Simo Budmani
Simo Budmani (* 1703 – † 1764) izdanak je dubrovačke porodice koja prvobitno nije bila gradska, već je svoje poreklo vodila iz jednog sela u Konavlima.
Krstareći Balkanom, kako ga je gde odvodila trgovina kojom se bavio, on je, na raznim stranama, upoznavao krajeve, ljude i običaje, i sticao je postupno golemu životnu mudrost: 1722–1723. bio je u Novom Pazaru, 1724. u Ruščuku, odakle je doterao vosak; 1726. on je u Vlaškoj, a naredne, 1727. godine, dolazi iz Niša „sa bivoljim kožama, voskom i vučjim kožama"; 1729. je u Vidinu, zatim 1730, 1732–1733. i 1736. u Novom Pazaru, 1740. u Prokuplju, a 1749. ponovo u Novom Pazaru.
Novopazarski zapisi Sima Budmanija, u obliku koji imaju sada, predstavljaju skup raznovrsne građe, a ne jedinstveno delo. Ta građa je pretežno leksikografska. Početni njihov deo zauzima italijansko-srpski rečnik, sa preko šest stotina pedeset reči i više od šezdeset rečenica.
U Novopazarskim zapisima Sima Budmanija vidi se da srpska nesreća i njihovo stradanje nisu samo nacionalne, nego su i socijalne pojave, i da one ne dolaze jedino i uvek spolja, od Turaka, već da se rađaju i unutra, od jednovernih i sunarodnika.
Najraniji je spomen njegovog dela načinjen u knjizi Narodne pjesme iz starijih, najviše primorskih zapisa Valtazara Bogišića, koja je u izdanju Srpskog učenog društva štampana 1878. godine.