Англосаксонци

Из Википедије, слободне енциклопедије

Англосаксонци или Англосаси су германска племена која су у 5. и 6. вијеку продрла у Велику Британију и населила се у њој. Англосаксонцима се зову и припадници народа који је у Енглеској, прије норманског освајања, настао стапањем келтских и германских, а послије и скандинавских (викиншких) етничких елемената.

До краја 8. вијека, Англосаксонци су створили богату културу којој припадају ремек-дијела драгуљарства, архиктектуре и књижевности. Тај народ вуче поријекло из сјеверне Њемачке и јужне Данске гдје су били познати као Англи, Саси и Јити. У 3. и 4. вијеку та су племена одселила у различите дијелове Римског царства, међу којима је Галија, или данашња Француска, гдје је њихов утицај био врло краткотрајан.

Краљевине[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хептархија

Англосаксонци су у Британију стигли у 5. вијеку, тамо су се настанили и основали неколико различитих краљевина. Од свих новонасталих краљевина, Весекс је постао најмоћнији. Наиме, међу краљевинама су се увијек водиле борбе за превласт. Најстарија је била Нортамбрија која је доминирала за владавине Едвина (633.). Затим је ред дошао на Мерша и владаре Едлбалд (757) и Офа (796) и као што је већ наведено, коначно је власт преузео Весекс за владавине Алфреда Великог. Кад су викинзи из Данске напали и заузели сјеверну Енглеску, Алфред је зауставио њихов даљњи продор према југу, а Англосаксонци су поново заузели сјевер у 10. вијек.

Алфред Велики[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Алфред Велики

Владар Весекса и Мерше, Алфред (849 - 899) био је способан војник који је обранио своју краљевину од Викинга. Био је поклоник учења и образовања, а умјетност и наука су цвјетали у вријеме његове владавине. Није могао истјерати Викинге из сјеверне Енгласке, но већина људи сматрала тј. поданика сматрала га је својим заштитником. Био је први енглески краљ који је постао национални симбол.

Кнут Велики[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Кнут Велики

Данци су завладали цијелом Енглеском 1016. године на челу са Кнутом (о. 995-1035). Кнутови синови наслиједили су Енглеску, но Англосаксонац Едвард Исповједник (око 1003 - 1066) поново је завладао земљом 1042, године. Он није имао дјеце па је, након његове смрти, немирна Енглеска била врло рањива на освајање Нормана.

Култура и архиктектура[уреди]

Средишта културног живота били су самостани и краљевски дворови, Алфред Велики окупљао је око себе учењаке и умјетнике, а и сам је превео многе латинске класике на староенглески језик. Англосаксонске цркве попут цркве у Ерлс Бартону, често имају четвртасте торњеве украшене каменим рељефом. Тај узорак су у том времену, по свему судећи, имале дрвене грађевине које нису сачуване.

Украшени рукописи[уреди]

Монаси су били творци врсних рукописа. Један монах је писао текст, док га је други илустрирао фигурама, примјерице св. Дунстан (око 909-988) клечи пред Христом, а трећи га је украшавао.

Англосаксонска хроника[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Англосаксонска хроника

У 7. вијеку мисионари са европског копна преобратили су Англосаксонце на хришћанство. Оснивање самостана значило је да све више људи учи читати и писати.

У 9. вијеку је Алфред Велики наредио да се води хроника, редовно годишње праћење енглеске историје. Обухваћа животе краљева и црквених вођа, војну историје и главне догађаје, као што је инвазија Викинга, а вођена је закључно с 1154. годином.

Беде је био енглески монах и учитељ у Џероу, а написао је Историја енглеске цркве и народа, који је данас један од најважнијих извора нашег знања из англосаксонског времена.