Trauma (psihologija)
| Trauma (psihologija) | |
|---|---|
| Specijalnosti | psihijatrija, psihologija |
Trauma je bilo koja vrsta uznemirujućeg događaja ili iskustva koja može uticati na sposobnost osobe da se snađe i funkcioniše. Trauma može rezultovati emocionalnom, fizičkom i psihološkom štetom. Mnogi ljudi će doživeti neku vrstu traumatičnog događaja - od neočekivane smrti voljene osobe do nesreće u motornom vozilu - u nekom trenutku svog života.
Međutim, neće svi ljudi razviti posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) nakon traumatičnog događaja.[1] Iako neko možda neće razviti PTSP, i dalje će možda imati simptome slične PTSP-u odmah nakon traumatičnog događaja. Mnogi od ovih simptoma su zapravo uobičajene reakcije na traumatični događaj.[2]
Traumatični događaj[uredi | uredi izvor]
Događaj ili niz događaja koji izazivaju umerene do teške stresne reakcije nazivaju se traumatični događaj.
Traumatične događaje karakteriše osećaj užasa, nemoći, ozbiljnosti povrede ili pretnje ozbiljnom povredom ili smrću.
Traumatični događaji utiču na preživele, spasavanje radnika i prijatelja i rođaka žrtava koji su direktno uključeni.
Dodatno traumatični događaj potencijalno utičei na one koji trpe posledice povrede ili gubitak. Takođe mogu uticati na ljude koji su svedoci događaja iz prve ruke ili na televiziji.
Reakcije na stres neposredno nakon traumatičniog događaja su vrlo česte, međutim, većina reakcija se rešiva u roku od deset dana.
Vrste[uredi | uredi izvor]
Trauma ima mnogo vrsta i kategorija, ali postoje neki uobičajeni događaji koji se generalno smatraju traumatičnim. Vrste traumatičnih događaja koje osoba može doživeti u nekom trenutku života uključuju:
- Zloupotreba
- Napad
- Saobraćajna nezgoda
- Smrt voljene osobe
- Razvod
- Napuštanje porodice ili roditelja
- Zatvor
- Gubitak posla
- Prirodne katastrofe
- Fizička povreda
- Silovanje
- Ozbiljna bolest
- Terorizam
- Nasilje
- Svedočenje zločina, nesreće ili smrti
Kategorije[uredi | uredi izvor]
Trauma često spada u jednu od tri različite kategorije:
- Jednokratna traume, poput nesreća ili prirodnih katastrofa, sujednokratni događaji koji su ograničeni u trajanju i obimu.
- Dugotrajne i trajne, kao što je suočavanje sa hroničnom bolešću ili suočavanje sa ponovljenim nasiljem u porodici.
- Previdljive traume, su vrste trauma koje se često previde, poput traume koja se dogodi tokom porođaja ili operacije.
| Kognitivni | Emocionalni | Fizički | Ponašanje |
|---|---|---|---|
|
|
|
|
Klinička slika[uredi | uredi izvor]
Kada govorimo o simptomima u kliničkoj slici traume popnekad je teško odreditišta je „normalan“ simptom naspram „nenormalnog“ simptoma traume? Na ovo je teško odgovoriti, jer je odgovor pojedinaca na traumatičan događaj različit.
Postoje, međutim, neki uobičajeni simptomi za koje se može očekivati da se javljaju nakon traumatičnog događaja. U neke uobičajene reakcije na traumu spadaju:[2]
- Nametljive misli i sećanja
Posle traumatičnog događaja uobičajeno je iskusiti neke nametljive misli i sećanja na traumatični događaj. Ovo će najverovatnije da se dogodi kada osoba naiđe na nešto (na primer, osobu, mesto ili sliku) koje je podseća na traumatični događaj.
- Hipervigilancija
Vrlo prirodno je osećati se opreznije i svesnije okoline nakon traumatičnog događaja. Ovo je zapravo dobar zaštitni simptom jer telo pokušava da nas štiti tako što će nas e više upoznati sa potencijalnim izvorima pretnji i opasnosti.
Ovaj prirodni sigurnosni mehanizam biće osetljiviji nakon traumatičnog događaja.
- Hiperaroznost
Baš kao što ćete verovatno biti pažljiviji, verovatno ćete se i posle traumatičnog događaja osećati podređenije i oštrije. Ovo je ponovo deo prirodnog sistema zaštite vašeg tela. Strah i anksioznost nam govore da postoji neka vrsta opasnosti, a sve telesne senzacije koje idu zajedno sa strahom i anksioznošću su u osnovi stvorene da nam pomognu da odgovorimo na tu opasnost. Pripremaju nas za beg, smrzavanje ili borbu.
Nakon traumatičnog događaja, alarmni sistem vašeg tela biće osetljiviji u pokušaju da vas zaštiti od budućih traumatičnih događaja.
- Osećaj nesigurnosti
Posle traumatičnog događaja, naše pretpostavke da je svet bezbedno i sigurno mesto razumljivo su srušene. Zbog toga se ljudi mogu osećati kao da su bilo koja situacija ili mesto potencijalno opasni. Mesta ili situacije u kojima ste se nekada osećali sigurno sada se mogu osećati preteće i izazivati anksioznost. Ovo se verovatno najčešće dogoađa u situacijama ili mestima koja podsećaju na ranije doživljen traumatični događaj.
„Normalni“ odgovor na traumu u odnosu na PTSP[uredi | uredi izvor]
Čitajući neke simptome koji se obično javljaju nakon traumatičnog događaja, primetićete da je većina ujedno i simptom PTSP-a. Važno je zapamtiti da postojanje ovih simptoma ne znači da imate PTSP.
- Iako donji simptomi mogu biti uznemirujući, često su mnogo manje ozbiljni i intenzivni od simptoma koji se mogu naći kod PTSP-a.
- PTSP se ne može dijagnostikovati najmanje 30 dana nakon traumatičnog događaja, jer su mnogi simptomi slični PTSP-u zapravo deo prirodnog odgovora vašeg tela na traumatični događaj, a mnogim ljudima će se ti simptomi vremenom postepeno smanjivati.
Dijagnoza[uredi | uredi izvor]
Kod osobe sa simptomima traume, može se dijagnostikovati stanje kao što je PTSP. Međutim, važno je napomenuti da neće sva traumatična iskustva dovesti do dijagnoze stanja povezanog sa traumom.
Ako pacijent još neko vreme nakon traumatičnog skustva ima simptome i ovi simptomi imaju značajan uticaj na njegov svakodnevni život, lekar će proveriti da li njegovo stanje ispunjava dijagnostičke kriterijume za poremećaj povezan sa traumom ili stresom ili se možda radi o poremećaju prilagođavanja , u zavisnosti od tačne prirode simptoma.
Terapija[uredi | uredi izvor]
Kada osoba dožiivi traumu, bilo bi korisno da o njoj razgovara sa lekarem - psihoterapeutom, ili zatraži savet voljene osobe. Postoji i nekoliko veb lokacija koje nude besplatne pretrage koje mogu pomoći da se pronađu odgovarajući pružaoci usluga u oblasti mentalnog zdravlja u neposrednom okruženju koje su za tu namenu registrovana.
Terapeut može pružiti adekvatnu podršku i pomoći da osoba koja je doživela traumu bolje razume simptome sa kojima se suočava.[3]
Lečenje će zavisiti od simptoma koje je izazvala trauma. To može uključivati psihoterapiju, lekove, brigu o sebi ili kombinaciju ovih pristupa. Tretmani se često fokusiraju na pomaganje ljudima da integrišu svoj emocionalni odgovor na traumu, kao i na rešavanje bilo kakvih mentalnih zdravstvenih stanja kao što su anksioznost, depresija ili PTSP.
Psihoterapija[uredi | uredi izvor]
Lečenje može podrazumevati primenu kognitivne bihevioralne terapije (CBT) kako bi se pomoglo ljudima da procene misli i osećanja u vezi sa traumom i zamene negativno razmišljanje realističnijim mislima.
Desenzibilizacija i ponovna obrada pokreta očiju (EMDR) e još jedan pristup koji koristi elemente kognitivne bihevioralne terapije (CBT) u kombinaciji sa pokretima očiju ili tela.
Lekovi[uredi | uredi izvor]
Ako je dijagnostikovan PTSP kao rezultat traume, pacijentu se mogu ordinirati lekovi koji mogu biti korisni u sklkopu psihoterapija.. U ove lekove spadaju:
- Antidepresivi, uključujući inhibitore ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI), kao što su Pakil (paroksetin) i Zoloft (sertralin), koji su odobreni od strane FDA za lečenje PTSP-a
- Anksiolitici, kao što su benzodiazepini (Valijum (diazepam) i Ativan (lorazepam).
Komunikacija sa pacijentima nakon traumatičnog događaja[uredi | uredi izvor]
Kliničari su stalno na oprezu u zbrinjavanju traume zbog različitih potreba traumatizovane osobe, i u svom radu :
- Slušaju i ohrabrujte pacijente da razgovaraju o svojim reakcijama kada se za to osete spremnim.
- Utvrđuju oblike emocionalne reakcije trumatizovane osobe, čije su intenzivne, bolne reakcije uobičajeni odgovori na traumatični događaj.
- Nastoje da u radu ne nkoriste klinički, dijagnostički i patološki rečnik.
- Individaulno komuniciraju od osobe do osobe, a ne kao „stručnjak“ sa „žrtvom“, koristeći u komunikaciji jasne izraze.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „Post-Traumatic Stress Disorder”. www.nimh.nih.gov. Pristupljeno 20. 6. 2021.
- ^ a b „Helping Patients Cope With A Traumatic Event” (PDF). www.cdc.gov. Pristupljeno 20. 6. 2021.
- ^ Watkins LE, Sprang KR, Rothbaum BO. Treating PTSD: A review of evidence-based psychotherapy interventions. Front Behav Neurosci. 2018;12:258. . doi:10.3389/fnbeh.2018.00258. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć)
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Jon G. Allen (20. 5. 2008). Coping With Trauma: Hope Through Understanding. American Psychiatric Pub. ISBN 978-1-58562-682-3.
- Herman, Judith Lewis (1992). Trauma and recovery
. New York: BasicBooks. ISBN 978-0-465-08766-2. - Danielle A. Rathey (2018). Trauma to Träume. School-Based Trauma Informed Programming. Milford, CT: CT AccessABLE. ISBN 9781387719976.
- Colin A. Ross (2000). The Trauma Model: A Solution to the Problem of Comorbidity in Psychiatry. Greenleaf Book Group. ISBN 978-0-9704525-0-4.
- Bessel A. van der Kolk; Alexander C. McFarlane; Lars Weisaeth (1996). Traumatic Stress: The Effects of Overwhelming Experience on Mind, Body, and Society. New York: Guilford Press. ISBN 978-1-57230-088-0.
- Scaer, Robert C. (2005). The Trauma Spectrum: Hidden Wounds and Human Resiliency. New York: Norton. ISBN 978-0-393-70466-2.
- Briere, John; Scott, Catherine (2006). Principles of Trauma Therapy: A Guide to Symptoms, Evaluation, and Treatment. California: SAGE Publications, Inc. str. 37–63. ISBN 978-0-7619-2921-5.
- Peter A. Levine (1997), Waking the Tiger: Healing Trauma : the Innate Capacity to Transform Overwhelming Experiences, North Atlantic Books, ISBN 978-1-55643-233-0
- Michael Terry (1999), Kelengakutelleghpat: An Arctic community-based approach to trauma
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
