Samopotapanje nemačke Okeanske flote u Skapa Flou
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
| Samopotapanje nemačke Okeanske flote u Skapa Flou | |||||
|---|---|---|---|---|---|
 SMS Bajern tone. | |||||
| |||||
| Sukobljene strane | |||||
 Ujedinjeno Kraljevstvo |
 Nemačko carstvo | ||||
Samopotapanje nemačke Okeanske flote u Skapa Flou se dogodilo u bazi Kraljevske mornarice u Skapa Flouu, Škotska, po završetku Prvog svetskog rata. Nemačka Flota visokog mora je bila tamo internirana po uslovima primirja, dok se pregovaralo o sudbini brodova. Strahujući da će svi brodovi biti preoteti i podeljeni među savezničkim silama, nemački zapovednik admiral Ludvig fon Rojter je odlučio da potopi flotu.
Samopotapanje je izvršeno 21. juna 1919. Britanski brodovi koji su ih čuvali su intervenisali i uspeli su da spasu nekoliko brodova, ali je 52 od 74 broda potopljeno. Mnoge od olupina su izvučene u sledeće dve decenije i odvučene su za izrezivanje. Oni koji su ostali su postali popularni lokaliteti za ronjenje.
Po odredbi ugovora o primirju na moru, nemačka Okeanaska flota je trebalo da otplovi u britanske vode i tamo se preda britanskoj Kraljevskoj mornarici. Sa palube američkog bojnog broda „Njujork“ (engl. USS „New York“) jedan mladi poručnik je posmatrao i živo opisao prizor kako je Okeanska flota dolazila da se preda ujutro 21. novembra 1918. g.:
„Malena krstarica „Kardif“ (engl. „HMS Cardiff“), tegleći privezani balon vodi veliki nemački bojni krstaš „Zajdlic“ (nem. SMS „Seydlitz“) na čelu kolone između naših linija. Redom prolaze -„Derflinger“ (nem. „SMS Derfflinger“), „Fon der Tan“ (nem. „Fon der Tann“), „Hindenburg“ (nem. SMS „Hindenburg“), „Moltke“ (nem. SMS „Moltke“) – kao na paradi. Nisko Sunce se odražava na njihovim otrcanim bokovima. Njihovi ogromni nepomični topovi prolaze jedan za drugim. To je prizor iz naših snova, prizor za kraljeve! Ta duga, niska glatka čudovišta, koja smo prikazivalu u plamenu kkao bljuju vatru i bes, plove poput miroljubivih trgovačkih brodova po mirnom moru. Dugi niz bojnih brodova, na čelu sa bojnim brodom „Fridrih der Grose“ (nem. SMS „Friedrich der Grosse“), na kome se vije zastava admirla fon Rojtera (nem. von Reuer) koji je komandovao celom flotom, „Kenig Albert“ (nem. SMS „König Alber“), „Kajzer“ (nem. SMS„Kaiser“), „Kronprinc Vilhelm“ (nem. SMS „Kronprinz Wilhelm“), „Kajzerin“ (nem. SMS „Kaiserin“), „Bajern“ (nem. SMS „Bayern“), „Markgraf“ (nem. SMS „Markgraf“), „Princ Regent Luitpold“ (nem. SMS „Prinz Regent Luitpold“), „Groser Kurfirst“ (nem. SMS „Grosser Kurfürst“) slede u formacije – moćni na izgled, opasni u bici, bedni u porazu ...“
Tu je bilo sažaljevanja ali i ljutnje, stida i prezira prema mornarici koja se toliko bila ponizila. U stvari, mnogi oficiri britnaske Velike flote su se nadali u potaji da će nemačka Okeanska flota stići u Skapa Flou grmeći iz topova. Kontraadmiral Dejvid Biti, komandant Velike flote, skrivao je iskreno razočaranje profesionalnim prezirom kada je izjavio: „Nismo se nadali da ćemo ih poslednji put videti kao veliku silu kad ih Velika flota bude okupila kao stado ovaca. Bio je to bedan prizor; u stvari želim reći da to bio strašan prizor ... “
Britanski mornarički oficiri su ostali naprosto zapanjeni kada su se popeli na nemačke ratne brodove – brodovi prljavi, posade takođe, utučene, zlovoljne, ni traga disciplini. Mnogi nemački pomorski oficiri su bili skinuli carske oznake sa uniformi. I tom prizoru apsolutne potištenosti jedan britanski oficir je uspeo da nađe razlog zašto je to tako: „Po izjavi jednog od ljudi sa „Zajdlica“, mornari su radije odlučili da pobune no da se opet bore posle teških gubitaka koje je brod pretrpeo u bici kod Jilanda“.
Ipak, to je bila prelazna faza a konačna slika potpunog i, po nemačku ratnu mornaricu bednog, sloma. Kako su prolazili meseci u Skapa Flouu se raspoloženje Nemaca postepeno menjalo. 31. maja 1919. godine proslavili su trogodišnjicu bitke kod Jilanda crvenim i belim signalnim svetlima i razvili nemačku ratnu zastavu zajedno sa crvenom. Britanski admiral Frimental (engl. Fremantle), „čuvar“ Okeanske flote, primetio je da izgleda kako „oni primaju sudbinu pokornom ravnodušnošću ali na kraju i u duhu nezadovoljstva“ – ako ne zbog drugog a ono zato što im je dozlogrdilo da u njih kao u životinje bulje grupe radoznalaca u čamcima.
Kako se približavo rok isticanja primirja i ratifikacija odredbi Versajskog mirovnog ugovora o mornarici, admiral Ludvig fon Rojter se u sporazumu sa Berlinom pripremao za jednu „ofanzivnu akciju“ koja je preostala njegovoj razoružanoj nepokretnoj floti – samoubistvo samopotapanjem.
Ništa ne sluteći da fon Rojter priprema takav očajnički potez, Frimental je ujutro 21. juna 1919. godine isplovio na završni niz manevarskih vežbi. Neslužbeno je obavestio fon Rojtera da je primirje produženo od podneva 21. juna do 19:00 časova 23. juna. Ali fon Rojter je već bio isplanirao da se veliko potapanje podudari sa časom isticanja primirja, a vest da će Frimental biti 21. juna na moru samo je učvrstila njegovu odluku.
U 10:20 časova, 21. juna fon Rojterov brod – bojni brod „Fridrih der Grose“ – razvio je unapred dogovoreni signal „Paragraf II - potvrdi“. To je bio unapred dogovoreni signal za „Pripremi se za potapanje“. Zatim, u 11:20 časova: „Uslov Z - potapaj“. Nemačke zastave su se zavijorila na vrhovima svih jarbola kada je more već počelo da prodire kroz ventile i da plavi brodove. Za jedan čas sve je bilo okončano. Frimentalovi brodovi su bili obavešteni o potapanju u 12:20 časova kada su prvi brodovi već nestajali, a stigli su u Skapa Flouu prekasno da nešto učine. 15 od 16 najvećih nemačkih brodova je otišlo na dno. Bojni brod „Baden“ je kasnije bio izvučen na obalu a zatim osposobljen za plovidbu. Ljutite patrole britanskih kraljevskih marinaca jurile su sa broda na brod pucajući kada su to smatrale za shodno: ubile su deset Nemaca, a među njima kapetana bojnog broda „Markgrafa“, Valtera Šumana (nem. Walter Schumann) kao i prvog oficira Hermana Ditmana (nem. Hermann Dittman), dok su šesnaestoricu ranile. Oni su bili poslednje žrtve Prvog svetskog rata.
„Bio je to veličanstven prizor“, zabeležio je jedan od oficira nemačkog razarača. „Po celom prostarnom zalivu brodovi su bili u različitim fazama tonjenja ... Posle svih neprijatnosti predaje, Okeanska flota je ležala mrtva na dnu od sopsvene ruke. Njene posade su ipak dobile svoju poslednju bitku. Njene brodove neće deliti pobednici. “
Britanci su, naravno, reagovali podrugljivim sarkazmom i prezirom prema onome što su sa pravom smatrali nemačkim verolomstvom. Ali za nemačku ratnu mornaricu Skapa Flouu je postao simbol prkosa, nade u budućnost, poništenja ako ne i brisanja sramote predaje.
Rasprave na tu temu će plamteti godinama, ali u duhu izjave viceadmirala Rajnharda Šera nije bilo sumnje da događaj u Skapa Flouu označava ne kraj nego preporod: „Radujem se potapanju nemačke flote u Skapa Flouu ... smrad predaje je skinut sa amblema nemačke flote. Potapanje brodova je dokazalo da duh flote nije mrtav. Ovaj poslednji čin je veran tradicijama nemačke ratne mornarice.“
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ričard Hambl, Njemačka ratna mornarica, ALFA, Zagreb 1977.
- Butler, Daniel Allen (2006). Distant Victory: The Battle of Jutland and the Allied Triumph in the First World War. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-99073-2.
- Fine, John Christopher (2004). Lost on the Ocean Floor: Diving the World's Ghost Ships. Naval Institute Press. ISBN 978-1-59114-275-1.
- Fremantle, Admiral Sir Sydney Robert (1949). My Naval Career: 1880-1928. Hutchinson & Co. (Publishers) Ltd.
- Marder, Arthur Jacob (1970). From the Dreadnought to Scapa Flow, The Royal Navy in the Fisher Era, 1904–1919: 1917: Victory and Aftermath. Volume V. London: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-215187-2.
- Maritime and Coastguard Agency (2007). „MCA - PROTECTED WRECKS IN THE UK: Wrecks designated as Maritime Scheduled Ancient Monuments”. MCA Receiver of Wreck. mcga.gov.uk. Arhivirano iz originala 17. 04. 2010. g. Pristupljeno 11. 08. 2008.
- Massie, Robert K. (2004). Castles of Steel: Britain, Germany, and the Winning of the Great War at Sea. New York: Ballantine Books. ISBN 978-0-345-40878-5.
- Raeder, Grand Admiral Erich (1960). My Life. Annapolis, MD: United States Naval Institute.
- Von Reuter, Ludwig (1940). Scapa Flow: The Greatest Scuttling of All Time. London: Hurst & Blackett Ltd.
- von Ruge, Friedrich (1969). Scapa Flow 1919: Das Ende der deutschen Flotte. East Berlin: Oldenburg.
- Van der Vat, Dan (2000). Standard of Power: The Royal Navy in the Twentieth Century. London: Random House. ISBN 978-0-7126-6535-3.
- Van der Vat, Dan (2007) [1987]. The Grand Scuttle: The Sinking of the German Fleet at Scapa Flow in 1919. Edinburgh: Birlinn Ltd. ISBN 978-1-84341-038-6.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
