Смрт

Из Википедија

Овај чланак или поглавље не цитира изворе, тако да постоји вероватноћа да су неке информације изнете у овом чланку нетачне. Можете помоћи Википедији уносећи одговарајуће референце.

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.

То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Смрт представља завршетак животног процеса. Она може наступити као след унутрашњих фактора тј. немогућности организма да се даље одржава у животу. Другим речима тела живих бића по правилу нису направљена да се неограничено дуго одржавају у животу, а смрт долази као његова природна последица. Други узрок смрти су спољни фактори који даљи живот живе јединке чине неостваривим. У природи постоје веома стари организми за које се још увек не зна да ли ће и када умрети, но чињеница је да су њихова тела уништива као и свака друга форма у природи: свака форма живота се може завршити у сваком тренутку.

Организам који више није жив се назива мртвим. По правилу се више не може вратити у живот.

[уреди] Медицински аспекти

Упркос бројним покушајима да се за смрт установи свеобухватна и комплетно прецизна дефиниција, због комплексности виталних и компензационих функција организма, ово се чини не у потпуности изводљивим. У прошлости је апсолутни знак смрти био престанак рада срца, мада се развитком техника оживљавања ово показало неадекватним. С друге стране, престанак мождане активности вегетативних центара организама се чини извесним показатељем инвијабилности даљих животних процеса, међутим, употреба апарата за одржавање у животу који омогућавају дисање и рад срца, као и исхрана интравенозним путем у теорији може на дужи период да продужи живот организма у вегетативном стању. Овакав продужетак живота се често показује контраверзним јер су описани случајеви повратка самосталне контроле виталних функција и након дужег временског периода мождане инактивности, а овакве случајеве често компликују и бројна религијска убеђења с једне стране, и трошак одржавања особе у животу упркос лошој прогнози са друге. У неким земљама клиничка пракса обавезује медицинске раднике да покушају оживљавање и у одсуству свих виталних функција, изузев у случајевима када је већ присутна мртвачка укоченост, мртвачке пеге, распадање, масивна критична штета интегументарног система, парцијална или потпуна декапитација и/или тешке повреде продужене мождине, малигна обољења (метастазе). Дужина оживљавања након престанка рада срца и плућа није јасно дефинисана али је извесно да уколико је мозак био лишен кисеоника довољно дуго, смрт нервних центара у кори великог мозга која наступа чини даље покушаје излишним.

[уреди] Веровања

Неки људи верују да после смрти долази рај или пакао. Неки мисле да нема ничега. Стари народи су веровали да смрћу одлазе у загробни живот, вечна ловишта, Јелисејска поља, Валхалу (ово су само нека од веровања) и зато су своје мртве покопавали са оруђем, накитом и оружјем, потребним за тај нови живот. За владаре се често сматрало да смрћу долазе до Апотеозе, то јест да постају Божанства.

Нико у ствари не зна шта долази после - то је велика мистерија.

Грчки филозофи су аргументовали зашто се смрти не треба бојати: Док нас има, нема смрти. Кад смрт дође, онда нема нас.

Постоје у веровањима и филозофији и концепти циклуса поновног рођења.

Материјалисти би рекли да је смрт етапа у кружењу материје у природи, еквивалентна другим природним циклусима.

Неки сматрају да после смрти не долази ништа и да је у том смислу смрт заиста заслужено ослобођење човека од глупости на које је навикао током свог земаљског живота. Хришћанска црква је, на пример, хиљадама година своју пропаганду базирла, и данас базира, на томе да на неки начин може да гарантује успех у тзв. постхумном животу оданим верницима. Осим неколико заиста проблематичних сведочења ("чуда" - високо непроверених и мало вероватних догађаја), црква никад није заиста доказала свој кредибилитет пред постхумним ентитетима које је у својим учењима постулирала.