Луј XV

Из Википедије, слободне енциклопедије
Луј XV Бурбонски

Луј XV
Луј XV

Датум рођења 15. фебруар 1710.
Место рођења дворац Версај (Француска)
Датум смрти 10. мај 1774.
Место смрти дворац Версај (Француска)
Гроб Базилика Сен Дени
Титула Краљ Француске
Период 1. септембар 171510. мај 1774.
Претходник/ци Луј XIV
Наследник/ци Луј XVI
Порекло и породица
Династија Бурбони
Отац Луј, француски дофен
Мајка Марија Аделаида Савојска
Супружник/ци Марија Лешченска

Луј XV Љубимац (фр. Louis XV, le Bien-Aimé, 17101774) био је праунук Луја XIV, Војвода анжујски 1710—1715, краљ Француске и Наваре у периоду 1715—1774.

У почетку владавине био је омиљен владар и тако добио надимак „љубимац“. Међутим, Лујеве друштвене реформе и ратови које је водио нису били успешни, док је приватно живео расипнички и у друштву љубавница. Тиме је изгубио наклоност народа и умро је непопуларан. Време његове владавине карактерише распад апсолутизма и феудализма и опадања привреде.

Биографија[уреди]

Луј XV је био син Марије-Аделаиде од Савоје и Луја од Бургундије. Оба родитеља су му умрла 1712, а остала Лујева браћа су умрла као деца. На престо је дошао наследивши га од прадеде, Луја XIV. Крунисан је по традицији у Ремсу 1722, али без присуства јавности. До свог 13. рођендана, 15. фебруара 1723, владао је уз помоћ рођака, регента Филипа, војводе од Орлеана. Време од 1715. до 1723. у француској историји назива се период регентства.

Лујев учитељ од 1714. је био кардинал Флери. Кардиналов контроверзни стил васпитања је од краља направио неодлучну и пасивну особу. После смрти војводе од Орлеана 1723, на Флеријево инсистирање краљ је поставио војводу од Бурбона за премијера, а на његову сугестију га и прогнао 1726. Када је Луј са 16 година преузео пуну власт, Флерија је поставио за водећег министра у свом кабинету.

Морао је да на двору представља моћног владара по узору на свог прадеду, а сам је био склон приватности и животу изван церемонија. Оженио се 1725. осам година старијом Маријом Лешчинском, кћерком бившег краља Пољске Станислава Лешчинског. У мираз је добио право да прикључи Лорену Француској после смрти њеног оца. Заједно су имали једанаесторо деце, од којих су сва умрла у детињству или без наследника. Историчари тумаче Лујеву склоност љубавницама, од којих је најпознатија Мадам де Помпадур, његовом несигурношћу сирочета које је одрасло без мајке и које у животу тражи замену за мајчинску нежност.

Рат и спољна политика[уреди]

Рат за аустријско наслеђе[уреди]

Француска је била успешна у Рату за аустријско наслеђе (1740—1748), где су се Французи и Пруси борили против Аустријанаца, Британаца и Холанђана. До 1748. Француска је окупирала целу Јужну Низоземску (данашњу Белгију), тада најбогатију европску регију. Краљ је тиме дошао на врх популарности.

Међутим, Миром из Ахена, склопљеним 1748, Луј је шокирао свој народ и Европу тиме што је пристао да врати Јужну Низоземску Аустрији. Луј је у души био миротворац, за разлику од прадеде Луја XIV, и задовољавао се да влада својом краљевином у облику шестоугла (pré carré, квадратно поље) без мењања граница. Сматрао је да је његов задатак да унапреди своју државу, а не да је прошири. Рекао је да мир склапа „као краљ, а не као трговац“. Овакав став је поздрављен међу европском дипломатијом, али је у Француској дочекан на нож. Краљева популарност је нагло опала. Парижани су сковали фразу: „глуп као мир“ (фр. Bête comme la paix). Историчари сматрају да је јавно изражавање незадовољства 1748. било први пример појаве јавног мњења у политичкој историји Француске.

Седмогодишњи рат[уреди]

До 1755, на хоризонту су се појавили нови облаци рата. Французи и Енглези су се већ сукобљавали у Северној Америци и без формалне објаве рата. Неколико месеци касније, јануара 1756. Британија и Пруска су потписале уговор о неутралности, што је у Паризу схваћено као издаја бившег савезника.

Фридрих II је био у личном сукобу са Мадам де Помпадур. Такође је на свој двор довео Волтера и склопио сепаратни мир са Аустријом. То је довело до удаљавања Француске и Пруске. Са друге стране, Луј је закључио да Хабзбурзи нису више велика претња Француској, па је са њима 1756. потписао Уговор из Версаја којим су Луј и Марија Терезија постали савезници. Сматрао је да ће ова коалиција уплашити Пруску и спречити нови рат. Али, Фридрих је предосећао сукоб и први напао Саксонију, освојио је, а нарочито је лоше третирао саксонску кнежевску породицу из које је потицала супруга Лујевог сина. То је био увод у Седмогодишњи рат (1756—1763) у коме су се Британија и Пруска супротставиле Аустрији, Француској и Русији.

Рат се завршио неком врстом пат позиције. Мировним уговором из Париза границе у Европи су враћене на предратно стање. Значајан губитак за Француску је био губитак Луизијане и Нове Француске у Северној Америци, као и изгубљен утицај у Индији, а све у корист Велике Британије. Француска морнарица је тешко страдала у овом рату.

Године 1769. Луј је купио Корзику од Ђенове.

Рат за независност САД[уреди]

Да би се осветио Британији за губитке у Седмогодишњем рату, Луј је политички и материјално помагао побуњенике у британским америчким колонијама. Њихова борба је довела до независности САД, потврђеној Другим париским миром 1783.

Касније године[уреди]

Дана 5. јануара 1757, краљ је преживео покушај атентата. Притом је задобио мању рану. Ментално поремећени атентатор Робер Дамијен Франсоа је рашчеречен и спаљен у Паризу 28. марта 1757, по наредби парламента, иако краљ није био склон овој бруталној казни.

Године 1749. Луј је покушао да уведе пореску реформу којом би сви сталежи француског друштва били оптерећени са 5% пореза. Ова намера је осујећена услед противљења свештенства и аристократије. Током целе владавине парламент се успешно супротстављао сваком Лујевом покушају реформе. Луј је коначно 1770. заузео тврду линију према њима. Ухапсио је или протерао многе опоненте. Овакво стање је трајало до Лујеве смрти.

Лују се јако замерало на расипништву и неморалу. У поређењу са владарима свога времена, Луј није трошио посебно много. У његово доба Француска је поново доминирала европском културом, а новост је био стил Луј XV у архитектури и декорацији. Мадам Помпадур је лично допринела успону чувене мануфактуре порцелана у Севру. Чињеница да је краљ имао љубавнице није била реткост на двору Француске, нити било које европске силе. Оно што је иритирало народ је неаристократско порекло мадам Помпадур, кћери богатог финансијера. Она је краљу била најпре љубавница, а касније пријатељица и саветодавка све до смрти 1764. Била је веома образована и склона идејама просветитељства којима је покушала да инспирише краља. Сматра се да је значајно утицала на велики преокрет у француској политици и њено ново савезништво са Аустријом.

Крајем живота Луј је пао у депресију и напустио све планове о реформи. Умро је од великих богиња у дворцу Версај 1774.

Од Лујеве и Маријине деце, само двоје су имали наследнике; Лујза Елизабета, војвоткиња од Парме и дофен Луј. Дофен Луј је умро 1765. па је право наслеђа прешло на његовог најстаријег сина Луја, унука Луја XV, и будућег Луја XVI.

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Луј XIV
France Ancient.svg
Француски краљеви
(17151774)
Наследник:
Луј XVI
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}