Mihailo Psel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mihailo Psel
Jedini poznat portret Mihaila Psela sačuvan u jednom svitku iz XII ili XIII veka u manastiru Pantokrator na Svetoj gori sa njegovim učenikom, Mihajlom VII Parapinakom
Lični podaci
Puno imeMihailo Psel
Datum rođenja1017. ili 1018.
Mesto rođenjaCarigrad, Vizantijsko carstvo
Datum smrtimaj 1078
Mesto smrtiKonstantinopolj, Vizantijsko carstvo

Mihailo Psel (grč. Μιχαήλ Ψελλός) je bio vizantijski pisac, filozof, političar, retoričar i istoričar. Rođen je 1017. ili 1018. godine, poslednji put se pominje 1078. godine i pretpostavlja se da je umro 1096. ili 1097. godine.

Biografija i politička karijera[uredi | uredi izvor]

Glavni izvor informacija o životu Mihaila Psela jesu njegova dela, koja sadrže opsežne autobiografske podatke. Mihailo Psel je najverovatnije rođen u Carigradu. Njegova porodica je došla iz Nikeje i po njegovim rečima preci su mu pripadali elitnom društvenom sloju. Kršteno ime mu je bilo Konstantin, dok je Mihailo ime koje je dobio kada se zamonašio. Psel ('mucavac') je njegov nadimak koji je dobio po svojoj govornoj mani.

Mihailo Psel je svoje obrazovanje stekao u Carigradu. Kada je imao oko deset godina, poslat je u unutrašnjost carstva, gde je radio kao sekretar provincijskog suda, kako bi pomogao porodici da poveća sestrin miraz. Kada mu je sestra umrla, napustio je ovaj posao i vratio se u Carigrad da bi nastavio studije. Dok je studirao kod Jovana Mavropusa, upoznao je potonje patrijarhe Konstantina Lihuda i Jovana Ksifilina, kao i potonjeg cara Konstantina X Duku. Ponovo je još neko vreme radio u unutrašnjosti, ali ovog puta kao sudija. Pre 1042. godine ponovo se vratio u Carigrad, gde je počeo da radi na dvoru dobivši zvanje sekretara (ὑπογραμματεύς) carske kancelarije. Od tada počinje njegova burna dvorska karijera. Postao je uticajan politički savetnik cara Konstantina IX Monomaha (1042—1055). Tokom istog perioda, postao je vodeći profesor na novoosnovanom Univerzitetu u Carigradu, gde je predavao punih devet godina i dobio počasnu titulu „Konzul filozofije“ (ὕπατος τῶν φιλοσόφων).

Krajem Monomahove vladavine, Psel se iz određenih razloga našao pod političkim pritiskom i konačno odlučio da napusti dvor, odlazeći u Olimpijski manastir u Bitiniji 1054. godine. Ubrzo po Monomahovoj smrti carica Teodora (1055—1056) ga poziva da se vrati na dvor. Tokom narednih godina ostao je aktivan u politici, služeći kao visoko-rangiran politički savetnik nekiliko careva. Odigrao je ključnu političku ulogu prilikom prenošenja vlasti sa Mihaila VI na Isaka I Komnina 1057. godine; zatim sa Isaka Komnina na Konstantina X Duku (1059); i sa Romana IV Diogena na Mihaila VII Duku (1071). S obzirom da je Psel bio Mihailov lični učitelj tokom vladavine njegovog oca Konstantina, i kako je igrao važnu ulogu u pružanju pomoći Mihailu u preuzimanju vlasti od njegovog očuha i suparnika Romana, Psel je verovatno polagao nade u sticanje uticajnije pozicije. Ipak, Mihailo i nije bio toliko sklon protežiranju Psela te nakon polovine osme decenije XI veka više ne nailazimo na podatke o bilo kakvoj njegovoj ulozi na dvoru. Neki naučnici veruju da je Psel morao opet da se povuče u manastir u nekom trenutku tokom '70[1]. Sledeći zapise Pselovog kolege istoričara Jovana Zonare, većina naučnika veruje da je Psel umro ubrzo nakon pada Mihaila VII 1078. godine,[2] iako ima i onih koji predlažu kasnije datume.[3] Poznato je da je Teofilakt Bugarski napisao pismo Pselovom bratu tešeći ga zbog bratove smtri, u kome kaže „Vaš brat nije umro, već se upokojio u Gospodu oslobodivši se teškog života i bolesti“[4]

Ličnost[uredi | uredi izvor]

Psel je bio opšteobrazovana ličnost i uživao je ugled jednog od najučenijih ljudi svoga vremena. Ponosio se činjenicom da je lično u vizantijskom školstvu vaspostavio ozbiljne studije antičke filozofije, naročito Platona. Njegovo opredeljenje za Platona i druge paganske filozofe učinilo je da pojedini njegovi savremenici dovedu u sumnju njegovu pravoslavnu veru, pa je u jednom trenutku bio primoran da javno obznanjuje svoju veru kako bi se odbranio. Takođe se ponosio time što je bio pravi majstor retorike, kombinujući mudrost filozofa i ubedljivost besednika i uklapajući ih u idealan model političkog vođe i savetnika. Modernim komentatorima, Pselova sklonost ka dugim autobiografskim digresijama u njegovim delima poslužila je kao razlog da ga smatraju sujetnim i ambicioznim. U isto vreme, njegova politička karijera i sadržina „Hronografije“ navela je komentatore da ga smatraju pokornim i oportunim, zbog njegovog razmetljivog nekritičnog stava prema nekim carevima i zbog mnogih promena političke lojalnosti tokom njegovog života. Ipak, neki komentatori se slažu da se između redova njegovih dela krije snažna ironija, naročito je „Hronografija“ ta koja šalje veoma kritičke i podrivačke poruke o carevina o kojima govori,[5] ili čak o vizantijskim hrišćanskim verovanjima i moralu uopšte.[6]

Istorijska dela[uredi | uredi izvor]

Verovatno najpoznatije i najuspešnije Pselovo delo je „Hronografija“. Reč je o istoriji vizantijskih careva koji su vladali tokom perioda koji je prethodio Pselu. Ona obuhvata vladavinu četrnaest careva i carica i počinje gotovo pedesetogodišnjom vladavinom Vasilija II „Bugaroubice“ (976—1025), a završava se dobom vladavine Mihaila VII (1071—1078). Hronografiju uglavnom čine serije biografija. Nasuprot mnogim istoriografskim delima, naglasak je mnogo više stavljen na opis likova nego na detalje političkih i vojnih događaja. Takođe obiluje autobiografskim podacima o Pselovom političkom i intelektualnom razvoju te daje daleko veću težinu periodima u kojima je Psel zauzimao značajne pozicije u političkom životu (naročito tokom vladavine Konstantina IX), dajući čitavom delu karakter političkih memoara. Veruje se da je Hronografija napisana iz dva dela. Prvi deo obuhvata istoriju do Isaka Komnina. Drugi deo, koji je pisan u snažnom apologetskom tonu, velikim delom je encomium Pselovih tadašnjih zaštitnika, careva iz dinastije Duka.

Pselova bogoslovska dela[uredi | uredi izvor]

Najdetaljniju bibliografiju bogoslovskih dela Mihaila Psela, obradio je i objavio arhimandrit Amvrosije (Pogodin)[7], a uz njega osvrte na neke bogoslovsko-filozofske rasprave i pregled Pselovih dela izneo je i K. Krumbaher[8] u Leksikonu bogoslovije i crkve[9] i u Katoličkoj enciklopediji[10]. Od Pselovih dogmatskih dela najpoznatija je poema „O dogmama“[11] i njena prva glava „Sveobuhvatne vežbe“ Διδασκαλία Παντοδάπη, koja sadrži ispovedalje vere, razmatranje Svetotrojične dogme i objašnjenje hrišćanske terminologije[12]. Jedino Pselovo liturgijsko delo sadržano je u poemi „O liturgijskoj žrtvi“ i posvećeno je tumačenju evharistijskog obreda. Sačuvano je više njegovih propovedi od kojih su najpoztije besede održane na: Blagovesti, Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, Prenos moštiju arhiđakona Stefana, o čudima Arhangela Mihaila, na Vaskrs i dr. Najvažnije egzegeretičko delo Mihaila Psela je tumačenje biblijske „Pesme nad pesmama“[13], a brojni su i njegovi antropološki traktati takođe sadržani u „Sveobuhvatnim vežbama“ – „O razumu“ (20-26 glave), „O duši“ (27-31 glave) i „O vrlinama“ (48-58 glave)[14]; kao i izdanje Pselovih žučnih rasprava pod naslovom „Philosophica minora“, među kojima valja izdvojiti raspravu „O predodređenosti smrti“[15], koja odbacije doktrinu o apsolutnoj Božijoj promisli svih događaja u životu čoveka. Pselovi traktati o demonologiji predstavljaju sintezu antičkih i svetootačkih učenja o demonima – „O demonima“[16], „O demonskim delima“[17], „Nekoliko helenskih predstava demona“[18], „Demoni kod Helena“[19]. Pored svih pomenutih Pselovih traktata, najzanimljuvijom se čini rasprava „O razlikama između bogoslovlja i helenskih učenja“[20], posvećena sličnostima hrišćanstva i Antike.

Najsveobuhvatnije izdanje Pselovih bogoslovskih dela je „Michaelis Pselli theologica“, u kome su izložene rasprave i tumačenja spisa Svetog Grigorija Bogoslova kao i nekih delova Svetog pisma[21]. U knjizi „Michaelis Pselli poemata“ nalaze se u stihu pisani: bogoslužbeni kanoni (služba Simeonu Metafrastu i Kozmi Majumskom), poema o stvaranju Adamovom, o njegovom izgnanstvu i o antihristima, Pselova liturgijska poema, polemički spisi u stihu – protiv Latina, o krštenju, „za dušu“ i dr.

Klasična dela[uredi | uredi izvor]

Psel je iza sebe ostavio brojna dela retorskog karaktera u klasičnom duhu. U njegovo vreme privatni sukobi su se ponekad završavali razmenom satirčnih spisa koje su autori nastojali i da objave u javnosti. Njegov veliki uspeh je izazivao zavist savremenika, a on sam je bio neprikosnoveni majstor u izazivanju i vređanju svojih protivnika. Govorio je da su oni: žabe koje krekeću, psi koji laju, glupaci. Monah Olimpijskog manastira u Bitiniji Jakov, sastavio je stihove u kojima je Psela poredio sa Zevsom, koji ostavši bez lepih boginja, nije mogao da živi na Olimpu. Psel mu je uputio satirični odgovor u obliku parodije na liturgijski kanon, u kome akrostih glasi „Skladno opevam tu pijanicu Jakova“ (Μέθυσον Ἰάκωβον εὐρύθμως δάω).

Mihailo Psel je bio čovek koji je za svoje vreme posedovao velika antička znanja i bio vešt da ih unovči. Njegov stil nije patetičan već više duhovit. Lirika i satira mu nisu strane, što je vidljivo kod njegovog opisa vizantijskog popa, koga on kao retko ko uzima na zub ("i beščasni pop, moj pop“ = καὶ ποταπὸς παππᾶς ὁ παππᾶς ὁ ἐμός):

Ono šta moj pop predstavlja, mogao bih opisati u liturgijskim stihovima, ali takve ne znam da pišem. Najzad to i ne bi bilo neophodno, jer on i ne liči mnogo na popa: od njegove mantije ostale su samo zakrpe; što se obrazovanja tiče, ostao je u prvom razredu osnovne škole, ali je nenadmašan u kockanju i dobroj kapljici.

Iako se u prvi mah čine satirom, Pselove reči su dobrim delom realistična predstava vizantijskog društva njegovog doba. O tome takođe govori i njegova satira o krčmaru koji je postao sudija.

Pselovi matematički eseji[uredi | uredi izvor]

Od Pselovih dela iz oblasti matematike, koja su bila veoma popularna u XVI veku, najvažnija je na latinski jezik preveo i objavio Ksilanderom 1556. godine pod nazivom "Arithmetica, Musica, Geometria et Astronomia". Osim toga, potpuno izdanje je sadržalo i neke izolovane delove kompozicije. Od izdanja ove vrste poznata su: "Ψέλλόυ τών περί άριθμητικής συνοψις" (1538), "Arithmetica, Musica et Geometria Mich. Pselli" (1592), "M. Pselli compendium mathematicum" (1647). Pselovo delo predstavlja svetlu tačku pod pretpostavkom da posle njega dolazi do kraja doba grčke matematike.

U oblasti muzike dato je objašnjenje boja i oblika. Najzad, u oblastima geometrije i astronomije Psel se bavi samo komentarisanjem dela pojedinih naučnika, bez pružanja sopstvenih viđenja. Od ostalih Pselovih dela iz ovih oblasti objavljena su: "Liber de lapidum virtutibus" (Tuluz, 1615) i "De terrae situ, figura et magnitudine".

Ostala dela[uredi | uredi izvor]

Psel je iza sebe takođe ostavio veliki broj drugih spisa:

  1. "Historia syntomos", kraći didaktički istorijski spis u formi hronike sveta.
  2. Veliki broj naučnih, filozofskih i bogoslovskih rasprava i drugih dela koja obrađuju teme poput astronomije, medicine, muzike, prava, fizike i laografije.
  3. Različite didaktičke poeme o gramatici i retorici.
  4. Tri „Epitafa“ ili posmrtna govora posvećena patrijarsima Mihailu Kerulariju, Konstantinu III Lihudu i Jovanu Ksifilinu.
  5. Posmrtna beseda posvećena majci, koja obiluje velikom količinom autobiografskih podataka.
  6. Nekoliko panegirika, ubedljivih beseda (uključujući dela protiv Bogumila i Mesalijana) i govori upućeni njegovim carevima patronima.
  7. Nekoliko stotina ličnih pisama.
  8. Retoričke vežbe i eseji na pomenute teme.
  9. Namenski, satirični i epigramski stihovi.

Pseudo Psel[uredi | uredi izvor]

Jedno vreme je vladalo mišljenje da je postojao još jedan vizantijski pisac istog imena, Mihailo Psel Stariji (Pseudo Psel), koji je živeo na ostrvu Andros u IX veku i koji je bio učenik Fotija I i učitelj cara Lava VI Mudrog. Neki autori su ovog Mihaila Psela nazivali „mlađi“. Ovo uverenje se zasnivalo na odrednicama u srednjovekovnoj hronici, Σύνοψις Κεδρηνοῦ-Σκυλίτση, koja njegovo ime pominje u tom kontekstu. Sada se veruje da je navođenje Pselovog imena u ovoj hronici greška neukog prepisivača iz pomenutog doba i da „Mihailo Psel Stariji“ nikada nije ni postojao.[22]

Izraz Pseudo-Psellos takođe se upotrebljava u modernoj nauci da bi se označili autori nekoliko kasnijih dela za koje se veruje da su greškom pripisana Pselu.

Izdanja[uredi | uredi izvor]

Compendium mathematicum, 1647
  • Chronographie ou histoire d'un siècle de Byzance (976—1077). Ed. Émile Renauld. 2 vols. Paris 1926/28. [Standardno moderno izdanje]
  • Imperatori di Bisanzio (Cronografia). Ed. Salvatore Impellizzeri. 2 vols. Vicenza 1984. [Novo obrađeno izdanje na italijanskom jeziku]
  • Chronographia, ed. E. R. A. Sewter. London 1953. [engleski prevod, potpun online tekst Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. avgust 2014)
  • Chronographia, ed. Vrasidas Karalis. 2 toma. Athen 1992/96 [prevod na savremeni grčki].
  • Vidas de los emperadores des Bizancio (Cronografia). Ed. Juan Signes Codoñer. Madrid 2005 [španski prevod].
  • Autobiografia (Encomio per la madre. Ed. Ugo Criscuolo. Naples 1989.
  • De omnifaria doctrina. Ed. Leendert G. Westerink. Utrecht 1948.
  • De operatione daemonum. Ed. Jean-François Boissonade. Nürnberg 1838, reprint izdanje Amsterdam 1964.
  • De operatione daemonum. Tr. Marcus Collisson. Sydney 1843. potpun online tekst
  • '"Éloge inédit du lecteur Jean Kroustoulas." Ed. Paul Gautier. Rivista di studi bizantini e neoellenici, n.s. 17-19 (27—29), 1980-1982: 119-147.
  • Epistola a Giovanni Xifilino. Ed. Ugo Criscuolo. Naples 1990.
  • Epistola a Michele Kerulario. Ed. Ugo Criscuolo. Naples 1990.
  • Historia Syntomos. Ed. Willem J. Aerts. Berlin 1990.
  • Orationes hagiographicae. Ed. Elizabeth A. Fisher. Stuttgart/Leipzig 1994.
  • Orationes panegyricae. Ed. Geoge T. Dennis. Stuttgart/Leipzig 1994.
  • Oratoria minora. Ed. Antony R. Littlewood. Leipzig 1984.
  • Orazione in memoria di Constantino Lichudi. Ed. Ugo Criscuolo. Messina 1983.
  • Philosophica minora I. Ed. John M. Duffy. Stuttgart/Leipzig 1992.
  • Philosophica minora II. Ed. Dominic J. O'Meara. Leipzig 1989.
  • Poemata. Ed. Leendert G. Westerink. Stuttgart/Leipzig 1992.
  • Scripta minora magnam partem adhuc inedita. 2 vols. Ed. Eduard Kurtz, Franz Drexl. Milan 1936/41.
  • Essays on Euripides and George of Pisidia and on Heliodorus and Achilles Tatius. Ed. Andrew R. Dyck. Wien 1989.
  • Theologica I. Ed. Paul Gautier. Leipzig 1989.
  • Theologica II. Ed. Leendert G. Westerink, John M. Duffy. München/Leipzig 2002.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • A. Kaldellis, Anthony Kaldellis: The argument of Psellos' Chronographia, Boston 1999.
  • E. Pietsch: Die "Chronographia" des Michael Psellos: Kaisergeschichte, Autobiographie und Apologie, Wiesbaden 2005.
  • S. Papaioannou, Michael Psellos: Rhetoric and Authorship in Byzantium, Cambridge 2013.
  • F. Lauritzen, Depiction of Character in the Chronographia of Michael Psellos, Turnhout 2013.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Perikles P. Joannou: "Psellos et le monastère *Τὰ Ναρσοῦ". Byzantinische Zeitschrift 44: 283-290.
  2. ^ Herbert Hunger: Die hochsprachliche profane Literatur der Byzantiner. 2 vols. München 1978.
  3. ^ Ioannes Polemis: "When did Psellos die?" Byzantinische Zeitschrift 58: 73-76.
  4. ^ P. Gautier, Theophylacte d'Achrida. Lettres. Corpus Fontium Historiae Byzantinae. Series Thessalonicensis 16.2. Thessalonica: Association for Byzantine Research, 1986. Letter 132
  5. ^ Efthymia Pietsch: Die "Chronographia" des Michael Psellos: Kaisergeschichte, Autobiographie und Apologie. Wiesbaden 2005.
  6. ^ Anthony Kaldellis: The argument of Psellos' Chronographia. Boston 1999.
  7. ^ Sm.: Mihail Psell. Bogoslovskie sočineniя / Per. s greč. pred. i prim. arhimandrita Amvrosiя (Pogodina). SPb., 1998. S. 30-31, 33-45.
  8. ^ Krumbacher K. Geschichte der Byzantinischen Literatur (527—1453). Munchen, 1891. S. 177—178.
  9. ^ Lexicon fur theologie und Kirche. Freiburg im Breisgau, 1962. Bd. 7. S. 398—399.
  10. ^ Adrian Fortescue. Michael Psellus // The Catholic Encyclopedia. 1911. V. XII. P. 545.
  11. ^ Περί δόγματος // PG. V. 122. Col. 811—818.
  12. ^ Glave 1-19, sm.: Διδασκαλία Παντοδάπη // PG. V. 122. Col. 819—876.
  13. ^ Mihail Psell. Bogoslovskie sočineniя. S. 103—276.
  14. ^ Διδασκαλία Παντοδάπη // PG. V. 122. Col. 687—725.
  15. ^ Michaelis Pselli Philosophica Minora (dalee Phil. Min.) / Ed. D.J. O Meara. Leipzig, 1989. V. II. S. 160—162. Ruski prevod sm.: Mihail Psell. Bogoslovskie sočineniя. S. 97-102.
  16. ^ Περί δαιμόνων // Phil. Min. V. II. S. 158—159.
  17. ^ Περί ενέργειας δαιμόνων // PG. V. 122. Col. 819—876.
  18. ^ Τίνα περί δαιμόνων Δοξάζουσιν Έλληνες // PG. V. 122. Col. 875—882.
  19. ^ Ἑλληνικαί διατάξεις περί δαιμόνων // Phil. Min. V. II. S. 123—126.
  20. ^ Περί θεολογίας καί διακρίσεως δογμάτων Ἑλληνικῶν // Phil. Min. V. II. S. 117—120. // Phil. Min. V. II. S. 117—120.
  21. ^ Michaelis Pselli theologica / Ed. P. Gautier. Leipzig, 1989. V.1.
  22. ^ Paul Lemerle: Le premier humanisme byzantin: Notes et remarques sur enseignement et culture à Byzance des origines au Xe siècle. Paris 1971. (ch. 6)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_Псел&oldid=27740850”