Sekula Medenica

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sekula Medenica
Sekula Medenica
Lični podaci
Datum rođenja1912
Mesto rođenjaKolašin, Crna Gora
Datum smrti2. novembar 1986.(1986-11-02) (73/74 god.)
Mesto smrtiBeograd, SFRJ

Sekula Medenica (Kolašin, Crna Gora, 1912 — Beograd, 2. novembar 1986) bio je srpski umetnički fotograf.

Apsolvirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Fotografijom se bavio od 1938. U posleratnom periodu bio je jedan od organizatora fotografskog života u Beogradu. Bio član redakcije časopisa Beogradski objektiv (1956—1959).

Odlike umetničkog rada[uredi | uredi izvor]

Kao profesionalac u fotografiji od 1952. zalagao se za akademski čistu kompozicionu strukturu koju je dosledno primenjivao u svojim delima (Grožđe, 1956; Portret B. D., 1956; Portret devojčice, 1959; Porcelan, 1959...). Među prvima u srpskoj fotografiji eksperimentisao fotografijom u boji, najpre se baveći naracijom i figuracijom (Devojka sa sela, 1957; Mozaik, 1958), docnije se priklonio području linearnih ornamenata i preplitanja bojenih struktura (Metropola, oko 1957; Industrija, 1959; Stvaranje sveta, 1959; serije Fiziogrami, Luminogrami). Po stilskim osobinama opusa Medenicu je moguće svrstati među nekolicinu srpskih autora (npr. Vojislava Marinkovića, Miodraga Đorđevića i dr.) koji su, sa manje ili više uspeha, kroz neka njihova dela nastavljali pravac „Nove objektivnosti“ obnavljajući ga na srpskoj foto-sceni tokom šeste decenije 20. veka.

Na planu fotografije kao profesije bio je među vodećim srpskim fotografima koji su primenjivali fotografiju u reklami i izdavaštvu, npr. u fotomonografijama, na razglednicama, kalendarima, prospektima... Povremeno, mada ne i dosledno, objavljivao je tekstove o tehnici i tehnologiji fotografije, kao i o nekim društvenim temama. Član Foto kluba „Beograd“ (od 1950), i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS) (od 1955).

Za istaknute rezultate u fotografiji dodeljena su mu zvanja (koja sam nikad nije tražio, iako je to pravilnikom te organizacije predviđeno), najpre Kandidat-majstor fotografije Foto-saveza Jugoslavije, zatim zvanje Ekselencija FIAP (EFIAP) od Međunarodnog saveza fotografske umetnosti.

Izložbe i nagrade[uredi | uredi izvor]

Izlagao na (približno) 120 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, pretežno u razdoblju 1956-1965, nakon čega se više posvetio profesiji fotografa kao umetnika primenjene umetnosti. Više puta nagrađivan: Skoplje, 1954; Varšava 1957; Amsterdam, 1957; Ankona, 1957; Beograd 1958 (Zlatna plaketa NOO grada Beograda); Osijek, 1958; Ljubljana 1958; Bordo, 1958; San Adrian de Bekos, 1959; Modena, 1960, i dr. Njegova dela su uvrštena u kritičke retrospektive - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991; i „Pedesete: Teme i motivi srpske fotografije“, Galerija „Artget“, 2005. Posthumno je održana jedna izložba sa izborom njegovih dela: „Sekula Medenica, izbor radova: 1955-1985“, Beograd, Mala galerija ULUPUDS-a, 1992. Medeničin opus nije temeljno istražen, delima je malobrojan, ali uticajem je značajan i zapažen od struke i kritike. Njegovo ime se nalazi među 20 imena istaknutih ličnosti iz celokupne istorije srpske fotografije koje su, zbog značajnog doprinosa, uvrštene u „Enciklopediju srpskog naroda“ (2008).

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

  1. Prema sećanju preživelih, u logoru Gross Hesepe, u Vestfaliji, blizu holandske granice, krajem 1941. Medenica je, zajedno sa francuskim zarobljenicima strasnim fotoamaterima, načinio foto-aparat od kartona i stakla sa naočara. Film za snimke 6 h 6 cm, nabavljen je podmićivanjem nemačkog stražara.[1]
  2. Uprkos dobijenim nagradama i priznanjima, Medenica nikad nijedno od dobijenih zvanja nije navodio uz svoje ime (kako su to radili svi drugi fotografi koji su neka od tih zvanja takođe posedovali). Bio je izraziti protivnik titula i hijerarhija, a svoj stav prema tome izneo je u veoma polemičnom tonu u „Beogradskom objektivu“.[2]
  3. Medenica nije bio čovek pred kojim se smelo reći nešto što nipodaštava fotografe i fotografiju a da ne odgovori. U jednoj prilici bio je član žirija Majskog salona ULUPUDS-a. Prilikom izdvajanja kandidata za nagrade, jednoj starijoj umetnici, članici žirija, nije se svidelo što je Medeničin glas presudio da se izdvoji delo nekog umetnika. Netaktična, kakva je bila, izjavila je da se tome ne čudi, „budući da je kolega [Medenica], ipak, samo fotograf“. Uvek dosetljiv, a i pomalo sarkastičan, uz obavezan osmeh, smesta je uzvratio: „Vidite, koleginice, ja pravim umetničke fotografije, a vi se bavite slikanjem tekstila. Ali dok se moja dela kupuju, uramljuju, poklanjaju i kače na zidove kao slike, ili se objavljuju na naslovnim stranicama knjiga i časopisa, vaša dela se nude u radnjama za opremanje podova. Onaj ko kupi tepih koji ste vi islikali može da uradi samo jednu valjanu stvar: da ga stavi na pod i gazi po njemu.“[3]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Fotografija kod Srba 1839-1989, Beograd, 1991, str. 95.
  2. ^ Beogradski objektiv, br. 10, 1958, str. 5.
  3. ^ Refoto, br. 58 (April 2009), str. 42–44.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ješa Denegri, „Orijentacije, stavovi, ideje“, Fotografija kod Srba 1839-1989, Beograd: SANU, 1991, str. 102-108.
  • Enciklopedija srpskog naroda, Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika, 2008, str. 635-636.
  • Goran Malić, „Život u boji : Sekula Medenica“. Refoto, br. 58 (April 2009), str. 42–44.
  • Goran Malić, Letopis srpske fotografije 1839-2008. Beograd : Fotogram, 2009.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Секула_Меденица&oldid=27058932”