Prohibicija u Sjedinjenim Američkim Državama

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Prohibicija u Sjedinjenim Državama (1920—1933) predstavlja period u kome je Ustav SAD zabranjivao proizvodnju, transport i prodaju alkoholnih pića.

Prodaja, proizvodnja ili transport alkohola (uključujući uvoz i izvoz) namenjenog proizvodnji alkoholnih pića je bila zabranjena Osamnaestim amandmanom Ustava SAD. Mada konzumiranje i posedovanje alkohola nisu bili zabranjeni Ustavom, njih je zabranjivao Volstedov akt.

Počeci[uredi | uredi izvor]

U kolonijalnoj Americi, neformalne društvene kontrole u kući i zajednici su pomagale u očuvanju shvatanja da je zloupotreba alkohola neprihvatljiva. Postojao je jasan konsenzus da iako je alkohol dar od boga, njegova zloupotreba potiče od đavola. Pijančenje je osuđivano i kažnjavano, ali samo kao zloupotreba božjeg dara. Samo piće nije smatrano lošim, kao što ni hrana nije smatrana lošom iako postoji prežderavanje. Kada neformalne kontrole nisu bile dovoljne, uvek su postojale zakonske.

Mada su se kršenja javljala, generalna trezvenost kolonista je ukazivala na efikasnost njihovog sistema neformalne i formalne kontrole u društvu koje je konzumiralo oko 13 litara čistog alkohola godišnje po glavi stanovnika. Ova količina je značajno veća od današnje količine.

Poznati lekar s kraja 18. veka, Bendžamin Raš, tvrdio je da je prekomerna upotreba alkohola štetna za fizičko i psihološko zdravlje (on je verovao u umereno konzumiranje, a ne u zabranu), i verovatno pod uticajem njegovih (tada poznatih) stavova, oko 200 farmera iz Konektikata je osnovalo udruženje za umerenost 1789. godine. Slična udruženja su osnovana u Virdžiniji (1800) i u Njujorku (1808). Tokom naredne decenije, druge ovakve organizacije su osnovane u osam država.

19. vek[uredi | uredi izvor]

Prohibicija ili suvi pokret je nastao tokom 1840-ih, predvođen pijetističkim religijskim denominacijama, posebno metodistima.

Tokom 1830-ih, većina organizacija za umerenost je počela da iznosi stav da je jedini način da se spreči pijanstvo da se eliminiše konzumiranje alkohola. Društvo za umerenost je postalo društvo za apstinenciju. Međunarodna organizacija božijih templara, Sinovi templara, Templari časti i umerenosti, Antisalunska liga, Nacionalna partija za prohibiciju i druge grupe su osnovane, i brzo su rasle. Kako je vreme proticalo, udruženja za umerenost su postajala sve ekstremnija u svojim težnjama.

Iako je pokret počeo sa ciljem da se promoviše umerenost u konzumiranju alkohola, njegove težnje su evoluirale u insistiranje da niko ne sme da pije alkohol u bilo kojim količinama. Pokret se za svoje ciljeve borio religioznom žestinom, na sav glas.

Prohibicija (zabrana) alkohola zakonom je postala važno pitanje u svakoj političkoj kampanji od saveznog i državnog nivoa, pa sve do izbora za školske odbore. U promovisanju onoga šta su mnogi prohibicionisti videli kao svoju religioznu dužnost, usavršena je politika pritisaka. Žene u pokretu su čak koristile svoju decu da marširaju, pevaju, i na druge načine vrše pritisak na glasačkim mestima. Obučena u belo, sa američkim zastavicama u rukama, deca bi čekala na znak da počnu da apeluju na mokre (one koji su bili protiv prohibicije), kad bi ovi prilazili glasačkim mestima.

Pokret za zabranu alkohola je postigao određene uspehe tokom 1850-ih. Među ovim uspesima je potpuna zabrana proizvodnje i prodaje alkoholnih pića u Mejnu, usvojena 1851. godine. Međutim, pokret je ubrzo izgubio na snazi. Ponovo je oživeo 1880-ih, sa Ženskim hrišćanskim savezom za umerenost i Partijom za prohibiciju.

Građanski rat u Americi je prekinuo pokret za umerenost, jer je skrenuo pažnju Amerikanaca sa ovog pitanja, ali nakon rata, 1873, je osnovan Ženski hrišćanski savez za umerenost. Ova organizacija se nije zalagala za umerenost u konzumiranju alkohola, već za njegovu potpunu zabranu. Kao jedan od metoda za postizanje ovog cilja je korišćeno obrazovanje. U organizaciji su verovali da se vaspitanjem dece mogu stvoriti povoljni uslovi koji bi doveli do prohibicije.

Poster nemačko-američkih imigranata koji promoviše alkohol

Godine 1881, Kanzas je postao prva država koja je zakonom zabranila alkoholna pića svojim državnim ustavom, a Keri Nejšn je postala čuvena sprovođenjem ove zabrane tako što je lično ulazila u salune, vređala mušterije, i svojom sekirom uništavala flaše pića. Drugi aktivisti su češće pribegavali ulaženju u salune, pevanju, molitvama, i teranjem vlasnika saluna da prestanu da prodaju alkohol. [1] Mnoge druge države, posebno na američkom jugu, su takođe ozakonile zabranu alkohola, kao i mnogi pojedinačni okruzi. Pokret je dobijao na političkoj snazi, a u prilog mu je išlo i antinemačko raspoloženje usled Prvog svetskog rata. Antisalunska liga je, pomoću intenzivnog lobiranja, progurala usvajanje ustavnog amandmana u Kongresu SAD. Ovaj amandman je stupio na snagu 1920.

Prohibicija je bila važan faktor u državnoj i lokalnoj politici od 1840-ih do 1930-ih. Političke snage koje su bile umešane u ovaj pokret su, sudeći po mnogim istorijskim studijama bile etnoreligijskog karaktera.[2][3][4][5] Prohibiciju su zahtevali suvi — uglavnom pijetističke protestantske denominacije, među kojima su se isticali metodisti, severni baptisti, južni baptisti, prezbiterijanci, kongregacionalisti, kvekeri i skandinavski luteranci. Njima su se protivili mokri — prvenstveno liturgijski protestanti (episkopalci, nemački luteranci), i rimokatolici, koji su odbacivali ideju da vlada treba da određuje šta je moralno. [6] Čak i u uporištu mokrih, Njujorku, postojao je aktivan pokret za prohibiciju, koji su predvodile norveške crkvene grupe i afroamerički radnički aktivisti koji su verovali da bi prohibicija bila od koristi radnicima, a posebno Afroamerikancima. Trgovci čajem, i proizvođači sokova su takođe podržavali prohibiciju, smatrajući da bi zabrana alkohola povećala prodaju njihovih proizvoda.[7]

Državna prohibicija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Osamnaesti amandman Ustava SAD

Prohibicija na državnom nivou je ozakonjena Osamnaestim amandmanom na Ustav Sjedinjenih Država (ratifikovanim 29. januara 1919) i Volstedovim aktom (donetim 28. oktobra 1919). Prohibicija je otpočela 16. januara 1920. kada je Osamnaesti amandman stupio na snagu. Federalni agenti za prohibiciju (policija) su dobili zaduženje da sprovode zakon. U 65. sazivu parlamenta, 1917, suve demokrate su bile brojnije od mokrih (140 prema 64), a suvi republikanci su bili brojniji od mokrih republikanaca (138 prema 62). Na predsedničkim izborima 1916, i demokratski kandidat, Vudro Vilson i republikanski kandidat Čarls Evans Hjuz su ignorisali pitanje prohibicije, a isti slučaj je bio i sa političkim platformama obe partije. I demokrate i republikanci su imali jake frakcije i mokrih i suvih, a očekivalo se da će izbori biti tesni, pa nijedan kandidat nije želeo da izgubi bilo koji deo biračkog tela.

Iako je bila vrlo kontroverzna, prohibiciju su podržavale međusobno veoma različite grupe. Progresivci su verovali da će poboljšati društvo, Kju-kluks-klan je čvrsto podržavao njeno strogo sprovođenje,[8] a veliku podršku su davale i žene, južnjaci, stanovnici ruralnih oblasti, kao i Afroamerikanci.

Proizvodnja, prodaja i transport alkohola je bio zabranjen u SAD, ali nije bio zabranjen u okolnim zemljama. Destilerije i pivare u Kanadi, Meksiku, i na Karibima su cvetale, jer su njihove proizvode konzumirali Amerikanci koji bi dolazili u posetu, a bio je raširen i ilegalni uvoz u SAD.

Čikago je postao poznat po nepoštovanju prohibicije. Mnogi od čuvenih čikaških gangstera, uključujući Al Kaponea i njegovog neprijatelja Bagzija Morana, zaradili su milione dolara ilegalnom prodajom alkohola. Brojni drugi zločini, uključujući krađe i ubistva, su bili direktno povezani sa antiprohibicionim pokretom u Čikagu.

Kraj prohibicije[uredi | uredi izvor]

Kontrola alkohola u SAD, jul 2018.
  Suvi okruzi
  Umereni okruzi
  Mokri okruzi
  Bez podataka

Prohibicija je postajala sve nepopularnija, posebno u velikim gradovima, i željno se očekivalo njeno ukidanje. Dana 23. marta 1933. predsednik SAD Frenklin Ruzvelt potpisao je amandman na Volstedov akt, poznat kao Kalen-Harisonov zakon, koji je dozvoljavao proizvodnju i prodaju 3,2 piva (3,2 procenata alkohola po težini, što iznosi približno 4% zapremine) i lakih vina.[9] Osamnaesti amandman je opozvan ratifikacijom 21. amandmanom, 5. decembra 1933.

Dvadeset prvi amandman izričito daje državama pravo da zabrane kupovinu ili prodaju alkohola; ovo je dovelo do brojnih zakona pa se dešavalo da je prodaja alkohola bila dozvoljena u nekim ali ne svim gradovima ili okruzima neke države. Nakon opoziva prohibicije na saveznom nivou, neke države su nastavile da sprovode svoje prohibicione zakone. Misisipi, koji je zabranio alkohol 1907, je bio poslednja država koja je ukinula prohibiciju, tek 1966. Postoje brojni suvi gradovi i okruzi, gde se ne prodaje alkohol, iako se alkoholna pića mogu uneti za ličnu upotrebu.

Mnogi socijalni problemi se pripisuju eri prohibicije. Profitabilno, sivo tržište alkohola je cvetalo, a nasilje je bilo rašireno. Javljalo se reketiranje, a jaka alkoholna pića su dobila na popularnosti, jer ih je zbog snage bilo profitabilnije krijumčariti. Cena sprovođenja prohibicije je bila visoka, a nedostatak poreskih prihoda na ime prodaje alkohola (nekih 500 miliona dolara godišnje na saveznom nivou) je pogađao državnu kasu. Kada je prohibicija ukinuta 1933, organizovani kriminal je izgubio skoro celokupan profit od ilegalne trgovine alkoholom u većini država (države su imale pravo da donose svoje zakone o zabrani točenja alkohola), usled konkurencije sa jeftinijim, legalnim prodavcima alkohola.

Prohibicija je ostavila velikog traga u pivničkoj industriji SAD. Po okončanju prohibicije, samo polovina pivara je ponovo otvorena. U post-prohibicionom periodu je počela da se prodaje vrsta piva poznata kao Američki lager. Ova vrsta piva je danas dominantna u SAD. Istoričari vina takođe primećuju da je prohibicija uništila industriju vina u Sjedinjenim Državama. Industrijsko znanje je izgubljeno, jer su mnogi vinari ili emigrirali u druge zemlje, ili prestali da se bave vinom.[10]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Online Exhibits - Carry A. Nation, Introduction - Kansas Historical Society, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  2. ^ Kleppner 1979, str. 131–139.
  3. ^ Kleppner 1987.
  4. ^ Ballard Campbell, "Did Democracy Work? Prohibition in Late Nineteenth-century Iowa: a Test Case." Journal of Interdisciplinary History (1977) 8(1): 87-116;
  5. ^ Eileen McDonagh, "Representative Democracy and State Building in the Progressive Era." American Political Science Review 1992 86(4): 938-950.
  6. ^ Jensen 1971.
  7. ^ Lerner 2009.
  8. ^ The Ku Klux Klan (KKK), Alcohol, & Prohibition Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. avgust 2007), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  9. ^ Skilnik 2006.
  10. ^ MacNeil 2001, str. 630–631.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Skilnik, Bob (2006). Beer: a history of brewing in Chicago. Barricade Books. ISBN 978-1-56980-312-7. 
  • MacNeil, Karen (2001). The Wine Bible. Workman Pub. ISBN 978-1-56305-434-1. 
  • Kingsdale, Jon M. "The 'Poor Man's Club': Social Functions of the Urban Working-Class Saloon," American Quarterly vol. 25 (October, 1973): 472-89
  • Kyvig; David E. Law, Alcohol, and Order: Perspectives on National Prohibition Greenwood Press, 1985
  • Mark Lender, editor, Dictionary of American Temperance Biography Greenwood Press, 1984
  • Kleppner, Paul (1979). The Third Electoral System 1853-1892: Parties, Voters, and Political Cultures. University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-1328-7. 
  • Kleppner, Paul (1987). Continuity and change in electoral politics, 1893-1928. Greenwood Press. 
  • Lerner, Michael A. (2009). Dry Manhattan: Prohibition in New York City. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-04009-0. 
  • Miron, Jeffrey A. and Jeffrey Zwiebel. “Alcohol Consumption During Prohibition.” American Economic Review 81, no. 2 (1991): 242-247.
  • Miron, Jeffrey A. "Alcohol Prohibition" Eh.Net Encyclopedia (2005) online
  • Moore, L.J. Historical interpretation of the 1920s Klan: the traditional view and the popular revision. Journal of Social History, 1990, 24 (2), 341-358.
  • Sellman; James Clyde. "Social Movements and the Symbolism of Public Demonstrations: The 1874 Women's Crusade and German Resistance in Richmond, Indiana" Journal of Social History. Volume: 32. Issue: 3. 1999. pp. 557+.
  • Rumbarger; John J. Profits, Power, and Prohibition: Alcohol Reform and the Industrializing of America, 1800–1930 State University of New York Press, 1989
  • Sinclair; Andrew. Prohibition: The Era of Excess 1962.
  • Timberlake, James. Prohibition and the Progressive Movement, 1900–1920 Harvard University Press, 1963
  • Tracy, Sarah W. and Caroline Jean Acker; Altering American Consciousness: The History of Alcohol and Drug Use in the United States, 1800–2000 U of Massachusetts Press, 2004
  • Victor A. Walsh, "'Drowning the Shamrock': Drink, Teetotalism and the Irish Catholics of Gilded-Age Pittsburgh," Journal of American Ethnic History vol. 10, no. 1-2 (Fall 1990-Winter 1991): 60-79.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Prohibicija u Sjedinjenim Američkim Državama na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прохибиција_у_Сједињеним_Америчким_Државама&oldid=27553267”