Istorija Angole

Zastava Angole

Teritoriju Angole najpre su naseljavali Bušmani. Sredinom 6. veka n. e. naseljavaju je Bantu crnci koji formiraju niz država od kojih su najznačajnije bile Kraljevina Kongo i Kraljevina Ndongo. Od 15. veka Portugalci se naseljavaju u Angoli. Od 1655. godine Portugalci upravljaju Angolom kao kolonijom. Angolski rat za nezavisnost (1961-1974) doveo je do sticanja nezavisnosti. Država je ubrzo zapala u građanski rat koji je trajao 27 godina.

Pretkolonijalna Angola

Diogo Kao

Teritorija današnje Angole je bila naseljena tokom paleolita i neolita što potvrđuju ostaci ljudi pronađeni u Luandi, Kongu i pustinji Namib. Početkom pisane istorije dolazi do naseljavanja drugih naroda na ovim prostorima. Prvi doseljenici bili su narod San ili Bušmani. To se promenilo sredinom 6. veka n. e. kada Bantu crnci, koji su već poznavali tehnologiju obrade metala, počinju da se kreću ka severu. Na teritoriji današnje Angole naišli su na narod San i na druge grupe. Prva država formirana na ovim prostorima je Kraljevina Kongo koja se prostirala od Gabona na severu do reke Kuanza na jugu i od Atlantskog okeana na zapadu do reke Kongo na istoku. Stvorena je 1390. godine. Bogatstvo Konga zasnivalo se na poljoprivredi, a moć je bila u rukama manija, aristokrata koji su zauzimali ključne položaje u kraljevstvu i koji su odgovarali samo svemoćnom kralju Konga. Mani je upravljao teritorijalnim jedinicama koje su se nazivale Mbanza. Mbaza-Kongo, prestonica države je u 16. veku imala preko 50.000 stanovnika.

Kraljevina Kongo je bila podeljena u šest provincija. Bilo joj je podređeno nekoliko zavisnih kraljevina, kao što je Ndongo na jugu Angole. Glavne privredne grane bile su poljoprivreda, trgovina i rudarstvo. Godine 1482. portugalske karavele pod Diogom Kaom stigle su u Kraljevinu Kongo. Istraživački poduhvati vršeni su na severozapadu današnje Angole (1484). Ubrzo je uspostavljen bliski odnos između Konga i Portugala. Portugalci su sa sobom doneli vatreno oružje i mnoga druga tehnološka dostignuća tadašnje Evrope, kao i novu religiju - hrišćanstvo. Kralj Konga je Portugalcima nudio mnogo robova, slonovače i minerala.

Kolonijalni period

Jinga Mbandi

Portugalska Angola osnovana je 1575. godine dolaskom Paula Dijasa de Novaisa koga je pratilo stotinu porodica kolonista i 400 vojnika. Prestonica Portugalaca u Angoli bila je Luanda koja je 1605. godine dobila status grada. Kralj Konga ubrzo je prešao u hrišćanstvo i usvojio je sličnu političku strukturu Portugala. Postao je poznata ličnost u Evropi primajući pisma čak i od pape. Južno od Kraljevine Kongo bilo je više manjih kraljevina od kojih je najznačajnija bila Kraljevina Ndongo ili Dongo. Kraljevinom su upravljali ngoli. U vreme dolaska Portugalaca ngola je bio Kiluange. On je strancima pružao otpor nekoliko decenija. Na kraju je zarobljen i odsečena mu je glava u Luandi. Ndongo ponovo doživljava uspon tokom vladavine Jinge Mbandi. Ona je uspela stvoriti koaliciju Matambe, Ndonga, Konga, Kasanje, Dembosa i Kisamasa (1635). Na čelu ove koalicije, Jinga Mbandi je primorala Portugalce na povlačenje. U međuvremenu je Portugalija izgubila kralja što Španci koriste da joj nametnu personalnu uniju (Iberijska unija). Prekomorske teritorije Portugala stavljene su u drugi plan. Holanđani to koriste i zauzimaju Luandu 1641. godine. Sklapaju savez sa Jingom. Portugalsko prisustvo ograničeno je na utvrđeni Masanjano odakle su povremeno hratali robove. Robovi iz Angole bili su od ključnog značaja za razvoj portugalskog Brazila. Nakon što je u Tridesetogodišnjem ratu povratila nezavisnost, Portugalija preduzima ofanzivu u Angoli. Pod Salvadorom de Saom, Portugalci osvajaju Luandu 1648. godine. Jingina koalicija se tada raspala. Odsustvo Holanđana koji su joj dopremali vatreno oružje dovodi do njenog pada. Umrla je 1663. godine. Ndongo je postao deo portugalske krune 1671. godine.

Trgovina je vršena uglavnom sa portugalskom kolonijom Brazil. Brazilski brodovi bili su najbrojniji u lukama Luande i Benguela. Angola je u stvari bila kolonija portugalske kolonije Brazil. Brazilski uticaj uspostavljan je i preko jezuita. Unutrašnjost Angole ostala je relativno van portugalske kontrole sve do 19. veka. Trgovina robljem ukinuta je 1836. godine, a od 1844. godine angolske luke otvorene su za strane brodove. To je omogućilo nastavak krijumčarenja robova u Sjedinjenim Američkim Državama i Brazilu. Od 1850. godine Luanda je jedan od najvećih gradova Portugalskog carstva. Oko afričkih teritorija Portugal se sporio sa Berlinskom konfederacijom. U skaldu sa sporazumom iz Simulambuka (1885) portugalski protektorat priznala je Kabinda.

Portugalska Angola

Portugalska uprava u Angoli modifikovana je pod uticajem određenih reformi početkom 20. veka. Pad portugalske monarhije dovodi do reformi u administraciji, poljoprivredi i obrazovanju. Pojavom novog režima u Portugaliji (Estado Novo) Angola je postala prekomorska portugalska pokrajina (Província Ultramarina de Angola). Međutim, portugalsku upravu karakteriše rasizam, prinudni rad crnaca i potpuni neuspeh u modernizaciji zemlje. Do 1960. godine tj. 400 godina kolonijalne vladavine Portugalaca, u Angoli nije otvoren ni jedan univerzitet. Prve političke organizacije pojavljuju se 1950. godine. Portugalski režim odbio je da ispuni zahteve nacionalista. Oružani sukob izbio je 1961. godine kada su gerilci napali portugalske vlasti u severoistočnoj Angoli.

U Portugalskom kolonijalnom ratu glavni akteri bili su MPLA (Narodni pokret za oslobođenje Angole; osnovan 1956), FNLA (Nacionalni front za oslobođenje Angole; osnovan 1961) i UNITA (Nacionalna unija za potpunu nezavisnost Angola; osnovana 1966). Nakon višegodišnjih sukoba Angola se 1975. godine izborila za nezavisnost. Tome je doprinela i Karanfilska revolucija u Portugalu iz 1974. godine.

Građanski rat u Angoli

Zastava MPLA

Portugalski predsednik nakon Karanfilske revolucije postao je Antonio de Spinola. Njegova vlada je vlast u Angoli predala koaliciji tri najveća separatistička pokreta - MPLA, UNITA i FNLA. Sporazumom u Alvoru okončan je Angolski rat za nezavisnost. Međutim, Angola je ubrzo potonula u građanski rat. MPLA je stekao kontrolu nad Luandom i većim delom zemlje. Uz podršku Sjedinjenih Američkih Država, Zair i Južna Afrika vojno intervenišu u korist FNLA i UNITA. Kao odgovor na intervenciju SAD, Kuba interveniše u korist MPLA. U međuvremenu je vojska Južne Afrike i UNITA došla na oko 200 kilometara južno od Luande, a FNLA i zairske snage na 30 kilometara istočno. Uz podršku Kube, MPLA je u Luandi proglasila nezavisnost 11. novembra 1975. godine. Portugalci su napustili zemlju. Agostinjo Neto je postao prvi predsednik Angole. FNLA i UNITA su proglasili svoje kratkotrajne republike (Demokratska Republika Angola i Socijaldemokratska Republika Angola) pod Holden Robertom i Žonas Savimbijem. Njihov otpor je, međutim, slomljen do 1976. godine. Sledeće godine, 7. maja, izvršen je pokušaj puča pod Nitom Alvesom. Završen je neuspehom, a doveo je do odmazde od strane vladinih i kubanskih snaga i smrti hiljada, ako ne i desetina hiljada ljudi. Alves je mučen i ubijen.

Vlada MPLA međunarodno je priznata (mada ne od SAD). Zatražila je da kubanske snage ostanu u zemlji. Žonas Savimbi, na čelu UNITA, dobija tajnu pomoć od SAD i drugih država i preduzima vojnu akciju na jugoistoku zemlje. Angolsku vladu je podržavao SSSR i zemlje Istočnog bloka. U rat se uključila i Južna Afrika na čelu SVAPO-a (Južnoafričke narodne organizacije). U želji da proteraju vojsku Južne Afrike iz Angole, MPLA, uz podršku Sovjeta, preduzima ofanzivu ka jugu što dovodi do bitke kod Kvito Kvanavale (1987-1988), najveće bitke u Africi još od Drugog svetskog rata. Bitka je završena neodlučnim rezultatom.

Današnja Angola

Nakon bitke kod Kvito Kvanavale MPLA i SAD su prihvatile predlog da se odpočne sa mirovnim pregovorima. Kuba se priključila pregovorima januara, a Južnoafrička Republika marta 1988. godine. Potpisan je Trojni sporazum (22. decembra 1988) kojim je odlučeno da se kubanske i južnoafričke trupe povuku iz Angole i Namibije. Trojni sporazum je predviđao izborni proces za demokratsku Angolu, pod supervizijom Ujedinjenih nacija. Žonas Savimbi iz UNITAS-a nije uspeo da pobedi u prvoj rundi predsedničkih izbora 1992. - osvojio je 40% glasova, dok dos Santos osvojio 49%, tako da je trebalo da se održi drugi krug. Savimbi je okarakterisao izbore kao nepoštene, i obnovio rat. Novi mirovni sporazum, Protokol iz Lusake, je dogovoren u Lusaki u Zambiji, i potpisan je 20. novembra 1994. godine.

Mirovni sporazum između vlade i UNITA je predviđao integraciju bivših UNITA pobunjenika u vladu i oružane snage. Međutim, 1995, lokalizovani sukobi su nastavljeni. Vlada nacionalnog jedinstva je uspostavljena aprila 1997, ali su se ozbiljne borbe nastavile kasne 1998. kada je Savimbi obnovio rat po drugi put, tvrdeći da MPLA ne ispunjava svoje obaveze. Savet bezbednosti UN je 28. avgusta 1997. izglasao uvođenje sankcija prema UNITA. Angolska vojska je izvela veliku ofanzivu 1999. u kojoj je uništila konvencionalni kapacitet UNITA, i zauzela sve velike gradove koje su prethodno držale Savimbijeve snage. Savimbi je tada objavio da će se UNITA vratiti gerilskoj taktici, i veći deo zemlje je ostao u nemirima.

Savambi je ubijen 2002. godine nakon čega MPLA i UNITA zaključuju primirje. Angolski građanski rat završen je aprila 2002. godine pobedom MPLA. Na stotine hiljada ljudi ostalo je bez krova nad glavom, a preko milion ljudi poginulo je u višedecenijskom ratu.

Literatura

• Pawson, Lara (2014). In the Name of the People: Angola's Forgotten Massacre. ISBN 978-1-78076-905-9. 
• Gerald Bender, Angola Under the Portuguese, London: Heinemann, 1978
• David Birmingham, The Portuguese Conquest of Angola, London: Oxford University Press, 1965.
• David Birmingham, Trade and Conquest in Angola, London: Oxford University Press, 1966.
• Armando Castro, O sistema colonial português em África (Meados do século XX), Lisbon: Caminho, 1978
• Patrick Chabal and others, A History of Postcolonial Lusophone Africa, London: Hurst, 2002 (article on Angola by David Birmingham)
• Basil Davidson, Portuguese-speaking Africa. In: Michael Crowder (Hg.): The Cambridge History of Africa. Vol. 8. Cambridge, Cambridge University Press, 1984 S. 755-806.
• Gonçalves, Jonuel (2011). A economia ao longo da história de Angola. Luanda: Mayamba Editora. ISBN 978-989-8528-11-7. 
• Fernando Andresen Guimarães, The Origins of the Angolan Civil War, London + New York: Macmillan Press + St. Martin's Press, 1998
• Fromont, Cecile (2014). The Art of Conversion: Christian Visual Culture in the Kingdom of Kongo. Chapel Hill: University of North Carolina Press. .
• Beatrix Heintze, Studien zur Geschichte Angolas im 16. und 17. Jahrhundert, Cologne: Rüdiger Köppe Verlag, 1996
• Lawrence W. Henderson, Angola: Five Centuries of Conflict, Ithaca: Cornell University Press, 1979
• W. Martin James & Susan Herlin Broadhead (2004). Historical dictionary of Angola. Lanham/MD: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-4940-2. 
• John Marcum, The Angolan Revolution, vol.I, The anatomy of an explosion (1950–1962), Cambridge, Mass. & London, MIT Press, 1969; vol. II, Exile Politics and Guerrilla Warfare (1962–1976), Cambridge, Mass. & London, MIT Press, 1978
• Christine Messiant, L’Angola colonial, histoire et société: Les prémisses du mouvement nationaliste, Basle: Schlettwein, 2006.
• René Pélissier, Les Guerres Grises: Résistance et revoltes en Angola (1845–1941), Orgeval: published by the author, 1977
• René Pélissier, La colonie du Minotaure: Nationalismes et revoltes en Angola (1926–1961), Orgeval: published by the author,1978
• René Pélissier, Les campagnes coloniales du Portugal, Paris: Pygmalion, 2004
• Graziano Saccardo, Congo e Angola con la storia dell'antica missione dei Cappuccini, 3 vols., Venice, 1982-3