Ishemijska kardiomiopatija
| Ishemijska kardiomiopatija | |
|---|---|
 | |
| Ateroskleroza i drugi uzroci | |
| Specijalnosti | kardiologija |
| Uzroci | ateroskleroza, vazospazam |
| Dijagnostički metod | MRI |
| Lečenje | Perkutana intervencija[1] |
Ishemijska kardiomiopatija (MKB10: I25.5) je klinička forma ishemijske bolesti srca u kojoj, zbog značajnog gubitka srčanog tkiva i smanjene funkcije srca dominiraju znaci srčane insuficijencije.[2]
Etiologija[uredi | uredi izvor]
Ishemijska kardiomiopatija je oboljenje u čijoj osnovi je funkcionalna slabost srčanog mišića koja nastaje kao posledicom gubitka ili oštećenja srčanog tkiva (više od 20%), usled akutne ili hronične ishemije. U razvijenim zemljama sveta ishemijska kardiomiopatija je uzrok dve trećine do tri četvrtine slučajeva dilatativne kardiomiopatije.[3]
U osnovi poremećaja je koronarna bolest su:
- hronične srčane insuficijencija koja je u 70% slučajeva glavni uzrok razvoja kotronarne bolesti,
- valvularna bolest srca,
- hipertenzija
- druge vrste kardiomiopatija.[4]
Patofiziologija[uredi | uredi izvor]
Usled sužavanja koronarnih arterija, ishemijska kardiomiopatija dovodi do nedovoljnim protokom krvi, a samim tim i smanjeno dopremanje kiseonika do mišićnog sloja srca — što zauzvrat uzrokuje hipoksiju, i smrt ćelije. To može prouzrokovati različite nivoe povreda tkiva i uticati na funkciju velikih i srednjih arterija velikog krvotoka.[5][6][7]
Kliničke karakteristike[uredi | uredi izvor]
Ishemijska kardiomiopatija (kao sindrom), klinički se karakteriše:[4]
- Simptomima tipičnim za disfunkciju leve komore
Među ovim simptomima dominiraju:
|
- Znacima tipični za disfunkciju leve komore
U ove znake spadaju:
|
|
- Objektivnim pokazateljima strukturnog i funkcionalnog oštećenja leve srčane komore u miru
Kao objektivni pokazatelji oštećenja leve komore u miru javljaju se:[5]
- kardiomegalija,
- prisustvo trećeg srčanog tona,
- prisustvo srčanog šuma,
- promenama na ehokardiografiji u smislu globalno poremećene sistolne funkcije sa smanjenom ejekcionom frakcijom (skraćeno EF) i područjima poremećene kontraktilnosti i
- povećana koncentracija natriuretskog peptida.
Terapija[uredi | uredi izvor]
Primarno lečenje ishemijske kardiomiopatije zasniva se na primeni blokada renin-angiotenzin-aldosteron sistema, koja uključuje primenu: ACE inhibitora, blokatora angiotenzinskih receptora, spironolaktona i aldosteronskih antagonista kod bolesnika sa nivoom kreatinina < 2.5 mgdL i kalijumom < 5.0 mmol/L.[8]
- Beta blokatore treba primeniti, ako nisu nisu kontraindikovani, kod svih bolesnika sa EF < 40%, uz postepeno povećavaje doze. Potrebno je da pacijenti budu prethodno klinički stabilni.
- Furosemid i tiazidni diuretici su indikovani kod bolesnika sa simptomima i znacima kongestije.
- Amjodaron je lek izbora u lečenju simptomatskih supraventrikularnih i ventrikularnih aritmija u ishemijskim kardiomiopatijama, uz prethodno korigovanje mogućih precipitirajućeih uzroka aritmija i primene optimalne doze beta blokera, ACE inhibitora blokatora angiotenzinskih receptora i antagonista aldosterona.
- Oralna antikoagulantna terapija je indikovana kod bolesnika sa atrijalnom fibrilacijom, ili flaterom, ili dokumentovanim trombom u levoj komori.
- Kod bolesnika sa simptomatskom ishemijskom kardiomiopatijom statini smanjuju broj hospitalizacija.
Hirurška revaskularizacija miokarda[uredi | uredi izvor]
Brojne retrospektivne studije ili registri ukazuju da hirurška revaskularizacija miokarda produžava preživljavanje kod bolesnika sa ishemijskom kardiomiopatijom.[9]
Odluku o primeni hirurške intervencije ili prekutane koronarne intervencije lekar donosi na osnovu:
- sprovedene evaluacije komorbiditeta,
- proceduralnog rizika,
- koronarne anatomije,
- postojanja živog miokarda u regionu revaskularizacije,
- funkcije leve komore i
- prisustva značajne valvularne bolesti.[9]
Implantacija matičnih ćelija[uredi | uredi izvor]
Mogućnost regeneracije miokarda implantacijom matičnih ćelija, koje očekivano treba da dovedu do popravljanja funkcije leve komore, novija je mogućnost za bolesnika i za lekare.
Ova vrsta terapije koja je trenutno u fazi kliničkog ispitivanja, kako bi što pre postala deo rutinske kliničke terapije
Primarna i sekundarna prevencija[uredi | uredi izvor]
- Primarna prevencija
Kardioverter defibrilatori (ICD) u primarnoj prevenciji su indikovani za smanjenje smrtnosti kod bolesnika sa smanjenom funkcijom leve komore zbog prethodnog infarkta miokarda (najmanje 40 dana), EF<35%, NYHA klasa II ili III, na optimalnoj medikamentnoj terapiji i čije je očekivano preživljavanje > 1 godinu dana.[10]
- Sekundarna prevencija
U sekundarnoj prevenciji k ardioverter defibrilatori (ICD) je indikovan kod bolesnika koji su preživeli ventrikularnu fibrilaciju i sa dokumentovanom hemodinamski nestabilnom ventikularnom tahikardijom, sa sinkopom i bez nje.
Prognoza[uredi | uredi izvor]
Ishemijska kardiomiopatija ima lošiju prognozu, u poređenju sa stabilnom anginom pektoris bez disfunkcije leve srčane komore, kao i u odnosu na neishemijsku formu dilatativne kardiomiopatije. Razlog tome je povećani rizik od:
- ugrožavajućih ventrikularnih aritmija,
- pogoršanja disfunkcije srčane komore u slučaju nove ishemije ili infarkta miokarda,
- potencijalno fatalnih sistemskih komplikacija,
- jatrogenih komplikacija.[8][11][10][12]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Burke & Tavora 2010, str. 96.
- ^ Vasiljević Z. Akutni koronarni sindrom: patofiziološki mehanizam, klasifikacija i klinički oblici: Acta Clinica 2006;6(1):29-36
- ^ Dickstein K, Cohen-Solal A, Filippatos G. et al. ESC Guidelines for the diagnosis and treatment of acute and chronic heart failure 2008. The Task Force for the diagnosis and treatment of acute and chronic herat failure 2008 of the Eureopean Society of Cardiology. Developed in collaboration with the Heart Failure Association of the ESC (HFA) and endorsed by the European Society of Intensive Care Medicine (ESICM). Eur Heart J 2008; 29: 2388- 442
- ^ a b Ana Đorđević-Dikić, Ishemijska kardiomiopatija, Srce i krvni sudovi 2011; 30(3): 173-174 r.173
- ^ a b Anversa, Piero; Sonnenblick, Edmund H. (1990). „Ischemic cardiomyopathy: Pathophysiologic mechanisms”. Progress in Cardiovascular Diseases. 33 (1): 49—70. ISSN 0033-0620. PMID 2142312. doi:10.1016/0033-0620(90)90039-5.
- ^ Yatteau, Ronald F.; Peter, Robert H.; Behar, Victor S.; Bartel, Alan G.; Rosati, Robert A.; Kong, Yihong (1974). „Ischemic cardiomyopathy: The myopathy of coronary artery disease”. The American Journal of Cardiology. 34 (5): 520—525. ISSN 0002-9149. PMID 4278154. doi:10.1016/0002-9149(74)90121-0.
- ^ Mann DL, Zipes DP, Libby P, Bonow RO (30. 7. 2014). Braunwald's Heart Disease: A Textbook of Cardiovascular Medicine. Elsevier Health Sciences. str. 1225—. ISBN 978-0-323-29064-7.
- ^ a b Ana Đorđević-Dikić, Ishemijska kardiomiopatija, Srce i krvni sudovi 2011; 30(3): 173-174 r.174
- ^ a b Shanmugan G, Legare JF. Revascularization for ischemic cardiomyopathy. Curr Opin Cardiol 2008; 23: 148-52.
- ^ a b Velazquez, Eric J.; Williams, Judson B.; Yow, Eric; Shaw, Linda K.; Lee, Kerry L.; Phillips, Harry R.; O’Connor, Christopher M.; K.Smith, Peter; Jones, Robert H. (1. 2. 2012). „Long-term Survival of Patients with Ischemic Cardiomyopathy Treated by CABG versus Medical Therapy”. The Annals of Thoracic Surgery. 93 (2): 523—530. ISSN 0003-4975. PMC 3638256
. PMID 22269720. doi:10.1016/j.athoracsur.2011.10.064.
- ^ O’Connor, Christopher M; Velazquez, Eric J; Gardner, Laura H; Smith, Peter K; Newman, Mark F; Landolfo, Kevin P; Lee, Kerry L; Califf, Robert M; Jones, Robert H (2002). „Comparison of coronary artery bypass grafting versus medical therapy on long-term outcome in patients with ischemic cardiomyopathy (a 25-year experience from the Duke Cardiovascular Disease Databank)”. The American Journal of Cardiology. 90 (2): 101—107. ISSN 0002-9149. PMID 12106836. doi:10.1016/S0002-9149(02)02429-3.
- ^ Elefteriades, John A; Morales, David L.S; Gradel, Christophe; Tollis, George; Levi, Evelyn; Zaret, Barry L (1997). „Results of Coronary Artery Bypass Grafting by a Single Surgeon Patients With Left Ventricular Ejection Fractions ≤30%”. The American Journal of Cardiology. 79 (12): 1573—1578. ISSN 0002-9149. PMID 9202343. doi:10.1016/S0002-9149(97)00201-4.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Burke, Allen P.; Tavora, Fabio (2010). Practical Cardiovascular Pathology (na jeziku: engleski). Lippincott Williams & Wilkins. str. 96. ISBN 9781605478418. Pristupljeno 2. 1. 2018.
- Likoff, Jessup Mariell, Chandler Sheryl L., Kay Harold R. (1987). „Clinical determinants of mortality in chronic congestive heart failure secondary to idiopathic dilated or to ischemic cardiomyopathy”. The American Journal of Cardiology. 59 (6): 634—638. PMID 3825904. doi:10.1016/0002-9149(87)91183-0.
- Carmeliet Peter; et al. (1999). „Impaired myocardial angiogenesis and ischemic cardiomyopathy in mice lacking the vascular endothelial growth factor isoforms VEGF164 and VEGF188”. Nature Medicine. 5 (5): 495—502. PMID 10229225. doi:10.1038/8379.
- Menasché Philippe; et al. (2008). „The myoblast autologous grafting in ischemic cardiomyopathy (MAGIC) trial first randomized Placebo-controlled study of myoblast transplantation”. Circulation. 117 (9): 1189—1200. PMID 18285565. doi:10.1161/circulationaha.107.734103.
- Beltrami Carlo Alberto; et al. (1994). „Structural basis of end-stage failure in ischemic cardiomyopathy in humans”. Circulation. 89 (1): 151—163. PMID 8281642. doi:10.1161/01.cir.89.1.151.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Klasifikacija |
|---|
 | _1.png) | ||
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
