Kengur

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Za ostala značenja vidi Kengur (višeznačna odrednica)
Kengur
Ženka istočnog sivog kengura sa bebom
Ženka istočnog sivog kengura sa bebom
Sistematika
carstvo: Animalia
tip: Chordata
klasa: Mammalia
potklasa: Marsupialia
red: Diprotodontia
podred: Macropodiformes
porodica: Macropodidae
rod: Macropus
vrste

Macropus rufus
Macropus giganteus
Macropus fuliginosus
Macropus antilopinus

Ekologija taksona

Kengur je rod torbara iz familije Macropodidae. U opštoj upotrebi, naziv se koristi da se opišu najveće vrste iz ove porodice: crveni, antilopski i istočni i zapadni sivi kengur iz roda Macropus. Familija takođe uključuje i manje vrste, kao što su valabiji i kenguri koji žive na drveću, ukupno oko 63 vrsta ovih torbara. Kenguri su endemski rod jer žive samo u Australiji, dok manji makropodi žive u Australiji i Novoj Gvineji.

Kengur je simbol Australije; lik kengura se nalazi na Grbu Australije[1], na nekim novčanicama [2] i koristi se od strane mnogih australijskih organizacija.

Naziv[uredi]

Reč kengur vodi poreklo od australijskog aboridžinskog jezika Guugu Yimidhirr od reči gangurru, odnoseći se na sivog kengura.[3] Naziv prvi put spominje 4. avgusta 1770. godine na obalama reke Endevur (na mestu današnjeg Kuktauna gde se nasukala barka Endevur) kapetan Džejms Kuk kao reč „kangooroo“ ili „kanguru“.[4]

Prema nekim izvorima, Džejmsa Kuka je zanimalo ime ovih, tada, nepoznatih životinja. Kada je postavio pitanje Aboridžinima na engleskom jeziku za njihovo ime, oni su odgovorili na svom - „Kenguru“, što u stvari znači „Ne razumemo“. Kapetan je odgovor prihvatio kao ime životinje i svetu prikazao nepoznatu životinjsku vrstu.[5]

Prvi susreti sa kengurima[uredi]

Uvreženo je mišljenje da je Džejms Kuk prvi Evropljanin koji je video kengure. To međutim, nije tačno. Još 1629. godine holandski kapetan broda Batavija Francisko Pelsaert (Francisco Pelsaert) je zabeležio svoj susret sa ovim neobičnim životinjama. Krajem 17. veka, jedan drugi kapetan, Vilijam Dampier (William Dampier) u svom brodskom dnevniku opisuje kengure i još dodaje da im je meso vrlo ukusno. 1770. godine je Kukova ekspedicija uhvatila nekoliko primeraka, a biolog Josef Banks ih podrobnije opisao. Prva dva primerka u Evropu su stigla 1773. godine i to direktno u englesku kraljevsku palatu. A koju godinu kasnije stanovnici Londona su za paprenu sumu mogli da ih vide i uživo.

Opšti pregled[uredi]

  • Crveni kengur (Macropus rufus) je najveći torbar na svetu. U nešto manjem broju, crveni kenguri nastanjuju suve i polusuve centralne delove kontinenta. Odrasli mužjak može biti 2 metra visok i 90 kg težak.
  • Istočni sivi kengur (Macropus giganteus) manje je poznatiji nego crveni kengur (izvan Australije), ali najčešće viđen jer nastanjuje plodne oblasti istočne Australije. Mužjak može biti visok do 2 metra i težiti oko 66 kg.
  • Zapadni sivi kengur (Macropus fuliginosus) je neznatno manji od istočnog sivog kengura, visine do 1.4 m i težine od 54 kg za odraslog mužjaka. Živi u južnim delovima Zapadne Australije, Južne Australije blizu obale i oko basena reke Darling.
  • Antilopski kengur (Macropus antilopinus) je društveni kengur koji nastanjuje daleke severne delove kontinenta - travnate ravnice i šumovite krajeve.

Fizički opis[uredi]

Kenguri imaju malu glavu, dugačke, velike i jake zadnje noge prilagođene za skakanje kao i dugačak mišićav rep koji im služi da održe ravnotežu. Njihov rep može izdržati čak do 90 kg. Kao i svi ostali torbari, i kenguri imaju torbu koja se zove marsupijum u kojoj nose mladunčad posle porođaja.

Kenguri su jedine veće životinje koje primenjuju skakanje kao oblik kretanja. Uobičajena brzina skakutanja crvenog kengura iznosi oko 20–25 km/h, ali može da ubrza i do 70 km/h na kraćim razdaljinama, dok na dužim uspeva da održi brzinu do 40 km/h. Zbog svojih dugačkih nogu, kengur ne može da hoda normalno.

Prosečni životni vek kengura iznosi 4-6 godina, dok je zabeležen rekord od 23 godine.[6]

Ishrana[uredi]

Crveni kengur se izležava

Kenguri su krupni biljojedi, hrane se travom i korenjem tako što je preživaju. Mnoge vrste su noćne životinje, obično provodeći dane izležavajući se, dok noću i ujutru su u potrazi za hranom, krećući se u gomili.

Kenguri pasu travu i zbog te osobine su im se razvili specifični zubi. Sekutićima prinose ustima travu blizu zemlje, dok je kutnjacima seku i melju. Zbog toga što dve strane donje vilice na kojoj se sekutići nalaze odvojeni nisu spojene, kenguri imaju širok ujed.

Različite vrste kengura jedu različitu vrstu hrane. Crveni kenguri više vole suvlju travu od sočnije jer je sočnija trava teška. Sivi kenguri se opredeljuju za svežije, sočnije izdanke trave jer su šumske životinje, suprotno crvenim, koji nastanjuju pustinje.

Tokom sušne sezone, svi kenguri zadržavaju ostatke hrane u njihovom digestivnom sistemu duži period vremena da bi upili i poslednje ostatke vlage. Međutim, sivi kenguri su skloniji dehidrataciji, jer nemaju preveliku potrebu da održe vodu njihovom šumskom staništu.

Neprijatelji[uredi]

Kenguri imaju malo prirodnih neprijatelja. Dolaskom ljudi u Australiju pre najmanje 50.000 godina i sa njima dolaskom psa dinga pre 5.000 godina, kenguri su morali da se adaptiraju. Orlovi sa klinastim repom i ostale grabljivice se često hrane kengurovom lešinom. Varani i ostali gušteri mesožderi takođe predstavljaju pretnju manjim vrstama kengura.

Socijalni život i udvaranje[uredi]

Istočni ili obični valaru (Macropus robustus)

Jednu grupu kengura sačinjava deset ili više mužjaka i ženki. Dominacija mužjaka se zasniva na osnovu njegove veličine i starosti. Sezona parenja počinje u različito vreme kod različitih vrsta kengura. Ženke crvenog kengura su spremne za parenje u svako doba; sivi kenguri se pare i rađaju mlade između oktobra i marta (letnji period južne hemisfere); dok antilopski kenguri su spremni za parenje u jesen, u martu i aprilu.

U toku udvaranja, ženke često odbijaju sitnije mužjake. Udvaranje uključuje „ispitivanje“ mužjaka kloake ženki. Tada one počnu da mokre, dok je mužjak miriše dok se ne zadovolji kada dolazi do samog parenja. Seksualno uzbuđen mužjak prati ženku koja mu uzvraća tako što podiže svoj rep. Češkanje repova može biti sastavni deo predigre. Savijeni rep jedne ili obe jedinke pokazuje da su one spremne za parenje.

Adaptacije[uredi]

Kenguri u prirodnom okruženju u australijskoj oblasti Maranoa.

Kao i svi torbari, i kenguri se rađaju tokom veoma ranog stupnja razvoja - posle trudnoće koja traje od 31-36 dana. Kada se rodi, mladunče je teško svega 12 grama i dugačko 25 mm. Tada su samo prednji udovi nešto razvijeniji da bi mu omogućili da se uspuzi do torbe i zakači za majčinu bradavicu. Mladunčad će obično ostati u torbi u narednih devet meseci (180-320 dana kod istočnog sivog kengura) pre nego što će početi da povremeno izlazi iz nje. Majka će ga hraniti dok ne napuni 18 meseci.

Ženka kengura je obično trudna u neprekidnosti, osim na dan kada rađa mlado. Ona ima sposobnost da zamrzne razvoj embriona dok prethodno mladunče ne bude dovoljno staro da napusti torbu. Ova pojava se naziva embrionalna dijapauza, i dešava se u okolnostima kada je predeo gde žive kenguri suv i kada su izvori hrane minimalni. Majka dodatno može da produktuje dve različite vrste mleka istovremeno za novorođenče i za ono starije, koje je još u torbi.

Zanimljivosti[uredi]

  • Kada je u opasnosti, kengur udara svojim zadnjim nogama o zemlju.
  • Kengur ne može da skoči ako mu je rep položen na tlo.
  • Kenguri ližu prednje šape da bi se ohladili.
  • Po slobodnim procenama, u Australiji živi oko 50 miliona kengura.
  • Naučnici Prirodnjačkog muzeja u Pitsburgu su nedavno otkrili fosil najstarijeg pretka današnjih kengura. Živeo je pre 125 miliona godina, ali ne u Australiji, već u Kini.

Reference[uredi]

  1. ^ Australia's Coat of Arms URL accessed January 6, 2007.
  2. ^ The Australian currency URL accessed January 6, 2007.
  3. ^ Etymology of mammal names URL accessed January 7, 2007.
  4. ^ „Kangaroo - Captain Cook's Journal“. Project Gutenberg Приступљено 31. 12. 2006.. 
  5. ^ {{Politikin Zabavnik, broj 2758}}
  6. ^ „Gestation, Incubation, and Longevity of Selected Animals“. infoplease.com Приступљено 31. 12. 2006.. 

Spoljašnje veze[uredi]