Полапски Словени

Из Википедије, слободне енциклопедије
Земље Полапских Словена

Полапски Словени је заједнички назив за више словенских племена која су у периоду од 6. до 12. вијека насељавала простор на западу од ријека Лабе и њене притоке Залеа, на истоку до ријеке Одре, а на сјеверу до обала Балтичког мора укључујући и острво Риген.

Племена[уреди]

Најзначајнија полапска словенска племена била су Полапски Срби: Љутићи (Вилци) који су насељавали сјеверне и источне предјеле између доњих токова ријека Одре, Лабе и острва Ригена. Бодрићи или Ободрити су насељавали области сјеверозападно од Љутића, становали су на обалама реке Лабе, углавном на подручју данашњег Мекленбурга и Лужички Срби око средњег тока Лабе и Зале. Ту треба убројати и сродне им Поморане, који су живјели у Поморју, приморској области измађу ријека Одре и Висле, данашња Померанија. Полапска племена су говорила полапским језиком и њима су управљали кнежеви. У историсјким списима помињу се полапски кнежеви: Дерван, Милидух, Чемислав и Жистибор.

Друштво[уреди]

Реконструкција словенског града у Мекленбургу

Претежно су се бавили сточарством и земљорадњом у којој су знали за употребу трогодишњих плодова, такође су били занатлије, ловци, а у изобиљу ријечних токова, језера и близини мора били су и врсни риболовци. Нису им биле непознате ни трговина и повремене пљачке. Пољопривредно земљиште је било подијељено сељацима, а за њега су плаћали порез свом владару. У 10. вијеку су имали значајне градове Зверин (Шверин), Љубек (Либек) итд, а на острву Риген паганско светилиште Аркону. Градови су им били обично саграђени у кружном облику, на обалама или ушћима ријека и опасани дрвеним зидовима испред којих је укопаван дубоки јарак. Унутар зидова, на узвишењу би изграђивали утврђење са кнежевом кућом и касарном, што се звало град. Испод њега али још увијек унутар зидина биле су стамбене куће племства и трговаца. Изван зидова су била насеља за сељаке. Полапски градови, изузев Арконе, нису грађени на обалама мора због страха од пиратских пљачки. Религија им је била многобожачка, а били су познати и као вјешти дуборесци.

Војска[уреди]

За вријеме рата кнез је имао апсолутну команду над војском и сељацима. Командовао је преко својих војвода од којих је сваки управљао одређеним дијелом територије и одговарао за њу. Села су давала пјешадију, а градови су били познати по својим дугачким бродовима сличним викиншким дракарима. Коњица је користила мање коње, погодне за брзе и ефикасне препаде али не и против германске тешке коњице.

Историја[уреди]

Полапски и други западни Словени у 9 и 10 в

Претпоставља се да су се Полапски Словени постепано досељавали у ове крајеве након одласка германских племена у периоду од 1. до 6. вијека, тако да већ у 8. вијеку постоје већа Словенска насеља. Карло велики помиње Ободрите као савезнике у борби против Саксонаца. Од почетка 10. вијека германски владари почињу да константно нападају Полапске Словене, а Хенрик I Птичар је успио привремено покорити већину племена између Лабе и Одре. Током 10. и 11. вијека германски освајачи се нису могли одржати јер су против њих дизани многи устанци (929, 925, 983, 119, 1131, 1164, 1179) у којима су се нарочито истицали Љутићи и Бодрићи, а посебно је био успјешан устанак 983. године када су Нијемци протјерани, а Словени за дужи период остали слободни. Под германским притиском ојачале су и међуплеменске везе што је резултовало склапаљем Вендског савеза племена средином 11. вијека у коме су под вођством Бодрића били обједињени и Љутићи и Поморани. Упркос жестоком отпору и после распада савеза 1119, поразу бодрићког кнеза Николта 1160, сина му Прибислава 1164. коначно су покорени око 1180. године. На покореним територијама Нијемци су организовали тзв. марке, Мекленбуршка на територији Бодрића, Бранденбуршка или Браниборска на територији Љутића итд, а све са циљем ефикаснијег гушења устанака Полапских Словена, којих је било и после тога али не у великом обиму, и даљем продирању у словенске земље. До краја 16. вијека су претежно истријебљени, а преостали су насилно преведени у хришћанство и постали су кметови и током времена германизовани. Германизација се вршила на више начина, досељаваљем великих маса германског становништва, забраном употребе језика и кориштења властитих имена, такође треба навести и неоспоран утицај католичке цркве. Једини остатак некада бројних Полапских Словена су данашљи малобројни Лужички Срби, а од некадашњих сусједа Поморана Кашуби. Данас у модерној Њемачкој постоји велики број топонима са словенским именом, а о удјелу Полапских Словена у садашњем етничком саставу становништва источне Њемачке свједоче бројна презимена са словенским коријеном ријечи.

Литература[уреди]

  • Историја средњег века - у редакцији Удаљцова, Косминског, Вајншајна-Научна књига, Београд 1969;
  • Општа енциклопедија - Просвета Београд 1969;

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]