Leonidi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Leonidi
Umetnički prikaz pljuska Leonida 1833. godine
Roditeljsko telo55P/Tempel-Tuttle
Radijant
Rektascenzija152°
Deklinacija+22°
Meteorski roj
Vreme aktivnosti6 — 30. novembar
Datum maksimuma17. novembar
Brzina71 km/s
Zenitna časovna aktivnost18
Vidi još: Spisak meteorskih rojeva

Leonidi su najspektakularniji meteorski roj posmatran u poslednjih 200 godina, i za to vreme su značajno doprineli razumevanju struja meteoroida.[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Pljusak Leonida u noći 12. na 13. novembar 1833. označio je početak meteorske astronomije.[2] Sve dotle su astronomi smatrali meteore za atmosfersku pojavu i nisu uviđali periodičnost njihovog pojavljivanja. Kada su, međutim, imali prilike da vide hiljade meteora u minuti, radijant je bio jasno uočljiv i postalo je jasno da se radi o tragovima čestica na orbiti oko Sunca.[3]

Ovaj pljusak je izazvao različite reakcije, najčešće sujeverne, i podstakao je mnoge da pokušaju da nađu objašnjenje. Ponuđene su različite teorije, uključujući električno pražnjenje i sagorevanje gasova oslobođenog truljenjem drveća, ali je jedino tačno objašnjenje ponudio Denison Olmsted, profesor astronomije na Jejl univeritetu u SAD januara 1834. Olmsted je primetio da je događaj bio kratkotrajan (nije se video iz Evrope), ali je u Evropi primećena pojačana aktivnost meteora 1832. takođe u novembru, što ga je navelo na zaključak da u to doba godine Zemlja proleće kroz „oblak čestica u svemiru“.[2]

Nakon nove pojačane aktivnost Leonida 60-ih godina 19. veka, Hubert Anson Njutn (takođe sa Jejla) je istraživao prošla pojavljivanja Leonida i Perseida (koji su 1837. identifikovani kao drugi meteorski roj) i otkrio pljuskove Leonida 585, 902, 931, 934, 1002, 1202, 1366, 1582, 1602. i 1698. godine. Na osnovu tih proučavanja, 1864. godine je objavio zaključak da je period pojačane aktivnosti Leonida 33,25 godina i da će sledeći pljusak biti u noći između 13. i 14. novembra 1866. Predviđanje se pokazalo kao tačno, sa 2000—5000 viđenih meteora na sat. I naredne dve godine je aktivnost bila visoka, sa preko 1000 Leonida u satu.[2]

Nakon što su nemački astronom Vilhelm Tempel 1865. i američki astronom Horas Parnel Tatl 1866. otkrili kometu po njima nazvanu Tempel-Tatl, proučavanja su ukazala na izrazitu sličnost između orbitalnih elemenata ove komete i Leonida.[1][2]

Posmatrački uslovi[uredi | uredi izvor]

Radijant Leonida se nalazi između γ i ε Lava

Radijant Leonida se nalazi u sazvežđu Lava i vidljiv je sa obe Zemljine hemisfere. S obzirom na to da radijant nije daleko od apeksa, meteoroidi ulaze u atmosferu pod gotovo najvećom mogućom geocentričnom brzinom (71 km/h).[1]

Posmatrački uslovi na različitim geografskim širinama[4]
geografska širina izlazak radijanta (lokalno standardno vreme) zora (lokalno standardno vreme) visina radijanta u zoru % vidljivih meteora pri datoj visini radijanta
50° S 22.00 06.00 62° 88%
25° S 23.30 05.30 78° 98%
0° 00.50 05.00 60° 87%
25° J 01.00 04.00 33° 54%

Predviđanja[uredi | uredi izvor]

Sledeći povratak komete Tempel-Tatl u unutrašnjost Sunčevog sistema biće 2031. godine, ali oslobođene čestice neće proći blizu Zemlje, kao ni 2064. Tek pri prolasku komete 2097. će Zemlja proći blizu novooslobođenog materijala i ponoviti pljusak poput onih iz 19. veka.[4]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Leonidi na Vikimedijinoj ostavi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Jürgen Rendtel and Rainer Arlt (2011). Handbook for Meteor Observations. Potstdam: International Meteor Organization. ISBN 978-2-87355-020-2. 
  2. ^ a b v g „Observing the Leonids”. Meteor Showers Online. Arhivirano iz originala 26. 02. 2013. g. Pristupljeno 29. novembar 2011. 
  3. ^ Mark Littmann (17. 5. 2005). „The Discovery of the Perseid Meteors”. Sky Publishing, a New Track Media Company. Arhivirano iz originala 14. 09. 2011. g. Pristupljeno 29. 11. 2011. 
  4. ^ a b Robert Lunsford (2009). Meteors and How to Observe Them. New York: Springer Science+Business Media, LLC. ISBN 978-0-387-09461-8. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Jürgen Rendtel and Rainer Arlt (2011). Handbook for Meteor Observations. Potstdam: International Meteor Organization. ISBN 978-2-87355-020-2. 
  • Robert Lunsford (2009). Meteors and How to Observe Them. New York: Springer Science+Business Media, LLC. ISBN 978-0-387-09461-8. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Леониди&oldid=26917014”