Акварел

С Википедије, слободне енциклопедије
Карл ЛарсонБожић, сликарска техника акварел, 1904—1905
Акварел

Сама реч акварел долази од речи аква (aqua)[1] — „вода”, која је латинског порекла.[2][3] Италијани су ту реч претворили у акварело (aquarello) и то у нашем преводу значи „водена боја”.[4] Акварел се добија мешањем ситно млевених и пажљиво одабраних пигмената а за везиво се користи гумиарабика. Водом разређене боје се на папир наносе меканим кистовима.[5][6] Папир који се користи за сликање акварелом треба да буде високе грамаже, те да се добро натегне на равну површину да не би долазило до савијања. У техници акварела се не користи бела боја, пошто светле и тамне тонове добијамо додавањем више или мање воде. Делове слике који треба да остану бели, остављамо несликаним. Акварелне боје карактерише прозирност и прозрачност те се сликањем боје на боју могу добити изванредни тоналитети поетичног карактера.

Конвенционална и најчешћа подлога — материјал на који се наноси боја — за акварел слике је акварел папир. Остале подлоге или супстрати укључују камен, слоновачу, свилу, трску, папирус, папир од коре, пластику, велум, кожу, тканину, дрво и акварел платно (превучено гипсом који је посебно формулисан за употребу са акварелима). Акварел папир се често прави у потпуности или делимично од памука.[7][8] Ово даје површини одговарајућу текстуру и минимизира изобличење када је мокро.[9] Акварел папири су обично хладно цеђени папири, што даје бољу текстуру и изглед са тежином од најмање 300 gsm. Испод 300 gsm се обично не препоручује ни за шта осим за скицирање.[10][11] Транспарентност је главна карактеристика акварела.[12] Акварели се такође могу учинити непрозирним додавањем кинеске беле боје. Ово није метода која се користи у „правом акварелу” (традиционалном).[13]

Рад на сувој подлози[уреди | уреди извор]

Овим начином рада се боја сваки пут наноси на суву подлогу, тј. сачекамо да се први слој боје коју смо нанели осуши, па тек онда наносимо други, итд. Због прозирности акварела могуће је видети претходне слојеве боје, што нуди могућности за карактеристичан тонски и колористички израз.

Рад на мокрој подлози[уреди | уреди извор]

Папир се најпре навлажи чистом водом помоћу киста, сунђера или памучне крпице преко целе површине, а могуће је овлажити само делове папира на којима желимо ефекте преливања и спонтаног мешања боја. Нове могућности ликовног израза добијамо тако што оставимо слику да се осуши те онда можемо да наставимо са сликањем.

Историјски развој акварела[уреди | уреди извор]

Акварел је познат још у старом Египту, где су га израђивали на папирусу, у Кини на папиру и свили. Познат је и у старом Јапану, Индији и Персији. Акварел су неговали антички Грци и Римљани, а јавља се и у стархришћанској уметности. Преко Византијских сликара прелази у средњовековне самостане у целој Европи. Бројни мисали, псалтири, бревијари и хронике тога времена илуминиране су минијатурама, иницијалима и орнаментима, рађеним воденим бојама.

Зец — акварел Албрехта Дирера

Настанак акварела повезује се са Дирером. Он се сматра за зачетника ове технике у сликарству, као и уметника који ју је усавршио и популарисао. Употребљавао је белину папира да нагласи светло и ваздушасто извођење дела. Интересовање за природу које је показао у овој техници дало је нове мотиве за нове генерације уметника. Дирерови акварели нису били предстудије за друга остварења. Радио их је са великом умешношћу и северњачком прецизношћу. Сликањем акварела Дирер је развио лакоћу покрета руке за сликање великих олтара.[14]

Међу првим акварелистима новог века истичу се Албрехт Дирер и Ханс Холбајн Млађи. У доба барока акварел служи за скице и нацрте по којима ће се израђивати слике у другим техникама. У 18. и 19. веку у Енглеској се развило акварелно сликарство пејзажа (Џозеф Малорд Вилијам Тарнер, Г. Робертсон, П. и Th. Sandby, Вилијам Блејк и др). За енглеским примером поводе се и сликари других земаља.

У 19. веку у техници акварела води Француска:Теодор Жерико, Ежен Делакроа, Оноре Домије, Едуар Мане, Пјер Огист Реноар, Пол Сезан.

У 20. веку овом техником се служе Анри Матис, Андре Дионаје де Сегонзак, Пол Сињак, Морис де Вламеник, и др. Међу немачким експресионистима после Првог светског рата који користе акварел истичу се: Франц Марк, Георг Грос, Макс Пехштајн, а посебно Пол Кле.

Почеци акварела на Балканским просторима јављају се у 17. и 18. веку са акварелним цртежима старих градова. Ову технику су користили: Анастас Јовановић и Стеван Тодоровић сликајући пределе и портрете. На прелазу из 19. у 20. век акварелом су се бавили Слава Рашкај, Јанез Шубић и Јуриј Шубић, а касније: Емануел Видовић, Јосип Рачић, Мирослав Краљевић, Владимир Бецић, Љубо Бабић и др.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „aquarelle”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  2. ^ Ling (1991)
  3. ^ Waterhouse (1994)
  4. ^ "Watercolor may be as old as art itself, going back to the Stone Age when early ancestors combined earth and charcoal with water to create the first wet-on-dry picture on a cave wall." London (2021, стр. 19)
  5. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 69. ISBN 86-331-2112-3. 
  6. ^ "Ancient Egyptians used water-soluble translucent paints to decorate papyrus scrolls. They used such earth pigments as ochres and siennas, as well as minerals like reds, cinnabar, blue azure, green malachite, and so on, with gum arabic and egg white. Technically, these water-soluble colors were watercolors." London (2021, стр. 19)
  7. ^ "100% cotton papers are more absorbent in most brands, but there are papers that have only 50% cotton or even high quality papers, which have no blending with cotton." Viscarra (2020, стр. 21)
  8. ^ Vloothuis, Johannes (2017-07-14). „Understanding the Different Grades of Watercolor Paper” (на језику: енглески). Artists Network. Приступљено 2018-10-03. 
  9. ^ „Watercolor Paper: How to Choose the Right Paper for Use with Watercolors”. art-is-fun.com. Art Is Fun. Архивирано из оригинала 2015-10-07. г. Приступљено 2015-10-06. 
  10. ^ "I would not recommend a weight less than 140lb (300 gsm) to paint anything other than quick sketches." Mann (2016)
  11. ^ "a paper that weighs 300 grams x meter² (140 pounds), has more body and looks more like a cardboard or thin cardboard, which makes it better to support the use of water." Viscarra (2020, стр. 17)
  12. ^ "It consists of a mixture of pigments, binders such as gum arabic and humectants such as glycerin, which together with other components, allow the color pigment to join and form the paint paste, which we know as watercolor. With regard to the colors, the quality of the pigments and their degree of concentration, it is what determines how good the watercolor is and also its price. A paint that has a high concentration of pigment, professional type, allows us to use it with a large amount of water without losing the intensity of color." Viscarra (2020, стр. 47)
  13. ^ "Turner himself was of the same opinion; he declared to me [Munro] that water-colour painting would be totally mined, and lose all its individuality and beauty by the bad practice of mingling opaque with transparent colour." Redgrave & Redgrave (1866)
  14. ^ Annegrit Ihming-Axel Alexander, Faszination des Aquarells, Nuernberg- 1987.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]