Parlamentarizam u Kraljevini Srbiji

Parlamentarizam u Kraljevini Srbiji postojao je u razdoblju od 1882. do 1918. godine. Na izborima u tom periodu, birani su narodni poslanici za Narodnu skupštinu Kraljevine Srbije koja je zasedala u Beogradu ili Nišu. Ovim izborima su prethodili izbori u Kneževini Srbiji.

Istorijat

Ukoliko se o začecima skupština u Srbiji može govoriti još s početka 19. veka, o obrazovanju modernih političkih stranaka može biti reči tek krajem tog veka. U doba Prvog srpskog ustanka pojavila se ustanova Praviteljstvujušći sovjet, za vladavine kneza Miloša Obrenovića delovale su skupštine nahijskih knezova, da bi prvi Ustav Srbije iz 1835. godine predvideo ustanovu Narodne skupštine. Potom se grupa liberala, koja je delovala na javnoj i političkoj sceni sredinom 19. veka u Srbiji, zalagala za uvođenje parlamentarizma zapadnoevropskog tipa i inicirala donošenje Zakona o Narodnoj skupštini 1858. godine. U daljem razvoju parlamentarizma u Srbiji pojavila se i ustanova Ustavotvorne skupštine. Godine 1869. ona je donela Ustav, prema kojem je konačno deo zakonodavne vlasti prenet na Skupštinu.

Zgrada Narodne skupštine u kneza Miloša

Pretposlednja decenija 19. veka bila je vreme ka da su se i formalno organizovale određene političke stranke u Srbiji, koje će, manje ili više, činiti okosnicu političkog života u njoj do stvaranja nove države 1918. godine. U vreme sticanja državne nezavisnosti, posle Berlinskog kongresa 1878, u Srbiji su se mogle uočiti tri političke struje: liberalna, konzervativna i radikalna. Dakle, tri srpske političke stranke koje su odredile istoriju moderne srpske ustavnosti, i kao ideje i kao prakse – Liberalna, Napredna i Radikalna stvarno su postojale već od ranije i njihovo zvanično organizovanje 1881. samo je označilo početak otvorenog, parlamentarnog, ali i van parlamentarnog sukoba njihovih, već jasno definisanih, temeljno različitih ideološko-doktrinarnih i praktično-političkih projekata.

Srbiju su kroz ratove 1876–1878. vodili liberali. Ova politička grupa zadržala je vlast i posle Berlinskog kongresa da bi na njoj ostala još nešto preko dve godine. Društvenu osnovu liberala činili su bogati trgovci, začetnici industrijske i finansijske buržoazije, bogati seljaci, za tim činovnička inteligencija i više sveštenstvo. Za vladavine liberala jačala je politička grupa konzervativaca (naprednjaka), prevashodno uz podršku kneza Milana Obrenovića. Socijalna osnova naprednjaka bila je slična socijalnoj osnovi liberala. I ideološke i programske sličnosti između naprednjaka i liberala bile su očigledne. Formirani na tekovinama zapadnoevropskog liberalizma, naučnog pozitivizma i nacionalizma, i jedni i drugi su smatrali da je građansko društvo najsavršeniji oblik ljudskog udruživanja.

Na drugoj strani političkog fronta nalazila se Radikalna stranka. Dok su liberali i naprednjaci svoju političku osnovu imali u vladajućoj intelektualnopolitičkoj eliti, dakle u uskom socijalnom segmentu, Radikalna stranka imala je najširu socijalnu osnovu i predstavljala je u početnom periodu delovanja masovan politički pokret. Masovnost je bila posledica činjenice da su pristalice poticale pretežno iz većinskog dela stanovništva tadašnje Srbije seoskog. Krajem 19. veka preko 80% stanovništva bilo je seosko. Podaci govore da je Radikalna stranka u prvim godinama postojanja imala oko 45.000 upisanih članova, kao i da je među njima bilo najviše seoske sirotinje, te nešto srednjaka, a potom i nižeg sveštenstva, učitelja, deo srednjoškolskih profesora, intelektualaca slobodnih profesija i, konačno, veliki broj sitnih trgovaca (dućandžija) i deo zanatlija.

Liberali i naprednjaci, s jedne, i radikali, s druge strane političkog fronta, bili su pristalice parlamentarizma. Međutim, u okviru parlamentarnog sistema liberali i naprednjaci davali su prednost izvršnoj vlasti (vladi), dok je za radikale, glasne zagovornike „narodnog suvereniteta“, središnje mesto odlučivanja trebalo da bude Narodna skupština. Na suprot ovakvim javnim zalaganjima političkih stranaka, stvarni centar političke moći i odlučivanja nalazio se na trećem mestu – kod monarha. U razvoju demokratskih i parlamentarnih odnosa i ustanova u Srbiji krajem 19. veka sve tri političke stranke nisu učestvovale sa podjednakom snagom niti su imale podjednakih zasluga. Radikalna stranka predstavljala je u toj borbi najaktivniji i „najpožrtvovaniji odred“. Više od dve decenije vodila je političku borbu za ograničavanje političke moći monarha. Međutim, njegovu vlast nisu ugrožavale ni najubedljivije pobede Radikalne stranke na izborima u poslednje dve decenije 19. veka. Tako je i posle velike pobede na izborima održanim 1893, kada je osvojila 88% glasova, usledio gotovo desetogodišnji period (do 1903) tokom kojeg je zahvaljujući moći monarha došlo do slabljenja radikalske a jačanja konzervativne opcije u Kraljevini Srbiji. Konačno, sve tri stranke, svaka na svoj način, dale su doprinos da početkom 20. veka moderna demokratija i parlamentarizam odnesu prevagu nad vlašću monarha.

Pred kraj ovog perioda na političkoj sceni javila se još jedna značajna organizovana politička snaga – Samostalna radikalna stranka. Istraživanja ukazuju da su se u Radikalnoj stranci već sredinom poslednje decenije 19. veka osećale dve struje. Konačni raskol nastao je 1901. godine, kada je kralj Aleksandar Obrenović oktroisao Ustav i kada je nastala radikalsko - naprednjačka vlada. Manjina u Radikalnoj stranci, mahom mlađi radikali, nije prihvatila Aprilski ustav, a ni radikalsko - naprednjačku „fuziju“. Godine 1902, deo liberalnih elemenata iz redova Radikalne stranke, nezadovoljnih njenom oportunističkom politikom u odnosu na apsolutističku vladavinu poslednjih Obrenovića, obrazovao je Samostalnu radikalnu stranku.

Period od 1903. do godina Prvog svetskog rata obeležila je dominacija dve političke stranke u političkom i parlamentarnom životu Kraljevine Srbije – Radikalne i, iz nje nastale, Samostalne radikalne stranke. Liberalna i Napredna stranka vremenom su politički marginalizovane. O tome svedoče rezultati pet izbora (1903, 1905, 1906, 1908 i 1912) koliko je održano u ovom periodu. Na prvim izborima održanim 1903. godine radikali su osvojili 38,3%, samostalci 36,5%, liberali 17,8% i naprednjaci 6% glasova birača. Na poslednjim izborima održanim u ovom periodu – 1912. godine radikali su dobili 39,8%, samostalci 25,7%, liberali 6,0% i naprednjaci 3,2%.

U završnom razmatranju studije Parlamentarizam u Srbiji 1903–1914, Olga Popović-Obradović zaključuje da je srpski parlamentarizam suviše kratkotrajao da bi se njegove osnovne institucije mogle jasno profilisati. I uloga kralja i partijski sistem i odnos između skupštine i vlade – za sve vreme su bili u procesu definisanja.

Delovanje srpskih političkih stranaka nastavljeno je i u ratnim godinama (1914–1918), ali primereno datim okolnostima. Održavane su sednice parlamenta i tokom boravka „države“ u izgnanstvu. Vodeće političke stranke zadržale su politička vođstva sa kojima su i ušle u ratne godine.

Popis parlamentarnih izbora

Izbori izvršeni na osnovu Ustava iz 1869. a posle proglašenja Kraljevine 1882.

• Parlamentarni izbori u Kraljevini Srbiji 1883.
• Parlamentarni izbori u Kraljevini Srbiji 1884.
• Parlamentarni izbori u Kraljevini Srbiji 1886.
• Parlamentarni izbori u Kraljevini Srbiji 1887.
• Parlamentarni izbori u Kraljevini Srbiji, februar 1888.
• Izbori za Veliku narodnu skupštinu Kraljevine Srbije 1888.

Izbori izvršeni na osnovu Ustava iz 1888.

• Parlamentarni izbori u Kraljevini Srbiji 1889.
• Parlamentarni izbori u Kraljevini Srbiji 1890.
• Parlamentarni izbori u Kraljevini Srbiji, februar 1893.
• Parlamentarni izbori u Kraljevini Srbiji, maj 1893.

Izbori izvršeni na osnovu vraćenog Ustava iz 1869.

• Izbori za narodne poslanike Kraljevine Srbije 1895. Održani 7. aprila 1895.
• Izbori za narodne poslanike Kraljevine Srbije 1897.
• Izbori za narodne poslanike Kraljevine Srbije 1898.

Izbori izvršeni na osnovu Ustava iz 1901.

• Parlamentarni izbori u Kraljevini Srbiji 1901.
  • Izbori narodnih poslanika 22. maja 1901.
  • Izbori Senatora 5. avgusta 1901.
• Parlamentarni izbori u Kraljevini Srbiji 19. maja 1903.

Izbori izvršeni na osnovu Ustava iz 1903.

• Izbori za narodne poslanike Kraljevine Srbije 1903. Održani 8. septembra 1903.
• Izbori za narodne poslanike Kraljevine Srbije 1905. Održani 10. jula 1905.
• Izbori za narodne poslanike Kraljevine Srbije 1906. Održani 11. juna 1906.
• Izbori za narodne poslanike Kraljevine Srbije 1908. Održani 18/31. maja 1908. birano 160 poslanika.
• Izbori za narodne poslanike Kraljevine Srbije 1912. Održani 1. aprila 1912.

Trebalo je da se parlamentarni izbori održe 1914, ali zbog izbijanja Prvog svetskog rata skupština je vanredno sazvana za izbore 1912.

Političke stranke u Kraljevini Srbiji

• Liberalna stranka (Srbija)
  • 1903. deli se u dve stranke, Nacionalna stranka i Liberalno-demokratska stranka.
    • Obe stranke se 1904. godine udružuju pod nazivom Narodna stranka.
• Srpska napredna stranka (Kraljevina Srbija)
• Narodna radikalna stranka
• Srpska socijaldemokratska partija
• Samostalna radikalna stranka
• Srpska narodna seljačka sloga

Pred kraj Kraljevine Srbije Petar Maksimović je osnovao Privredno-demokratsku stranku posle Drugog balkanskog rata, a u predvečerje Prvo­g svetsko­g ra­ta Živojin Perić je osnovao Srpsku konzervativnu stranku.

Srpske parlamentarne stranke u Kraljevini SHS

Glavni članci: Parlamentarizam u Kraljevini Jugoslaviji i Privremeno narodno predstavništvo

Osnovu srpske političke grupacije u novoj državi činile su političke stranke koje su imale više decenijsko iskustvo političke i parlamentarne borbe u Kraljevini Srbiji.

Političko - stranačku osnovu Kraljevine činile su partije od kojih su neke nastavljale život od pre 1918, a druge bile tek stvorene. Među mnoštvom stranaka koje su započele delovanje u novim državnim okvirima, najveće i najuticajnije bile su one iz srpskog političkog korpusa – Radikalna i Demokratska stranka.

Radikalna stranka ušla je u novu državu kao stranka sa najdužom partijskom tradicijom, najbrojnijim članstvom i sa najkompaktnijim i najautoritativnijim vođstvom. Neprikosnoveni predvodnik ostao je Nikola Pašić. Socijalna osnova stranke tek je neznatno izmenjena. U novoj državi radikali su bili stranka sitnog i srednjeg građanstva, činovništva, vojske i seljaštva. U novonastalim okolnostima stranka je proširivala uticaj i van prostora negdašnje Kraljevine Srbije, prvenstvenona „srpske pokrajine“ u novoj južnoslovenskoj državi. Dominantan položaj na vlasti koji su radikali imali u Kraljevini Srbiji, u prilično homogenoj političkoj sredini, bilo je teško održati u izmenjenim političkim uslovima, u mnogonacionalnoj državnoj zajednici u kojoj su u prvom redu došle do izražaja nacionalne i socijalne suprotnosti, iza kojih su stajali različiti politički interesi.

Demokratska stranka obrazovana je februara 1919. u Sarajevu, od više liberalno - demokratskih stranaka i grupa sa prostora nove države, po svom nacionalnom sastavu pretežno srpskih. Nastala je fuzijom Hrvatsko - srpske koalicije pod vođstvom Svetozara Pribićevića i srbijanskih stranaka: Samostalne radikalne, Naprednjačke i Liberalne stranke, kao i slovenačkih liberala i drugih političkih grupa iz Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore. Lider nove stranke bio je do tadašnji lider Samostalne radikalne stranke Ljubomir Davidović.

Vidi još

• Vlade Kraljevine Srbije
• Spisak predsednika vlada Srbije
• Ustavi Srbije
• Narodne skupštine Srbije