Oslobođenje Carigrada (1261)

Vizantija pod latinskom opsadom 1261.

Oslobođenje Carigrada od latinske vlasti izvršio je vizantijski car Mihajlo VIII Paleolog na dan Uspenja presvete Bogorodice, 15. avgusta 1261. godine.

Uvod

Krstaškim osvajanjem Carigrada, u aprilu 1204. godine, srušeno je Vizantijsko carstvo, država koja je smatrala da joj pripada neprikosnoveno pravo na univerzalnu vlast nad čitavom hrišćanskom vaseljenom. Kako u trenutku gorkog nadahnuća beleži savremeni istoričar Nikita Honijat, tada su senke latinskih kopalja pale i preko zapada i preko istoka države Romeja (Vizantinaca). Na ruševinama Vizantije nastalo je nekoliko latinskih i nekoliko grčkih država.

U decenijama koje su sledile dve grčke države, Nikejsko carstvo u Maloj Aziji i Epirska despotovina u evropskim oblastima, povele su borbu za obnovu Vizantije. Pobedu je odnelo Nikejsko carstvo čiji se car Mihailo VIII Paleolog (1259–1282) proslavio kao oslobodilac Carigrada i obnovitelj Vizantijskog carstva. Njegovi odredi najpre su u proleće 1260. godine pokušali da Latinima preotmu megalopolis na Bosforu, ali u tome nisu uspeli. Međutim, već tada je bilo jasno da je pad Carigrada samo pitanje vremena. I kao što se to u istoriji ponekad događa, grad Konstantina Velikog oslobođen je kada to niko nije očekivao i gotovo igrom slučaja.

Mihajlo VIII Paleolog

Mihailo Paleolog, potonji car, rođen je 1224. ili 1225. godine, u vreme kada su Latini vladali Carigradom. Kad je bio dete, njegova starija sestra Marta, koja mu je bila gotovo kao majka, uspavljivala ga je pesmom „Zdravo, care, kroz Zlatna vrata ući ćeš u Konstantinopolj!” Nekoliko decenija kasnije to se zaista i desilo.

Naravno, misao o oslobađanju Carigrada nikada nije napuštala Vizantince. Oni su najpre mogli samo da maštaju o povratku u nekadašnju prestonicu, u „caricu gradova”, kako su je od milošte nazivali vizantijski ljudi od pera. Savremeni pisac Georgije Pahimer, rođen u maloazijskom gradu Nikeji 1242. godine, takođe u vreme kada su došljaci iz zapadne Evrope vladali gradom, u svom istorijskom spisu, u kome je opisao događaje od 1255. do 1307. godine, zabeležio je zanimljivo proročanstvo. Ono je sabijeno u pomalo zagonetnu formulaciju „Aleksije, Aleksopul i sa njim Kutricakis”. Pahimer piše da je o tom starom proročanstvu slušao od svog oca koji je razgovarao s jednim prijateljem, mnogo pre nego što se ono obistinilo.

Njih dvojica, nastavlja Pahimer, kao nekadašnji žitelji Carigrada, ne bez nostalgije, sećali su se prohujalih vremena i svojih domova u gradu na Bosforu i u večernjim časovima s čežnjom su maštali i raspravljali o mogućnosti da Romeji (Vizantinci) ponovo ovladaju vizantijskom prestonicom. Tada je takva mogućnost izgledala kao dalek i teško ostvariv san. Ali, njih je grejala nada da će se to jednog dana ipak dogoditi. I ne samo da su govorili da će se to desiti nego su, tobože, čak i videli kada će to biti.

U takvim prilikama mladi Georgije Pahimer držao je voštanu sveću, osvetljavao im i slušao njihovo setno i dirljivo pripovedanje. Povratak Carigrada u ruke Vizantinaca, smatrali su oni, zbiće se u vreme nekog cara Aleksija i još nekih o kojima kazuje proročanstvo. U stvari, tako se i desilo, a lica pomenuta u predskazanju bili su cezar Aleksije Stratigopul, vojskovođa koji je zauzeo Carigrad, njegov rođak Aleksije, koji je umnogome doprineo uspehu, i izvesni Kutricakis, koji je pre svih savetovao da se krene u zaposedanje grada na razmeđu kontinenata Evrope i Azije.

Pripreme za napad na Carigrad

Ono čega su se Latini s razlogom pribojavali, a o čemu su Romeji u potaji maštali — desilo se. Mihailo VIII Paleolog poslao je odred vojnika iz maloazijskih u evropske provincije u međuvremenu uvećalog Nikejskog carstva. Namera mu je bila da pomogne bratu Jovanu, tada već proslavljenom vojskovođi, koji je ratovao protiv raznih neprijatelja. Na čelu poslatog odreda, koji jedva da je brojao hiljadu vojnika, nalazio se ugledni vojskovođa Aleksije Stratigopul. On je nosio visoku titulu cezara, a Mihailo VIII mu je naložio da krene putem prema Carigradu.

Stratigopul je trebalo da prođe pored prestonice i kod seljaka iz okoline Konstantinopolja, slobodnjaka, koji su svakodnevno donosili poljoprivredne proizvode na carigradske pijace, dozna šta se sve događa u gradu. Uz to, bio je upozoren da se ne upušta u bilo kakav napad na grad jer je raspolagao s malo vojnika. Međutim, događaji su uzeli sasvim neočekivani obrt i primorali su Aleksija Stratigopula da hitro dela i prenebregne carevu zapovest.

Dobro obavešteni seljani saopštili su nikejskom vojskovođi da su Venecijanci i vitezovi latinskog cara Balduina II Kurtenea (1228–1261) otplovili u vode Crnog mora kako bi osvojili tamošnje malo ostrvo Dafnusiju. To je značilo da su grad branile male snage, a ta činjenica je Nikejcima otvorila dobre mogućnosti. I sami seljaci, koji su odlično poznavali stanje u Carigradu, predložili su cezaru Aleksiju Stratigopulu da napadne grad. Pri tom je trenutak iznenađenja bio od prvorazredne važnosti i ulivao je opravdana nadanja da će grad biti relativno lako osvojen.

Dogovoreno je da se napad izvede pod okriljem noći 25. jula 1261. godine. Tačka na koju je najpre trebalo udariti bila je jedna od carigradskih kapija. Plan je predviđao da se pedesetak odvažnih ratnika, koje je predvodio Kutricakis (inače jedan od carigradskih Grka) — upravo u skladu s pomenutim davnašnjim proročanstvom — nečujno popne uz bedeme i, koristeći se pomrčinom, iznenadi i bešumno sa zidina ukloni latinske stražare. To im je pošlo za rukom, pa su onda otvorili vrata vojnicima Aleksija Stratigopula.

Na drugoj strani, nikejski vojskovođa bio je u blizini, u potpunoj pripravnosti iščekujući razvoj događaja. Utanačen je i određeni znak, neka vrsta lozinke: jedan prigradski sveštenik, i sam učesnik ovog poduhvata, bio je dužan da s gradskih zidina zapeva slavoslovlje vizantijskom caru.

Osvajanje Carigrada

Plan je očito bio dobro promišljen i sve se događalo kako je bilo predviđeno. Kutricakis i njegovi ljudi savladali su bez mnogo milosti i ustezanja sve članove latinske posade koja je bila prilično pospana i uljuljkana da zapravo ništa ne može da se dogodi. Potom su napadači uklonili kamenje kojim je gradska kapija bila zatrpana iznutra, a u nastavku su razbijeni i zasuni. Kako je bilo dogovoreno, tada je sveštenik počeo pojanje upućeno vizantijskom vasilevsu.

Zanimljivo je napomenuti da je duhovnika najpre ophrvala trema, te mu je glas lagano podrhtavao. Treba ga i razumeti jer je, po svoj prilici, to bio jedan od najvažnijih trenutaka u njegovom životu.

Sveštenikovo pevanje prihvatili su i ostali, a kroz širom otvorenu kapiju u usnuli velegrad ušli su konjanici Aleksija Stratigopula. U ranim jutarnjim časovima pojedini strani plaćenici u nikejskom odredu počeli su pljačku, ali je vojskovođa ipak uspeo da sve drži pod nadzorom. Javila se čak zamisao da se grad zapali, a postojao je i strah od latinskog protivnapada. Pri pomisli kakva će odmazda uslediti ukoliko zaposedanje Carigrada ne bude uspelo, sami Grci junačno su nastavili da prodiru prema središtu prestonice. Njihova odlučnost dodatno je osokolila nikejske vojnike, pa su zajedničkim snagama potisnuli Latine. Među braniocima došlo je do panike i rasula, što je napadačima olakšalo dalje prodiranje, pa je postalo sasvim izvesno da grad ne može da odoli.

Malodušnost nije poštedela ni latinskog cara Baldvina II Kurtenea koji se u nastupu straha odlučio na nečastan potez. U nervoznoj žurbi odbacio je znake carske vlasti, krunu i mač, i pohitao u carigradsku luku da se ukrca na jedan venecijanski brod. Mornari na brodu su ne časeći napustili vode Bosfora i otplovili na ostrvo Eubeju koje je bilo pod mletačkom vlašću i koje su Venecijanci nazivali Negropont.

Primer Baldvina II sledili su i ostali Latini, pa i oni koji su se upravo vraćali iz pohoda protiv crnomorskog ostrva Dafnusije. Sa svog brodovlja mogli su jasno da vide kako plameni jezici gutaju venecijansku četvrt u Carigradu. Na gradskim bedemima već su bili raspoređeni grčki vojnici i jedina preostala mogućnost bila je da se kljunovi brodova usmere prema Mramornom moru i da se isplovi. Posle 57 godina (1204–1261) Carigrad je ponovo bio u vizantijskim rukama i Vizantijsko carstvo bilo je obnovljeno.

Radost Romeja kada su u leto 1261. godine ponovo ovladali Carigradom bila je velika. Svedok tih događaja Georgije Akropolit, istoričar Nikejskog carstva, zabeležio je da nije bilo čoveka koji nije skakao od radosti i likovao, gotovo ne verujući da se to zbilja desilo; radilo se o neočekivanom događaju koji je sve ispunio zadovoljstvom. Zanimljiv podatak srećemo u istoriji Nićifora Grigore, istoričara 14. stoleća, koji naglašava da Latini nisu mnogo brinuli o Carigradu dok su ga bezmalo šest decenija držali u vlasti budući da su verovali tajnom božijem glasu koji im je proricao da u gradu Konstantina Velikog neće zauvek ostati.

Svečani ulazak cara u Carigrad

Za to vreme car Mihailo VIII Paleolog nalazio se u maloazijskim oblastima, a za proterivanje Latina iz Carigrada saznao je tek posle nekoliko dana. Jedan glasnik doneo je radosnu vest, a pošto nije mogao odmah da je neposredno prenese caru, saopštio ju je carevoj sestri Irini Paleologini, koja se kasnije zamonašila i dobila ime Evlogija. Ona je mimo običaja poranila i izjutra rano došla u carski dvorac. Međutim, opravdano je smatrala da ne bi bilo dobro da naglo probudi brata i saopšti mu jednu takvu novost koja bi mogla da bude nalik snažnom udaru.

Zbog toga je odlučila da ga najpre postepeno i lagano razbudi. Usledila je neobična scena, Irina je najpre blago uhvatila Mihaila VIII za nožni palac i počela da ga budi. Kad je otvorio oči i video sestru pored svog kreveta, car ju je pometeno pitao o čemu se radi. Ona se samo osmehivala, čekajući trenutak da se brat sasvim razbudi i bude spreman da prihvati veliku vest. Onda je počela da ponavlja reči: „Care, zauzeo si Konstantinopolj! Hristos ga je tebi darovao!” Vasilevs najpre nije razumeo o čemu se radi, a onda nije mogao da poveruje u ono što mu je sestra Irina ponavljala.

Mihailo VIII Paleolog bio je podozriv i oklevao je, pogotovo kada je saznao da glasnik nije doneo nikakvo pismo od cezara Aleksija Stratigopula. Premda je vojnikova priča zvučala iskreno i bila veoma uverljiva, vasilevs je ostao u stavu opreznog iščekivanja.

Ipak, kada je u toku istog dana stigao i drugi glasnik koji je doneo krunu i mač latinskog cara Baldvina II Kurtenea, a i pismo Aleksija Stratigopula, sve sumnje bile su raspršene. Bez mnogo oklevanja Mihailo VIII odmah je bogato nagradio prvog glasnika, a velika priznanja i časti čekali su i vojskovođu Aleksija Stratigopula. Tog dana car se svečano odenuo, na dvor je pozvao velmože, koji su takođe bili obučeni u najskupoceniju odeću, i održao im prigodan govor u kome je podsetio na slavnu prošlost Vizantije i njenu nekadašnju veličinu.

Onda su usledile pažljive pripreme za carev svečani ulazak u Carigrad. Uz njega su bili supruga Teodora i dvogodišnji sin Andronik, potonji car Andronik II Paleolog (1282–1328). Ulazak Mihaila VIII u oslobođeni Konstantinopolj upriličen je na praznik Uspenja presvete Bogorodice — 15. avgusta 1261. godine. Bio je to veličanstven prizor. Car je oko podneva kroz Zlatnu kapiju ušao u grad, dok su mu žitelji prestonice i sveštenici izašli u susret noseći čuvenu ikonu Bogorodice Odigitrije (Putevoditeljice). Za ovu ikonu verovalo se da je delo jevanđeliste Luke. Reč je o zaštitnici Carigrada koja je stolećima spasavala prestonicu od napada raznih naroda.

Kod Zlatne kapije, u odsustvu patrijarha, mitropolit maloazijskog grada Kizika je s visine carigradskih bedema pročitao trinaest molitava koje je sastavio Georgije Akropolit. Nakon svake molitve Mihailo VIII Paleolog i članovi njegove svite padali su ničice i više puta ponavljali „Gospode, pomiluj!”

U sačuvanim izvorima ostalo je zabeleženo da je dan bio sunčan i veoma topao. Mihailo VIII koračao je dostojanstveno i lagano, „više kao hrišćanin nego kao car”, a za njim i njegova pratnja. Najpre je ušao u znameniti manastir Studion, a onda je, uz oduševljeno klicanje prisutnog naroda, nastavio put ka Svetoj Sofiji, najznačajnijoj prestoničkoj crkvi. Bio je to jedan od najlepših dana u hiljadugodišnjoj istoriji hrišćanskog Carigrada. Vizantijsko carstvo je vaskrslo i započelo novi život.

Vidi još

• Pad Carigrada (1204)
• Paleolozi

Spoljašnje veze

Pojanje je znak („Politikin Zabavnik”)