo da preda taoce.[7] Daleminci su živeli u plodnom području između reka Grose Reder i Frajberger Mulde, između današnjeg Majsena i Štrele. Njihova naselja su se nalazila pored Labe i zapadnih pritoka Muldea blizu Grime.[8] Daleminci su bili odvojeni od susednih plemena dubokim šumama.[7] Od 11. veka naselja Daleminaca su se proširivala prema severu i istoku, južna granica njihove teritorije bila je stalna. Zapadno područje pored Grime u 10. veku su dobili Hutičani. Prema „Bavarskom geografu” sredinom 9. veka Daleminci (Talaminzi[9]) imali su 14 gradina. Plemenski centar početkom 10. veka bila je gradina Gana (spomenuta 929. godine).[8] Daleminci su imali vrstu konjanika (Wethenici), koji se pominju od druge polovine 10. veka.[10] Merseburški biskup Titmar je izveštavao da je pleme Glomača obožavalo jezera i izvore, i proricalo na obali svetog jezera Glomuzi kod Lomacša uz pomoć krvi i pepela.[11]

Borba sa Francima i Nemcima[uredi | uredi izvor]

U 9. i 10. veku tokom 70 godina Daleminci su se branili od istočnofranačkih i saksonskih osvajača.[12] Didengofenskim kapitularom 805. godine Karlo Veliki je zabranio prodaju oružja u zemlje Slovena i Avarima, kao i vojni pohodi protiv Čeha i Genevara istočno od Magdeburga i u zemlju Daleminaca (Demelchion).[13] Od 850. godine Daleminci, zajedno s nekim drugim lužičkosrpskim plemenima, bili su nezavisni i politički samostalni.[14] Od 883. godine većina lužičkosrpskih plemena istočno od Zalea tokom 12 godina bila su deo Velike Moravske, kojoj su platila danak.[15] U drugoj polovini 9. veka učestvovali su u ustancima lužičkosrpskih plemena.[16] Saksonski vojvoda Henrik bez uspeha borio se protiv Daleminaca 905. i 906. godine.[17] Godine 929. Henrik napao je Dalemince: posle dvadesetodnevne opsade plemenskog centra Gane, njegovo odraslo stanovništvo bilo je potpuno ubijeno, a žene i deca su odvedeni u ropstvo. Ovaj napad je slomio moć Daleminaca.[12] Iste godine, da pojača svoju moć, Henrik I osnovao je na obali Labe tvrđavu Majsen, koja je trebalo da postane uporište za buduće pohode u zemlju Lužičkih Srba.[18] Od tada je počelo uključivanje Slovena u Majsensku marku.[7] Godine 971. Daleminci, zajedno s Nižanima, Milčanima i Lužičanima, platili su desetinu Majsenskoj episkopiji robovima.[19]

Oko 1500. godine jezik Daleminaca je potisnut nemačkim kolonistima.[7]

  • Daleminci-Glomači na karti lužičkosrpskih plemena 9. i 11. veka
    Daleminci-Glomači na karti lužičkosrpskih plemena 9. i 11. veka
  • Daleminci sredinom 9. veka prema „Bavarskom geografu”
    Daleminci sredinom 9. veka prema „Bavarskom geografu”
  • Mesto, gde je nekad bilo sveto jezero Daleminaca — Glomuzi
    Mesto, gde je nekad bilo sveto jezero Daleminaca — Glomuzi

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Bolьšaя Sovetskaя Эnciklopediя; Karta iz statьi «Polabskie slavяne» v BSЭ. Polabskie slavяne v 8—10 vv”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. 
  2. ^ Statья Polabskie slavяne // Bolьšaя sovetskaя эnciklopediя / Gl. red. A. M. Prohorov. — 3-e izd. — M.: «Sov. эnciklopediя», 1969—1978. — T. 20.
  3. ^ „Słowiańszczyzna zachodnia (Karta razmeщeniя plemёn zapadnыh slavяn v 800—950 gg.)”. Arhivirano iz originala 16. 05. 2016. g. 
  4. ^ Niderle, Lюbor (2010). Slavяnskie drevnosti. Kulturnый centr „Novый akropolь”. str. 149. Arhivirano iz originala 20. 08. 2016. g. Pristupljeno 14. 06. 2019. 
  5. ^ Trubačev, O. N. (1974). Rannie slavяnskie эtnonimы — svideteli migracii slavяn. 6. Moskva: Vopr. яzыkoznaniя. str. 52—53. 
  6. ^ Sedov, V. V. (1995). Slavяne v rannem srednevekovьe. Moskva: Fond arheologii. str. 143. 
  7. ^ a b v g Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. str. 84. 
  8. ^ a b E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. str. 21. 
  9. ^ Herrman, I. (1988). Drevnosti slavяn i Rusi. Ruzzi. Forsderen Liudi. Fresiti. K voprosu ob istoričeskih i эtnografičeskih osnovah «Bavarskogo Geografa» (pervaя polovina IX veka). Moskva: Nauka. str. 164. 
  10. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. str. 53. 
  11. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. str. 74. 
  12. ^ a b E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. str. 67. 
  13. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. str. 45, 62. 
  14. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. str. 57. 
  15. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. str. 65. 
  16. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. str. 17. 
  17. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. str. 66. 
  18. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. str. 18. 
  19. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. str. 55. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Далеминци&oldid=26863191”