Marija Karolina Austrijska
| Marija Karolina Austrijska | |
|---|---|
,_K%C3%B6nigin_beider_Sizilien,_an_einem_Tisch_sitzend,_Halbfigur.jpg) Marija Karolina Austrijska | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 13. avgust 1752. |
| Mesto rođenja | Beč, Habzburška monarhija |
| Datum smrti | 8. septembar 1814. (62 god.) |
| Mesto smrti | Beč, Austrijsko carstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | Ferdinand I od Sicilije |
| Potomstvo | Marija Terezija Karolina od Dve Sicilije, Lujza od Napulja i Sicilije, Carlo, Duke of Calabria, Marija Ana od Napulja i Sicilije, Franc I od Sicilije, Maria Cristina of Naples and Sicily, Maria Cristina Amelia of Naples and Sicily, Gennaro of Naples and Sicily, Giuseppe of Naples and Sicily, Marija Amalija od Napulja i Sicilije, Marija Antonija od Napulja i Sicilije, Maria Clotilde of Naples and Sicily, Maria Henrietta of Naples and Sicily, Leopold, Prince of Salerno, Alberto of Naples and Sicily |
| Roditelji | Franc I, car Svetog rimskog carstva Marija Terezija |
| Dinastija | Habzburg-Loren |
| austrijska nadvojvotkinja kraljica od dve Sicilije | |
| Period | 12. maj 1768 — 8. septembar 1814. |
Marija Karolina Austrijska (nem. Maria Karolina von Österreich; Beč, 13. avgust 1752 — Beč, 8. septembar 1814) je bila deseta ćerka i trinaesto dete austrijske carice Marije Terezije i njenog supruga Franca I.[1]
Bila je kraljica Napulja i Sicilije kao supruga kralja Ferdinanda I. Kao kraljica je učestvovala u mnogim reformama, uključujući ukidanje zabrane masonerije, proširenje. mornarice i zbacivanja španskog uticaja.[2]
Bila je zagovornik apsolutizma sve do izbijanja Francuske revolucije, kada je, da bi sprečila da ideje protiv apsolutizma koje su bile zastupljene tokom revolucije stignu do njenog naroda, od Napulja napravila policijsku državu.
Marija Karolina je tokom vladavine promovisala Napulj kao centar umetnosti finansirajući razne poznate slikare i umetnike, kao što su Filip Hakert, Anđelika Kaufman, Gaetano, Galanti...
Detinjstvo[uredi | uredi izvor]
Marija Karolina Luiz Jozefa Joana Antonija je rođena 13. avgusta 1752. godine u palati Šenbrun u Beču. Bila je deseta ćerka i trinaesto dete austrijske carice Marije Terezije i njenog supruga Franca I, cara Svetog rimskog carstva. Ime je dobila u znak sećanja na dve starije sestre koje su nosile isto ime, ali su obe preminule, a u porodičnom krugu su je nazivali Šarlotom. Njeni kumovi su bili francuski kralj Luj XV i njegova žena Marija Lešćinska. [3]
Bila je inteligentna i temperamentna. Bila je vrlo bliska sa njenom mlađom sestrom Marijom Antoanetom, a od rođenja su delile istu guvernantu, groficu Lerhefild.
1767. godine je tokom epidemije malih boginja umrla Marijina sestra Marija Jozefa, koja je trebala u naredne četiri godine da se uda za budućeg kralja Ferdinanda I Sicilijanskog, kao deo austro-španskog saveza. Da bi spasio ovaj savez, Karlos III od Španije, Ferdinandov otac je zatražio neku od sestara preminule Marije Jozefe kao zamenu. Tad je Marijina majka, carica Marija Terezija madridskom dvoru ponudila Mariju Amaliju ili Mariju Karolinu.
Pošto je Marija Amalija bila pet godina starija od njegovog sina, kralj Karlos je ipak izabrao mlađu Mariju Karolinu. Marija je tu vest loše primila i protestovala je protiv veridbe govoreći da su napuljski brakovi nesrećni, s obzirom da su joj dve sestre umrle pre nego što su stigle da se udaju za Ferdinanda. Njene primedbe i protest nisu odložili pripreme za veridbu i ulogu napuljske kraljice.
Devet meseci kasnije, 7. aprila 1768. godine, Marija Karolina se udala za Ferdinanda od Napulja preko punomoćnika, nakon čega je krenula u Napulj sa svojom svitom, gde je stigla 12. maja te godine iskrcavši se u Teračinu, a kasnije se i nazvaničnoj ceremoniji udala za Ferdinanda.
Iako Marija i Ferdinand nisu imali sklonosti jedno ka drugom to nije stalo na njihovom putu i njenom rađanju dece kako bi nastavili dinastiju. Marija Karolina je tokom života, u periodu od 1772. do 1793. godine, Ferdinandu rodila osamnaestoro dece, od kojih je sedmoro preživelo punoletstvo, uključujući njegovog naslednika Franca I, poslednju caricu Svetog rimskog carstva, vojvotkinju od Toskane, poslednju francusku kraljicu Mariju Amaliju od Napulja i princezu od Austrije, Mariju Antoniju.[4]
Vladavina[uredi | uredi izvor]
Ferdinand je imao vrlo oskudno obrazovanje i samim tim kasnije nije imao sposobnost da vlada, već se u potpunosti oslanjao na savetnika svog oca Karlosa, Bernanda Tanučija. Po uputstvu majke, carice Marije Terezije, Marija Karolina je stekla Ferdinandovo poverenje glumeći interesovanje za njegovu omiljenu aktivnost - lov. Tako je počela da se probija u donošenju političkih odluka, što je u potpunosti ostvareno rođenjem Ferdinandovog naslednika 1777. godine i njenim prijemom u Tajni savet.[5]
Tad je Marija otvoreno ušla u sukob sa kraljevim savetnikom Tanučijem po pitanju odnosa države sa masonerijom, organizacijom kojoj je Marija bila privržena. Postupajući po naređenju kralja Karlosa III Tanuči je još 1751. godine uveo zakon o zabrani masonerije kao odgovor na otkriće masonske lože na kraljevskom dvoru. Marija Karolina je uspela da izdejstvuje da na njenu inicijativu Ferdinand u oktobru 1776. otpusti svog savetnika Tanučija, što je izazvalo svađu između Ferdinanda i njegovog oca Karlosa. Imenovanje Tanučijevog naslednika, markiza od Sambuke, marionete Marije Karoline, predstavljalo je početak kraja španskog uticaja u Napuljskom kraljevstvu. U narednim godinama Marija Karolina je počela preko plemstva da zamenjuje uticaj Španije uticajem Austrije. Bila je izuzetno intelientna i rešena da kraljevstvo kojim je upravljala pretvori u dragocenu imovinu za svoju porodicu u Austriji.
Bez Tanučija u vladi kraljica je sama vladala Napuljem i Sicilijom od 1778. godine kad je za ministra mornarice imenovala svog miljenika engleskog porekla, ser Džona Aktona, admirala koje je bio u službi španske i toskanske pomorske ekspedicije protiv Alžira 1775. godine. Marija je postupajući po savetu svog brata, cara Svetog rimskog carstva Jozefa II obnovila napuljsku ratnu, ali i trgovinsku mornaricu koja je dodatno razvijena potpisivanjem trgovinskih sporazuma sa carevinom Rusijom i Đenovom. Kasnije je Marija postavila Aktona za feldmaršala, koji je pozvao strane oficire da dopune upražnjena mesta u vojsci.
1788. godine, posle smrti Karlosa III, napuljsko-španski odnosi su se poboljšali. Novi kralj Karlos IV je želeo da bude u dobrim odnosima sa svojim bratom Ferdinandom, pa bi da bi učvrstio pomirenje predložio da se čegova ćerka uda za Marijinog i Ferdinandovog najstarijeg sina, vojvodu od Kalabrije. Ferdinand je podržao taj predlog, ali ga je Marija vešto izbegavala.
Marija Karolina je rešila da poboljša napuljsko-papske odnose koji su se pogoršali prethodnih godina zbog rasprava sa papom Pijem VI oko crkvenih zakona i izbora biskupa. Kao posledica toga Napuljska republika je prestala da plaća godišnji danak od 7.000 dukata. Marija i Ferdinand su otputovali iz Beča u Rim da bi se videli sa papom, gde ih je Pije dočekao u njegovoj privatnoj audijenciji. Papa je pristao da ustupi kralju pravo postavljanja biskupa, a pošto kraljevski par nije morao da pravi nikakve ustupke zauzvrat prestiž kraljevskog para se povećao. Na odlasku, Mariji Karolini je uručena Zlatna ruža, znak papske zahvalnosti.
Povratak sa putovanja kraljevskog para je označio novu epohu u politici Napulja. Uznemirena dešavanjima u Francuskoj i izbijanjem francuske revolucije, posebno dešavanja vezana za njenu omiljenu sestru Mariju Antoanetu Marija Karolina je bila odlučna da spreči da ideologija revolucije prevagne i u Napulju, pa je kao preventivu napuljsku oblast podelila na dvanaesto policijs kih odeljenja koja su kontrolisali policijski komesari koje je imenovala vlada, zabranivši narodno izabrane odbornike. Sem toga organizovana je i dobra špijunska mreža, da bi Marija preko te iste tajne policije saznala za njen značajni pad popularnosti u svim slojevima društva.
U pokušaju da udovolji Velikoj Britaniji, imajući na umu vojni savez, kraljica je u privatnoj audijenciji srela suprugu engleskog ambasadora Emu Hamilton.
Francusku kralj Luj XVI i kraljica Marija Antoaneta uhapšeni su 10. avgusta 1792. godine, pa je napuljska vlada odbila da prizna francuskog diplomatu koji ne uskoro pristigo u kraljevstvo i prekinula je sve odnose sa Francuskom. Tad je i Džon Akton, u tom trenutku premijer Napulja morao da interveniše kako bi ubedio Mariju Karolinu da započne rat sa Francuskom. Nakon niza diplomatskih skandala francuska je počela da se priprema za rat i napad na Napuljsku kraljevinu. Francuska je poslala 9 brodova pod vođstvom admirala La Tušea, koji su stigli u Napulj 17. decembra. Tad je La Tuše tražio javno izvinjenje od premijera Aktona kako ne bi počeo bombardovanje Napulja. Kraljica je popustila zahtevima jer Napulj nije bio u stanju da se odbrani u tom trenutku jer mornarica nije bila mobilisana. Marija Karolina je početkom 1793. godine sklopila ugovor o savezu sa Velikom Britanijom, kojoj je Francuska pre toga objavila rat. Ovim ugovorom Napulj je trebao da obezbedi četiri ratna broda, četiri fregate i četiri manja broda, zajedno sa 6.000 vojnika kako bi se zaštitili trgovinski putevi u Sredozemnom moru. Tako se Napuljska kraljevina pridružila Prvoj koaliciji, koju su sačinjavale Velika Britanija, Rusija, Austrija, Poljska, Portugal, Španija i Savojska Sardinija protiv Francuske.
Italijanska kampanja[uredi | uredi izvor]
Nakon pogubljena njene sestre Marije Antoanete, Marija Karolina je prestala da govori francuski jezik i zabranila je sva filozofska dela Galantija i Filangerija koji su pre toga bili pod kraljičinim pokroviteljstvom. 1794. godine, nakon otkrića jakobinske zavere za svrgavanje vlade, Marija Karolina je naredila potiskivanje masone, čiji je pristalica bila i ona sama, verujući da učestvuju u izdajničkim aktivnostima sa Francuskom. Vojska je bila stalno mobilisana u slučaju iznenadnog napada, što je dovelo do velikog povećanja poreza. U strahu za bezbednost porodice Marija je zaposlila testere hrane i često menjala lokaciju boravka svoje porodice.
Prestankom francusko-španskih neprijateljstava u leto 1795. godine korzikanski general u francuskoj vojsci Napoleon Bonaparta se fokusirao na usmeravanje kampanje protiv Italije. Kad je izveden Francuski napad na Italiju i kada su francuske trupe zauzele severnu Italiju Marija Karolina je bila prinuđena da traži mir, po kome je Napuljska kraljevina korala da plati Francuskoj ratnu odštetu u iznosu od 8 miliona franaka. Kasnije je kraljica ušla u tajni odbrambeni savez sa Austrijom 20. maja 1798. godine kao odgovor na francusku okupaciju Papske države koja se graničila sa Napuljskom kraljevinom. Nakon Britanske pobede u bici na Nilu kraljica je odlučila da se pridruži Drugoj koaliciji protiv Francuske.
Stvaranje Partenopejske države[uredi | uredi izvor]
Kada su se Kraljevina Napulj i Sicilija pridružili Drugoj koaliciji, Napoleon je imao razlog za napad. Francuski general Žan Šampione je brzo uspeo da zauzme Napulj, što se desilo u januaru 1799. godine, primoravši kraljevsku porodicu da prebegne na Siciliju. Ubrzo nakon njihovog bega, 24. januara su francuske trupe proglasile Partenopejsku republiku. Ime republike je izabrano na osnovu drevne grčke kolonije koja je postojala na mestu grada Napulja. Uspostavljena je vlada i izabran je predsednik, proglašena je sloboda štampe i pripremane su buduće reforme. To je prekinuto kada je nakon 6 meseci od osnivanja republike papa Fabricio Rufo sa sanfedistima napao Napulj 21. juna 1799. godine. Napad je bio uspešan pošto je engleska flota snabdevala vojsku oružjem, a napad je koordinisao admiral Horejšio Nelson koji je već jednom pobedio francuze u bici na Nilu, obezbeđujući kraljevskom paru povratan na presto.
Juna 1800. godine Marija Karolina je sa svoje tri neudate ćerke i mlađim sinom stigla kući u Beč gde je ostala dve godine i ugovorila politički povoljne brakove za svoju decu. U domovini u krugu porodice je najviše vremena provodila sa svojom omiljenom unukom Marijom Lujzom, koja je kasnije postala supruga njenog najvećeg neprijatelja, Napoleona.
Izgnanstvo i smrt[uredi | uredi izvor]
Posle boravka u Beču Marija se avgusta 1802. godine vratila u Napulj u vreme kad su evropske države sve više bile zabrinute zbog Napoleonove sve veće moći, koji je najveći vrhunac doživeo krunisanjem na mesto cara 18. maja. 1804. godine. Već sledeće godine Italija je ponovo bila centar interesovanja novog cara. Marija Karolina je bila iznenađena vestima o porazu Austrije u bici kod Austerlica decembra 1805. godine nakon čega je francuska vojska krenula na Napulj.[6] Kraljevska porodica je opet bila prinuđena da pobegne na Siciliju, a Napoleon je na napuljski presto postavio svog brata Žozefa Bonapartu, a četiri godine kasnije svog zeta Žoašen Mira. Nakon postepenog smanjenja uticaja Britanije i podrške kraljevskom paru Marijin muž Ferdinand je 1813. godine nezvanično abdicirao i postavio njihovog sina Franca I za regenta. Time je Marija Karolina bila lišena svakog političkog uticaja, pa je bila prinuđena da napusti Siciliju i vrati se u Beč. Posle dugog putovanja ona je konačno stigla u Beč i započela pregovore sa svojim nećakom Francom II, carom Svetog rimskog carstva o vraćanju nje i njenog muža na napuljski presto.[7]
Ti pregovori nikad nisu realizovani jer je Marija Karolina umrla 8. septembra iste godine od moždanog udara, ne doživevši konačan poraz Napoleona i povratak njenog muža na presto nakon Bečkog kongresa. Marija Karolina je bila poslednje preživelo dete carice Marije Terezije.
Sahranjena je u carskoj kripti u Beču, gde su sahranjeni i njeni roditelji i većina njene braće i sestara.
Porodično stablo[uredi | uredi izvor]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Acton, Harold (1956). Bourbons of Naples. Methuen & Co.: London.
- Bearne, Catherine Mary (1907). A Sister of Marie Antoinette: The Life-Story of Maria Carolina, Queen of Naples. T. Fisher Unwin: London
- Crankshaw, Edward (1969). Maria Theresa. Longman Publishers: London.
- Davis, John Anthony (2006). Naples and Napoleon: southern Italy and the European revolutions (1780–1860). Oxford University Press: Oxford. ISBN 978-0-19-820755-9.
- Fraser, Antonia (2002). Marie Antoinette: The Journey. Phoenix: London. ISBN 978-0-7538-1305-8.
- Jackson, Gudia M (2000). Women Rulers Throughout the Ages: An Illustrated Guide. Abc-Clio: Santa Barbara. ISBN 978-1-85109-339-7.
- Jones, Colin (2002). The Great Nation: France from Louis XV to Napoleon. Columbia University Press: New York. ISBN 978-0-231-12882-7.
- Lever, Evelyn (2001). Marie Antoinette: The Last Queen of France. Judy Piatkus: London. ISBN 978-0-7499-2194-1.
- Nagel, Susan. (2008). Marie Thérèse: The Fate of Marie Antoinette's Daughter. Bloosmbury: New York. ISBN 978-0-7475-8159-8.
- Tarabra, Daniela (2008). European Art of the Eighteenth Century. The J. Paul Getty Museum: Los Angeles. ISBN 978-0-89236-921-8.
- Vernon, Mrs HM. (1909). Italy: From 1494 to 1790. Cambridge University Press: London.
- Vovk, Justin C. (2010). In Destiny's Hands: Five Tragic Rulers, Children of Maria Theresa. iUniverse: Bloomington, Ind. ISBN 978-1-4502-0081-3.
- Wheatcroft, Andrew (1996). The Habsburgs: Embodying Empire. Penguin Books: London. ISBN 978-0-14-023634-7.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
