Никејско царство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Никејско царство, Латинско царство, Епирска деспотовина и Трапезунтско царство (вероватне границе)

Никејско царство је једна од византијских држава насталих након крсташког освајања Цариграда 1204. године.

Историја Турске
TurkishEmblem.svg

Овај чланак је део серије о
историји Турске

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Турске

Настанак[уреди]

Након пада Цариграда у руке крсташа остаци Византије на челу са Теодором I Ласкарисом оснивају у Малој Азији државу са центром у Никеји као законитог наследника Византијског царства.[1] Он је у борбама са осталим државама насталим на рушевинама Византије оснажио своју државу.

Успон[уреди]

На престолу га 1222. године наслеђује његов зет Јован III Дука Ватац који наставља успешне ратове са суседима, припојивши својим земљама 1230. године, након битке на Клокотници, Солун. За његове владавине Никејско царство постаје најјача држава у Малој Азији и једини озбиљни кандидат за обнову Византије.

Обнова Царства[уреди]

После смрти Јована III 1254. године, на престо ступа његов син Теодор II Ласкарис, чија се, кратка, али успешна, владавина окончава 1258. године. Његовом малолетном сину Јовану IV Ласкарису за савладара бива одређен Михајло Палеолог, византијски велможа.[2] Михајло малолетног цара ослепљује и већ 1259. године приграбљује сву власт за себе. Две године касније он у савезу са Ђеновљанима осваја на препад Цариград и обнавља Византију.[3]

Овај догађај представља крај Никејског царства и почетак тзв. Обновљене Византије и владавине њене последње династије (Палеолога) која је владала Царством до његовог краја 1453. године када је последњи византијски цар Константин Драгаш погинуо бранећи Цариград.[4]

Никејски цареви[уреди]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ „Источно римско царство (Византија)“, - одељак Слабљење и пад Византије, Архео-аматери Србије, 11. март 2012. Приступљено 15. новембра 2013.
  2. ^ „Источно римско царство (Византија)“, - одељак Пад Средњовизантијског царства (12025-1204), Архео-аматери Србије, 11. март 2012. Приступљено 15. новембра 2013.
  3. ^ „Византијске приче - појање је знак“, Радивој Радић, Политикин Забавник, број: 3104; 5. август 2011. Приступљено 15. новембра 2013.
  4. ^ „По оку те познајем - Оштар поглед у две боје“, Радивој Радић, Политикин Забавник. Приступљено 15. новембра 2013.

Спољашње везе[уреди]