Комета

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сјајна комета Хејл-Боп из 1997. године

Комета је небеско тело које се налази у путањи око Сунца. Комете се састоје од прашине, смрзнутих гасова, камена и леда.[1] Орбите комета се стално мењају: оригинално су биле у спољном Сунчевом систему и склоне су поремећајима приликом блиских пролазака поред великих планета. Неке од њих прилазе близу Сунцу и испаравају, док неке бивају заувек избачене из њега. Карактерише их изненадна појава на небу и реп који вишеструко надмашује димензије самог језгра комете.

Реч “комета” је настала од латинске речи cometes. Од грчке речи komē, која значи “коса на глави”, Аристотел је први извео comētēs да опише комете као “звезде са косом.” Астрономски симбол за комете је диск са репом.

Комете су један од могућих извора воде на Земљи.

Историја посматрања[уреди]

Детаљ Таписерије из Бајеа на којем краљу Харолду показују Халејеву комету пре битке код Хастингса 1066. г.

У четвртом веку пре нове ере Аристотел је сматрао да су комете облаци светлећег гаса у високим слојевима Земљине атмосфере.[2] Римски филозоф Сенека је у првом веку први предложио да су комете небеска тела која путују дуж својих путања по небеском своду.[3] Тек петнаест векова касније ову хипотезу је потвдио дански астроном Тихо Брахе поредећи посматрања комете из 1577. године из неколико места у Европи. Ако је комета релативно близу, онда ће из сваког места из којег се посматра имати другачији положај на небу у односу на звезде. Брахе није могао да детектује никакве разлике у положају тако да је закључио да се комета налазила негде иза Месечеве орбите.[4]

Тачно колико су комете удаљене од нас је постало јасно тек кад су астрономи почели да одређују њихове орбите. Први каталог комета сачинио је енглески астроном Едмонд Халеј 1705. године у којем се налазило 24 објеката.[5] Халеј је схватио да су путање вероватно веома издужене елипсе које обилазе око Сунца. Едмонд Халеј је схватао да комете прелазе огромне удаљености и чак да се можда налазе и у простору између звезда. Ова прва проста идеја о облаку комета између звезда је помогла закључивању о постојању Ортовог облака два века касније, јер се од почетка кренуло исправним корацима. Халеј је још приметио да комете из 1531., 1607. и 1682. године имају веома сличне орбите и да су њихове појаве временски одвојене приближно 76 године. Одатле је закључио да се ради о истој комети и предвидео њену следећу појаву 1758. године, коју нажалост није дочекао да види. Умро је 1742. године, пре кометине појаве која у његову част носи име Халејева комета и која се последњи пут нашла међу унутрашњим планетама 1986. године.[6]

Орбиталне карактеристике[уреди]

Орбита комете из 1680. која одговара параболи. Цртеж из "Принципије“ Исака Њутна.

Од Халејевог времена астрономи су комете поделили у две групе према периоду орбите, времену потребном да комета пређе целу орбиту око Сунца (што је директно повезано са средњим растојањем од Сунца). Дуго-периодичне комете, као рецимо Хјакутаке или Хејл-Боп, имају орбиталне периоде дуже од 200 година. Насупрот њима, кратко-периодичне комете, имају периоде орбита краће од 200 година. У прошлој деценији астрономи су кратко-периодичне комете подели у две подгрупе: комете Јупитерове фамилије, као рецимо Енкеова комета или Темпел 2, које имају периоде краће од 20 година, и комете Халејевог типа, или средње-периодичне комете, са периодима од 20 до 200 година.

Граница између дуго- и кратко-периодичних комета одговара великој полуоси од 2002/3 = 34.2 АЈ (астрономских јединица). Оваква подела одговара јер разликује комете на оне чији афели леже у близини планетарног региона и ван њега. Ово је важно, јер ако је комета у близини планета њена орбита ће веома зависити од њиховог утицаја, што не важи толико и за удаљеније комете. Средње- и дуго-периодичне комете долазе из Ортовог облака,[7] док комете Јупитерове фамилије потичу из Којперовог појаса,[8] појаса астероида иза Нептунове орбите. Наравно, могуће је да Јупитер промени путању дуго-периодичне комете тако да она постане кратко-периодична, али само ~10% кратко-периодичних комета Јупитерове фамилије су комете из Ортовог облака.[9]

Комете које се појављују једанпут имају параболичне или хиперболичне орбите због чега трајно напуштају Сунчев систем када једном прођу поред Сунца.

Физичке карактеристике[уреди]

Комета Макнот (McNaught) (C/2006 P1)

За дугопериодичне комете се верује да потичу из Ортовог облака (названом по Јану Орту који је претпоставио његово постојање). Гравитационе силе утичу на путању објекта у Ортовом облаку чиме је могуће да комета доспе до планетарног дела Сунчевог система. Краткопериодичне комете воде порекло из Којперовог појаса и Расејаног диска. Како се комета приближава Сунцу, сунчево зрачење узрокује да се део спољњег дела језгра комете, састављеног од леда и гасова, топи и испарава. Млазови прашине и гаса ослобођени на тај начин формирају велику, али ретку атмосферу око комете звану кома, а Сунчево зрачење и Сунчев ветар праве од њега карактеристични реп који је видљив на небу и увек је окренут супротно од Сунца. Гасови и прашина такође формирају и свој тзв. прашинасти реп, који остаје у кометиној орбити у облику закривљеног репа. Док је тело комете (језгро) обично мањег пречника до 50 km, кома може достићи велики пречник, док реп комете може бити дужи и од једне астрономске јединице (150 милиона км).[1]

Оба репа комете бивају осветљена Сунцем и могу бити видљива са Земље када комета прође кроз унутрашњи Сунчев систем. Највећи број комета је превише слабог сјаја да би се видео без помоћи телескопа, али неколико њих сваке деценије буде довољно сјајно да се виде голим оком. Пре проналаска телескопа изгледало је да се комете појављују ниоткуда и нестају из вида. Обично су сматране лошим знацима смрти краљева и племића, или назнакама скорих катастрофа. Из античких извора је познато да су биле примећиване миленијумима.

Језгра комета су међу најтамнијим познатим објектима у Сунчевом систему. На пример, језгро Халејеве комете има албедо од око 4% (као компарација, албедо асфалта је 7%).[10] 1996. године се открило да комете емитују X-зраке, што је било изненађујуће јер икс-зраци имају велику енергију. Верује се да X-зраци на кометама настају услед интеракције између комете и соларног ветра: када високо наелектрисани јони лете кроз кометину атмосферу, сударају се са атомима и молекулима из комете.[11] Приликом ових судара јони ће апсорбовати један или више електрона што доводи до емитовања X-зрака и ултраљубичастог зрачења.

Веза са метеорским ројевима[уреди]

Метеорски рој Леониди. 1998.

Као резултат отицања гасова и прашине са површине, комета оставља велики број малих метеорида (најчешће величине честице прашине) за собом. Ако путања комете пресеца Земљину путању, тада се у пресеку путања јавља метеорски рој како Земља пролази кроз кометин метеоридски поток. Персеиди се јављају у августу када Земља пресеца путању комете Свифт-Татл.[12] Халејева комета је извор Орионида у октобру и Ета Акварида у мају.[13]

Именовање комета[уреди]

Комете су добијале имена на различите начине током последња два века. Пре него што је усвојена икаква конвенција о именовању, пре раног двадесетог века, већина комета је називана по години у којој се појавила, понекад уз додатне придеве за нарочито светле комете: “Велика комета из 1680”, “Велика септембарска комета из 1882”, “Дневна комета из 1910”. Након што је Едмунд Халеј доказао да је комета из 1531, 1607. и 1682. заправо једна иста комета и предвидео њен повратак 1759., та комета је постала позната као Халејева комета. Слично томе, и следеће две периодичне комете су назване према астрономима који су им израчунали орбите а не онима који су је пронашли. Касније су периодичне комете називане по њиховим проналазачима, док су се комете које се појављују једном још увек називале према годинама њиховог појављивања.

Од раног двадесетог века, па све до данас задржао се обичај именовања комета по астрономима који су их пронашли. Пошто се скоријих година комете откривају од стране инструмената које контролише велика група људи, дешава се да се комете називају по инструменту којим су откривене; на пример, комета ИРАС-Араки-Алкок је независно откривена од стране ИРАС сателита и астронома аматера Аракија и Алкока. У прошлости, када су исте особе откривале више различитих комета, њихова имена су разликована додавањем редног броја имену астронома (али само за периодичне комете).

Халејева комета, добила име по Едмунду Халеју, који јој је први тачно одредио орбиту.

Због великог броја комета која се откривају овај систем је постао непрактичан, и зато је Међународна астрономска унија направила нови систем именовања.[14] Данас се комете означавају годином проналажења праћеном словом које означава полу-месец проналажења и бројем који означава редни број (систем сличан ономе који се користи за астероиде), тако да би, на пример, четврта комета пронађена у другој половини Фебруара 2006. године била означена “2006 D4”. Такође се додају и префикси који означавају тип комете:

  • P за периодичне,
  • C за непериодичне,
  • X (икс) за комете којима не може да се израчуна путања (најчешће историјске комете),
  • D за комете које су изгубљене или
  • A за објекте који су грешком названи кометама.

Такође, после другог појављивања периодичних комета, оне се означавају бројем који означава редни број открића периодичности. По том систему, Халејева комета има ознаку „1P/1682 Q1“ или „1P/Halley“.

Референце[уреди]

  1. ^ а б Yeomans, Donald K. (2005). „Comet“. World Book Online Reference Center. World Book Приступљено 27. 12. 2008.. 
  2. ^ Aristotle (350 BCE). „Book I, part 7“. Meteorologica. Webster, E. W. (trans.). 
  3. ^ "Comet" (2010). У Encyclopædia Britannica., Приступљено 06. 3. 2010., са Encyclopædia Britannica Online: http://www.britannica.com/EBchecked/topic/127524/comet
  4. ^ „A Brief History of Comets I (until 1950)“. European Southern Observatory. 17. 10. 2003.. Archived from the original on 9. 12. 2012. Приступљено 27. 2. 2010.. 
  5. ^ Newton, Isaac (1687). „Lib. 3, Prop. 41“. Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica. Royal Society of London. 
  6. ^ Ridpath, Ian (3. 7. 2008.). „Halley and his Comet“. A brief history of Halley's Comet Приступљено 27. 2. 2010.. 
  7. ^ Oort, Jan H. (1950). „The structure of the cloud of comets surrounding the Solar System and a hypothesis concerning its origin“. Bulletin of the Astronomical Institutes of the Netherlands (NASA Astrophysics Data System) XI (408): 91-110. Bibcode 1950BAN....11...91O. 
  8. ^ Davidsson, B. (2008). „Comets - Relics from the birth of the Solar System“. Uppsala University Приступљено 25. 2. 2010.. 
  9. ^ Weissman, Paul R. (1998). „The Oort Cloud“. Scientific American (NASA Astrophysics Data System) (279): 84-89. 
  10. ^ Britt, R. R. (29 November 2001). „Comet Borrelly Puzzle: Darkest Object in the Solar System“. Space.com Приступљено 26. 10. 2008.. 
  11. ^ „First X-Rays from a Comet Discovered“. Goddard Spaceflight Center Приступљено 5. 3. 2010.. 
  12. ^ Anne Minard. „Perseids: What They Are, How to Watch the Meteors, More“. National Geographic News Приступљено 5. 3. 2010.. 
  13. ^ „Will meteors from Halley's comet surge?“. Astronomy.com Приступљено 5. 3. 2010.. 
  14. ^ „Cometary Designation System“. Committee on Small Body Nomenclature. 1994 Приступљено 27. 2. 2010.. 

Литература[уреди]

  • Newton, Isaac (1687). „Lib. 3, Prop. 41“. Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica. Royal Society of London. 
  • Aristotle (350 BCE). „Book I, part 7“. Meteorologica. Webster, E. W. (trans.). 

Спољашње везе[уреди]