Filipinska operacija (1944—1945)

Bitka za Filipine (1944-1945)
Deo rata na Pacifiku u Drugom svetskom ratu
Mapa Filipinskih ostrva.
Vreme 20. oktobar 1944-30. jun 1945. Mesto Filipini, Pacifik Ishod Saveznička pobeda Teritorijalne promene Filipini oslobođeni od japanske okupacije.
Sukobljene strane
SAD Australija Narodna antijapanska armija	Japan
Komandanti i vođe
general Daglas Mekartur admiral Čester Nimic admiral Viljem Holzi general Volter Kruger general Robert Ajkelberger admiral Tomas Kinkejd Luis Taruk	general Tomojuki Jamašita general Šigenori Kuroda general Sasaku Suzuki
Jačina
oko 200.000 vojnika oko 20.000 boraca	oko 300.000 vojnika
Žrtve i gubici
znatni	potpuni

Filipinska operacija (engl. Philippines campaign (1944–1945)), vođena od 20. oktobra 1944. do kraja juna 1945, bila je američka pobeda tokom rata na Pacifiku.

Pozadina

Japanska okupacija i pokret otpora

Za više informacija pogledajte: Bitka za Filipine i Japanska okupacija Filipina

Nakon dobijene bitke za Filipine, do 9. maja 1942. Japanci su okupirali sva Filipinska ostrva i uspostavili svoju marionetsku vladu pod Horhe Vargasom, iako su ostrva zapravo ostala pod vojnom upravom, pošto je na ostrvima sve vreme delovao snažan i organizovan pokret otpora, koji su sa jedne strane činili ostaci poražene američke vojske (oko 25.000 boraca krajem 1944), a sa druge pristalice Komunističke partije Filipina (oko 20.000 boraca krajem 1944).

Savezničke snage

Operacije za oslobođenje Filipina u sklopu savezničke ofanzive na Pacifiku počele su oktobra 1944, a izvele su ih američke snage Jugozapadnog Pacifika pod komandom generala Daglasa Mekartura (7. flota, 6. armija, a od kraja decembra i 8. armija). Zaštita desnog (istočnog) boka i šira podrška desantnih snaga poverena je 3. floti (admiral Viljem Holzi) iz sastava Komande Pacifika (admiral Čester Nimic). Pored avijacije sa nosača aviona, vazdušnu podršku pružali su 5, 13. i Australijski vazduhoplovni korpus.

Japanske snage

Sa japanske strane za neposrednu odbranu Filipina bio je odgovoran general Tomojuki Jamašita, kasnije smenjen od generala Šigenori Kurode, komandanta 14. armijske oblasti, pod čijom se komandom, sem snaga na Luzonu, nalazila i 35. armija (general Sosaku Suzuki), koja je branila Mindanao i Visajansku grupu ostrva. S pojačanjima, pristiglim tokom operacija, ukupna jačina japanskih snaga prelazila je 300.000 vojnika, od čega se oko 2/3 nalazilo na Luzonu.

Ratne operacije

U sklopu priprema za napad na Filipine, u periodu od 20. septembra do 20. oktobra 1944, saveznička avijacija izvršila je snažne udare po japanskim vazduhoplovnim bazama na Filipinima, Tajvanu, ostrvima Rjukju i drugim, čime su Japancima naneseni katastrofalni gubici: izbačeno je iz stroja oko 1.000 japanskih aviona i znatan broj brodova.

Bitka za Visajanska ostrva

Za više informacija pogledajte: Bitka za ostrvo Lejte

Mapa Filipina oko 1900. godine

Pošto se glavnina japanskih snaga nalazila na ostrvu Luzon, američka komanda odlučila je da najpre zauzme vazduhoplovne baze na srednjim Filipinima, na takozvanoj Visajanskoj grupi ostrva (Sebu, Panaj, Negros, Lejte i Samar). Američka 6. armija (10. i 24. korpus) pod komandom generala Voltera Krugera počela je iskrcavanje u zalivu Lejte 20. oktobra 1944. Svesni da bi gubitkom Filipina izgubili i jugoistočnu Aziju, Japanci su na desant odgovorili akcijom svih raspoloživih pomorskih i vazduhoplovnih snaga, rešeni da američkoj floti nanesu odlučan poraz i unište desantne snage. Ali, u bici u zalivu Lejte (23-26. oktobra) japanska Kombinovana flota toliko je oslabljena gubitkom 3 bojna broda, 4 nosača aviona, 10 krstarica i 9 razarača, da u daljim borbama za Filipine nije mogla da igra važniju ulogu. Japansko vazduhoplovstvo, koje je, takođe, pretrpelo težak poraz, pokušalo je da masoivne napade zameni napadima kamikaza na brodove. Međutim, japanska 35. armija pružila je desantnim snagama veoma žilav otpor, tako da su Amerikanci ovladali ostrvom Lejte tek krajem decembra, dok je čišćenje izolovanih japanskih grupa potrajalo sve do maja 1945.

Slabiji američki odredi iskrcali su se 3. januara na ostrvo Marinduke, a uz podršku slabijih američkih vazdušnih desanata u međuvremenu su snage pokreta otpora oslobodile znatne delove ostrva Panaja i Negrosa, veći deo ostrva Sebu i skoro čitavo ostrvo Bohol. Dotle je, uglavnom, i čitavo ostrvo Samar bilo oslobođeno dejstvom snaga pokreta otpora i američkih delova iskrcanih još 25. oktobra 1944.

Bitka za ostrvo Mindoro

Da bi obezbedili potrebne baze (aerodrome) za operacije na Luzonu, Amerikanci su se iskrcali na ostrvu Mindoro 15. decembra 1944 u rejonu San Hoze, a 7. januara 1945. kod rta Kalavita. Iscrpeni odbranom ostrva Lejte, Japanci nisu pružili ozbiljniji otpor, pa su su Amerikanci do kraja meseca potpuno ovladali ostrvom. Japanski flotni sastav koji je pokušao da interveniše (1 teška, 1 laka krstarica i 3 razarača) lako je odbijen, uz gubitak od 2 razarača.

Bitka za Luzon

Pošto je krajem 1944. komanda američke 8. armije (general Robert Ajkelberger) preuzela 10. i 24. korpus, koji su nastavili čišćenje ostrva Lejte, američka 6. armija je sa 1. i 14. korpusom, uz podršku 3. i 7. flote (admirala Tomasa Kinkejda), počela iskrcavanje 9. januara 1945. na ostrvu Luzon u Lingajenskom zalivu. Za vreme marša morem od zaliva Lejte, Japanci su u nekoliko navrata bezuspešno intervenisali razaračima i podmornicama, dok su kamikaze potopili 3, a oštetili 27 američkih brodova. Uz snažnu podršku brodske artiljerije i avijacije, Amerikanci su već prvog dana uspeli da iskrcaju jake snage. U prodoru u unutrašnjost ostrva, američki 1. i 14. korpus nisu naišli na jači otpor, tako da su njihove kolone izbile pred Manilu 6. februara. Radi presecanja poluostrva Batan, iskrcan je u međuvremenu (29. januara) američki 11. korpus u zalivu Subik. Dva dana kasnije iskrcana je južno od zaliva Manile američka 11. vazdušnodesantna (padobranska) divizija. Njenim prodorom s juga i nastupanjem 6. armije sa severa, Manila je posle višednevnih upornih borbi, definitivno oslobođena 4. marta. Pošto su ovladali centralnim delom Luzona, Amerikanci su presekli preostale japanske snage na tri izolovane grupacije: jedna u planinama istočno od Manile, druga u severozapadnom, a treća u severoistočnom Luzonu.

Za čišćenje južnog dela Luzona iskrcana je 1. aprila jedna američka pukovska grupa kod Legaspija, dok su čišćenje poluostrva Batan, ostrva u zalivu Manile i severnog dela Luzona vršili američki 1, 2. i 12. korpus. Teže borbe vođene su naročito na severoistočnom delu ostrva, gde su Japanci puna 3 meseca pružali žilav otpor, zatvarajući dolinu reke Kagajan. I na ostalim delovima Luzona pojedine grupe i gupice japanskih vojnika mestimično su se žilavo branile (neke su likvidirane paljenjem naftom skloništa u pećinama), pa su Amerikanci, uz široku podršku boraca pokreta otpora, ovladali celim ostrvom Luzon tek krajem juna 1945. Ali, i posle toga u planinskim predelima Sijera Madre ostalo je oko 25.000 Japanaca, koje su kasnije uništili gerilci, glad i boleštine.

Bitka za Mindanao

Uporedo sa čišćenjem ostrva Luzon, jedinice američke 8. armije i snage pokreta otpora izvodile su operacije za konačno oslobođenje srednjih i južnih filipinskih ostrva. Od sredine marta do kraja aprila 1945. nizom američkih desantnih akcija očišćena su od preostalih japanskih snaga ostrva Panaj, Negros, Sebu, Palavan, Holo i druga. Na ostrvu Mindanao, gde je angažovan američki 10. korpus, vođene su borbe do kraja juna. U operacijama za oslobođenje ostrva jedinicama KoV sadejstvovala je rečna ratna flotila čije su snage operisale na rekama Minadanao i Agusan. Japanci su se pred nadmoćnim snagama napadača povlačili u unutrašnjost ostrva i rasturali u manje grupe, čija je likvidacija, na isti način kao i na ostrvu Luzon, prepuštena snagama pokreta otpora.