Леониди

Из Википедије, слободне енциклопедије
Леониди
Leonid Meteor Storm 1833.jpg|
Уметнички приказ пљуска Леонида 1833. године
Период активности 6 — 30. новембар
Максимум
(соларна лонгитуда / датум)
λ = 235°,27
(≈ 17. новембар)
Радијант α = 152° δ = +22°
Геоцентрична брзина 71 km/h
Популациони индекс 2,5
ЗХР 18
Родитељско тело 55P/Tempel-Tuttle
уреди

Леониди су најспектакуларнији метеорски рој посматран у последњих 200 година, и за то време су значајно допринели разумевању струја метеороида.[1]

Историја[уреди]

Пљусак Леонида у ноћи 12. на 13. новембар 1833. означио је почетак метеорске астрономије.[2] Све дотле су астрономи сматрали метеоре за атмосферску појаву и нису увиђали периодичност њиховог појављивања. Када су, међутим, имали прилике да виде хиљаде метеора у минути, радијант је био јасно уочљив и постало је јасно да се ради о траговима честица на орбити око Сунца.[3]

Овај пљусак је изазвао различите реакције, најчешће сујеверне, и подстакао је многе да покушају да нађу објашњење. Понуђене су различите теорије, укључујући електрично пражњење и сагоревање гасова ослобођеног труљењем дрвећа, али је једино тачно објашњење понудио Денисон Олмстед, професор астрономије на Јејл универитету у САД јануара 1834. Олмстед је приметио да је догађај био краткотрајан (није се видео из Европе), али је у Европи примећена појачана активност метеора 1832. такође у новембру, што га је навело на закључак да у то доба године Земља пролеће кроз „облак честица у свемиру“.[2]

Након нове појачане активност Леонида 60-их година 19. века, Хуберт Ансон Њутн (такође са Јејла) је истраживао прошла појављивања Леонида и Персеида (који су 1837. идентификовани као други метеорски рој) и открио пљускове Леонида 585, 902, 931, 934, 1002, 1202, 1366, 1582, 1602. и 1698. године. На основу тих проучавања, 1864. године је објавио закључак да је период појачане активности Леонида 33,25 година и да ће следећи пљусак бити у ноћи између 13. и 14. новембра 1866. Предвиђање се показало као тачно, са 2000—5000 виђених метеора на сат. И наредне две године је активност била висока, са преко 1000 Леонида у сату.[2]

Након што су немачки астроном Вилхелм Темпел 1865. и амерички астроном Хорас Парнел Татл 1866. открили комету по њима названу Темпел-Татл, проучавања су указала на изразиту сличност између орбиталних елемената ове комете и Леонида.[1][2]

Посматрачки услови[уреди]

Радијант Леонида се налази између γ и ε Лава

Радијант Леонида се налази у сазвежђу Лава и видљив је са обе Земљине хемисфере. С обзиром на то да радијант није далеко од апекса, метеороиди улазе у атмосферу под готово највећом могућом геоцентричном брзином (71 km/h).[1]

Посматрачки услови на различитим географским ширинама[4]
географска ширина излазак радијанта (локално стандардно време) зора (локално стандардно време) висина радијанта у зору  % видљивих метеора при датој висини радијанта
50° С 22.00 06.00 62° 88%
25° С 23.30 05.30 78° 98%
00.50 05.00 60° 87%
25° Ј 01.00 04.00 33° 54%

Предвиђања[уреди]

Следећи повратак комете Темпел-Татл у унутрашњост Сунчевог система биће 2031. године, али ослобођене честице неће проћи близу Земље, као ни 2064. Тек при проласку комете 2097. ће Земља проћи близу новоослобођеног материјала и поновити легендарни пљусак попут оних из 19. века.[4]

Види још[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Леониди

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Jürgen Rendtel and Rainer Arlt (2011). Handbook for Meteor Observations. Potstdam: International Meteor Organization. ISBN 978-2-87355-020-2. 
  2. ^ а б в г „Observing the Leonids“. Meteor Showers Online Приступљено 29. новембар 2011.. 
  3. ^ Mark Littmann (17. 5. 2005.). „The Discovery of the Perseid Meteors“. Sky Publishing, a New Track Media Company Приступљено 29. 11. 2011.. 
  4. ^ а б Robert Lunsford (2009). Meteors and How to Observe Them. New York: Springer Science+Business Media, LLC. ISBN 978-0-387-09461-8. 

Литература[уреди]

  • Jürgen Rendtel and Rainer Arlt (2011). Handbook for Meteor Observations. Potstdam: International Meteor Organization. ISBN 978-2-87355-020-2. 
  • Robert Lunsford (2009). Meteors and How to Observe Them. New York: Springer Science+Business Media, LLC. ISBN 978-0-387-09461-8. 

Спољашње везе[уреди]