Џон од Гента

Из Википедије, слободне енциклопедије
Џон од Гента
Johnofgaunt.jpg
Џон од Гента
Датум рођења 6. март 1340.
Место рођења Гент
Датум смрти 3. фебруар 1399.
Место смрти Замак Лестер, Лестершир
Земља службе Енглеска
Године службе (1367-1399)
Битке Битка код Наварете,
Опсада Лиможа,
Опсада Дордоње,
Енглеска инвазија на Кастиљу (1386),
Опсада Сен-Малоа,
Сељачки устанак Вота Тајлера
Ратови Стогодишњи рат
Функције енглески регент (de facto краљ Енглеске),
командант одбране Аквитаније,
антикраљ Круне Кастиље,
Војвода од Ланкастера
Мандат (1377-1387) (енглески регент),
(1390-1399) (командант одбране Аквитаније),
(1386) (антикраљ Круне Кастиље), (13601399) (као војвода од Ланкастера)
Претходник нико, владавина Едварда III Плантагенета (као енглески регент),
Ричард II Плантагенет (као командант одбране Аквитаније),
Енрике II од Кастиље (као антикраљ Круне Кастиље),
Хенри I Ланкастер и Матилда од Ланкастера (као војвода и војвоткиња од Ланкестера)
Наследник нико, Ричард II Плантагенет постаје пунолетан (као енглески регент),
Ричард II Плантагенет (као командант одбране Аквитаније и као војвода од Ланкастера),
Катарина од Ланкастера (као антикраљица Круне Кастиље)
Одликовања Орден Подвезице

Џон од Гента (Гент 6. март 1340Замак Лестер, 3. фебруар 1399), био је син Едварда III и Филипе од Хајнаулта. Назив Џон од Гента добио је по месту рођења. Био је Едвардов најстарији син који је надживео оца.

Џон постаје војвода од Ланкестера[уреди]

Године 1360. оженио је своју даљу рођаку Бланш, кћерку Хенрија I Ланкестера, али Џон није успео преузети целу Хенријеву територију, пошто је Хенри имао још једну кћерку Матилду. Бланш и Матилда очеве области су поделиле на једнаке делове. Матилда је добила титулу војвоткиње од Ланкестера, а Бланш и Џон нису имали никакву титулу. У ствари нико од њих двоје није имао стварну власт над Ланкестером. Матилда је убрзо умрла не оставивши наследника. То су искористили Бланш и Џон да преузму њене поседе. Све се завршило 13. новембра 1362. када је Џонов отац и краљ Енглеске Едвард III Плантагенет, Џону дао титулу правог војводе од Ланкестера. Џон је тако постао веома моћан феудалац у Енглеској.

Џон у кастиљском грађанском рату[уреди]

Битка код Наварете

Битка код Наварете[уреди]

Године 1366. на власт у Кастиљи долази Енрике II од Кастиље, свргавајући рођаке династије Плантагент на чијем је челу био Педро I од Кастиље. Педро је на Пиринејима скупљао војску, када му је у фебруару 1367. године у помоћ дошли браћа Џон од Гента и Едвард Црни Принц са Португалцима и са војском од 26.000 људи. Они су заједничким снагама у бици код Наварете (Нахере) 3. априла 1367. године потукли много већу француско-арагонско-кастиљску војску од 60.000 војника, коју су предводили Бертран ду Гесклин и сам Енрике. Изгинуло је око 200 Енглеза и чак 7.000 Француза и Шпанаца. За то су највише били заслушни енглески стрелци, који су на боишту сејали смрт. Ово је натерало кастиљске трупе на повлачење. Бертрен је покушао да им се одупре, али је и сам заробљен. Касније су га откупили за 100.000 франака. Педро се потом вратио на престо, а Енрике је побегао у Француску.

Опсада Лиможа[уреди]

Године 1370. Французи су опсели Лимож. Почетком септембра град се предао (највише захваљујући епископу), а освајачи су у њему побили 3 000 становника не поштедивши ни децу и град сравнили са земљом. Едвардова бруталност је тада највише дошла до изражаја. Због тога је тражио освету, али Џон је спасао заробљенике од смрти (Енглези су у тој опсади заробили само 3 војника). Џон се после овог пораза активније укључио у Стогодишњи рат.

Џон у Стогодишњем рату[уреди]

Опсада Дордоње[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Опсада Дордоње

Џон је у лето 1373. године стигао у Кале где је до августа скупљао војску. За то време успео је да скупи 9 000 људи. Џон се у овој кампањи показао као врло храбар. Војска се убрзо уморила, али и поред умора највећи проблем је била глад. Џон је кренуо источно од париза, кроз Шампању према Бургундији. Пљачкаши градове и села убрзо је дошао до тврдог града Дордоње. У децембру међу војском се појавила кугапа је Џон на велику радост војника наредио повлачење, али повлачење није прошло како треба, пошто је војска умирала од хладноће и од напада Француза. Већ 14. септембра Џон је са мање од 2 000 војника стигао у Бордо, где се војска опоравила. Војска није хтела нити је била у стању да брани Аквитанију, па је већ у априлу 1373. са Џоном отпловила кући.

Опсада Сен-Малоа[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Опсада Сен-Малоа

Године 1378. Џон је планирао да освоји град Брест и са њим читаву Нормандију и 14. августа је уништио француске бродове у луци Сент Мало и почео опсаду, али граду је у помоћ притекла огромна француска војска под заповедништвом Оливера V де Клисона и Бертрана ду Гескелина. Енглеска војска је због глади у септембру напустила опсаду и некако са Џоном дошла у Енглеску. За овај пораз војска је оптужила Џона. Француске је у то време постала непобедива у односу на Енглеску, јер је била богатија.

Мањи крсташки походи у XIV веку
Пад Акре 1291.
Пад Арвада 1303.
Стефан Урош II Милутин
Српска анексија Срема (1316) Опсада Туниса 1390.
Крсташки ратови
Леленгемски мир

Мир са Француском[уреди]

Први преговори за мир су почели 1373. године, али били су неуспешни. Мир је највише желела Енглеска, која је била клонула и изморена овим педесетогодишњим ратовањем. Џон, који је у време Едвардове старости и малолетности Ричарда II Плантагенета, енглеског краља био најважније и највећа личност у Енглеској, није умео да чува земљу, јер је био веома лош тактичар. Папа Гргур XI, који се поред Енглеске највише залагао за мир сазвао је 1374. године енглеско-француски конгрес у Брижу, који је требао да одреди границе између ове две краљевине. После три године дошло је до кратког мира, али рат се наставио 1386. године. У јуну 1389. године залагањем Џона дошло је до Леленгемског мира. Услови су били: Заједнички крсташки рат против Османлија, Енглеско подржавање да Французи прекину папски раскол и Ричард је морао да се ожени француском принцезом Изабелом од Валоа. Венчање је одржано 1396. године. Тада је склопљен енглеско-француски мир на 28. година.

Грб Џона од Гента као антикраља Круне Кастиље

Џон као кастиљски антикраљ[уреди]

Почетак рата са Кастиљом[уреди]

Године 1471. након што му је преминула прва супруга Бланш Ланкастер Џон одлучује да се поново ожени. Његова следећа невеста била је Констанца од Кастиље (1354—1394), кћерка бившег кастиљског краља Педро I од Кастиље. То је био повод за поновни рат са Кастиљом и рат је објављен, али кастиљски краљ Енрике II од Кастиље је позвао Французе у помоћ. Тај рат ће заправо почети 15. године касније, али је пре тога било малих окршаја.

Грб Џона од Гента

Рат[уреди]

Џон је са братом Едмундом Ланлијем, војводом од Јорка, са армадом и са 5 000 војника, кренуо из Енглеске 9. јула 1386., пошто је 9. маја склопио Виндзорски савез са португалским краљем Жоаом I. Жоао му је у јуну дао Галицију, а Џон је за престолницу одабрао град Оренс где је подигао палату. Џон се после опсаде Бреста искрцао у Ла Коруњу 29. јула. Хуан I од Кастиље, Енрикеов син наследник је очекивао напад из Португала, па је отишао на запад. Од августа до октобра Џон је против Кастиље у Галицији низао победе. У новембру повео је преговоре са Жоаом, који су се отегли до почетка идуће године, када су одлучили да заједно нападну Кастиљу. Напад је почео у априлу 1387. године. Џонову војску је захватила болест због недостатка хране и исцрпљености, па је у јуну морао да се повуче. Док су се повлачили нападали су их француски најамници удружени са кастиљском војском. Као цену помоћи Џон је своју кћерку Филипу Ланкестер дао Жоаоу за жену.

Мир са Кастиљом[уреди]

После овог пораза Џон је 8. јула 1388. године повео тајне преговоре са Хуаном у Бајону. Резултат преговора је био склапање брака Хуановог сина Енрикеа III од Кастиље са Џоновом и Констанцином кћерком Катарином. Потом су проглашени за принца и принцезу од Астирије, то је била титула кастиљског престолонаследника и престолонаследнице.

Ричард II Плантагенет

Регентство у Енглеској[уреди]

Џон је 1377. године постао регент енглеског краља, свог синовца Ричарда II Плантагенета.

Слом Сељачког устанка Вота Тајлера

Сељачки устанак Вота Тајлера[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Сељачки устанак Вота Тајлера

Џон је кренуо у рат против Кастиље 1381. године, али сељаци су се због Џонових високих пореза побунили. За њиховог вођу изабран је Вот Тајлер. Они су упали у Лондон, где су попалили све што је пипадало Џону или Хоспиталцима. Они су упали у Лондон тауер и сплили Џонову, Својску палату у којој је вероватно Џон живео, али краљ је убрзо са 7 000 војника угушио побуну.

Крај регентства и последице[уреди]

Џон је 1387. престао да буде енглески регент, а краљ је то искористио и уклонио из политике осам нијважнијих лордова и поставио друге. Ови лордови су се пожалили парламенту, који је наредио краљу да уклони нове лордове, али он то одбија. Парламент га је потом ухапсио и затворио у Лондон тауеру. Следеће године кад је пуштен на слободу краљ је вратио старе лордове. Краљ је тако изгубио свој ауторитет.

Џон као командант одбране Аквитаније

Џон као командант одбране Аквитаније[уреди]

Џон је испловио из Португала, а кад је у новембру 1389. године стигао у Енглеску затекао је хаос. Слаб краљ је био у сукобу са својим стрицем Томасом Вудстоком, војводом од Глостера. Томасу се одмах придружио и Џон. Већ у марту 1390. године Ричард је био приморан да да Џону титулу команданта одбране Аквитаније. Џон се после тога окренуо против Томаса и после његовог убиства побуна је угушена, али у Гаскоњи су се побунили племићи лојални краљу. Џон је отишао у Гаскоњу 1394. године да угуши побуну и већ 1395. године побуна је била угушена. Џон је после тога постао врховни лорд (саветник) Енглеске и до краја живота је остао лојалан краљу.

Смрт и наследсво[уреди]

Ричард је искористио Џонову смрт и његовом сину најважнијем енглеском лорду Хенрију Болинбруку одузео све поседе, које је наследио од Џона, а Хенрија је потерао заједно са надбискупом Кантерберија Томасом Арунделом, који га је подржавао.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Armitage-Smith, Sydney (1904). John of Gaunt, King of Castile and Leon, Duke of Aquitaine and Lancaster, Earl of Derby, Lincoln, and Leicester, Seneschal of England. London: Constable. 
  • Cantor, Norman F. (2004). The Last Knight: the Twilight of the Middle Ages and the Birth of the Modern Era. New York: Free Press. ISBN 0-7432-2688-7. 
  • Goodman, Anthony (1992). John of Gaunt: the Exercise of Princely Power in Fourteenth-Century Europe. Harlow: Longman. ISBN 0-582-09813-0. 
  • Green, V.H.H. (1955). The Later Plantagenets: a Survey of English History 1307–1485. London: Edward Arnold. 
  • Nicolle, David (2011). The Great Chevauchée: John of Gaunt's Raid on France 1373. Osprey Raid. 20. Oxford: Osprey. ISBN 978-1-84908-247-1. 
  • Walker, Simon (1990). The Lancastrian Affinity, 1361–1399. Oxford: Clarendon Press. ISBN 0-19-820174-5. 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Џон од Гента



Претходник:
Хенри I Ланкестер
Arms of John of Gaunt, First Duke of Lancaster.svg
Војвода од Ланкастера
(1360/2-1399)
Наследник:
Ричард II Плантагенет
Претходник:
Ричард II Плантагенет
Arms of Aquitaine and Guyenne.svg
Командант одбране Аквитаније
(1390-1399)
Наследник:
Ричард II Плантагенет
Претходник:
Педро I од Кастиље (пре велике паузе)
Coat of Arms of the Crown of Castile (16th Century-1715).svg
Антикраљ Круне Кастиље
(1386-1388)
Наследник:
Катарина од Ланкастера
Претходник:
нема, владавина Едварда III Плантагенета
Royal Arms of England (1340-1367).svg
Енглески регент (de facto краљ Енглеске)
(1377-1387)
Наследник:
нема, Ричард II Плантагенет постаје пунолетан и узима власт у своје руке
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}