Викинзи

Из Википедије, слободне енциклопедије

Викинг (од старонордијском викингр) је термин који се уобичајено користи за нордијске (скандинавске) ратнике, трговце и гусарe. Настанили су се у широкој области Европе, Азије, Блиског истока као и дела Африке, од краја 8. до средине 11. века.

Ови Нормани користили своје чувене дракаре да путују до далеког истока (Цариград, Волга у Русији), на крајњи запад, као што су Исланд, Гренланд и Њуфаундленд, и крајњи југ као Ал-Андалус. Овај период Викиншке експанзије, познат као Викиншко доба, чини највећи део средњовековне историје Скандинавије, Велике Британије, Ирске и остатка Европе у целини.

Рана историја и формирање нација[уреди]

Карта с приказом подручја Скандинавских насеља у осмом (тамно црвена), деветом (црвено), десетом (наранџаста) и једанаестом (жута) веку.

Рана племена која су живела у Скандинавији данашња наука познаје као Готе и Гауте (Насељене у јужном делу данашње Шведске, Готланду) и Свионе.

У 6. веку пишу историчари Јорданес и Прокопије из Цезареје да у Скандинавији живи мноштво народа и племена од којих сваки има свога засебног владара (Принцепс). Резултат мањих племенских миграција био је настанак данашњих народа познатих у Скандинавији ; Швеђана, Данаца и Норвежана који су средином 6. века заузели своје данашње просторе. У то рано историјско доба Скандинавија је била расцепкана на низ мањих племенских кнежевина. Уједињење тих мањих држава у веће, био је дуг и спор процес.

Први владар који је ујединио Норвежане у 9. веку био је Харалд Лепокоси. Након његове смрти 933. распала се централна власт. Тек у 11. веку пошло је за руком Олафу Светом да поново уједини све Норвежане. Он је остао познат по томе што је у свој народ донео хришћанство. Јавно се крстио и тако, својим примером, помогао бржу хришћанизацију, до тада многобожачке Норвешке.

Почетком 9. века долази и до уједињења Данске која доживљава процват и успон у доба Харалда Плавозубог и Кнута Великог кад је под данском влашћу била и трећина Енглеске и јужни део Шведске. (Харалд Плавозуби 950. - 986, Кнут Велики 1016. - 1035.)

И Шведска је у раном средњем веку била разједињена на многе мале кнежевине и племенске савезе. У то доба посебно се истицао племенски савез у Упсали. Распадом родовских друштвених заједница и односа класна подела друштва најраније се запажа код Швеђана. Услед низа неродних година које су резултовале низом година глади поједине племенске вође и аристократе окупљају своје ратне дружине и са својим бродовима организују прекоморске пљачкашке походе .

Једни су кренули на запад према Француској, Северној Немачкој и Енглеској. Док су други кренули на исток узводно рекама и зашли дубоко у словенске земље све до Кијева под именом Варјази. Док су западни пљачкаши нападали Фландрију, Франачку Галију и Фризију, па уз западне обале Франачке Атлантским океаном стигли до Аквитаније и Шпаније.

Године 844. по реци Гарони допиру до Тулуза затим се појављују пред Лисабоном и Кадизом, освајају Севиљу, 845. пљачкају Париз, а 859. освајају Гибралтар и пљачкају обале Медитерана све до Сицилије и јужне Италије. Осим страшних разарања и крвопролића којима су били изложени несрећни Европљани од варвара са севера, додатно су трпели губитке у људству јер су Викинзи масовно људе одводили у робље. У то доба и нису имали озбиљније конкуренције ни организованије војне силе која би им се озбиљно супротставила осим велике и војно надмоћне Византије коју су Викинзи лукаво избегавали или склапали с њом повољне трговачке савезе да јој се не би превише замерили. (једном згодом су мирни пролазак у Црно море преко Дарданела платили арапским робовима похватаним у Јужној Сицилији!)

Због многих сусрета и трговачких трансакција са другим, новим и необичним народима, Викинзи су попримили утицаје медитеранских, исламских и хришћанских народа што се посебно истиче на њиховој специфичној уметности.

Викиншки бродови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Викиншки бродови

Викиншка уметност[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Викиншка уметност

Викиншка уметност рано средњовековне Скандинавије и Данске - како је у раној фази њене еволуције репрезентују старији и млађи осебершки стил (19. век), а у каснијој фази стилови јеллинге, рингерике и урнес (10. и 11. век) - упоредна је ликовна појава с ирском и англосаском, претежно хришћанизованом, уметношћу на Британским острвима. Као касни пагански изданак «варварске» културе западне Европе из доба сеобе народа. Викиншка уметност наставља у Норвешкој и Данској а посебно у Шведској баштину меровиншке зооморфне орнаментике коју је у Европи прекинула каролиншка ренесанса продирући постепено и спорадично и у нови, раноромански ликовни говор зрелог феудалног хришћанског средњег века. Њен развој почиње у ствари једним прелазним стилом, старијим осебершким стилом, који се развија у разним деловима Скандинавије на прелазу из 8. век у 9. век. То је нешто измењени зооморфни стил III у којем има елемената преузетих из инсуларне (ирске) уметности. Тај прелазни стил који је био раширен, посебино у Јужној Норвешкој, најбоље описују обе стране прамца брода из Осеберга.

Већ у првој половини 9. века, тај плошни стил је замењен пунијим, и изражајнијим, рељефним стилом названим Млађи осебершки стил. Тај стил се одликује фигурама животиња које се међусобно преплићу, боре и гризу правећи прекрасне драматичне призоре препуне динамике. Из тих облика настаје и назив целог стила - Стил закачених животиња (енгл. Gripping-beast style, швед. Gripdjurstil). Те чудесне животиње избуљених очију и дугим реповима савијеним у кривине, скупљеним у клупка, испуњавају у разноврсним позама плохе украсних, али и употребних предмета викиншке свакодневнице од дрвета, кости и метала. Порекло овог фантастичног животињског света још није сасвиме објашњено. Чини се да више извире из оријенталне, неголи из каролиншке традиције. У ред најлепших радова осебершког стила, а уједно и у ред најзначајнијих дела «варварске» уметности после сеобе народа, улазе дрвени ступови са чудноватим змијским главама. Овде је не само глава већ и дугачки врат змија прекривен богатим зооморфним декором у пуној пластици. Ова експресивно и «барокно» конципирана глава с отвореним чељустима и великим очњацима има узор можда у неком каролиншком или, вероватније, оријенталном животињском лику. Међутим, начин на који је та глава решена у ликовном смислу, сасвим је нордијски. То судимо по дубоком рељефу и снажној минуциозно израђеној пластици. Више појединачних животиња испреплетених у снажно клупко формирају главу змаја.

Пред крај 9. века, млађи осебершки стил помало осиромашује и дегенерише се. Отприлике у исто време на њега се надовезује старији стил јелинге (око 900/30-980) Он је настао преобликовањем ирских зооморфних облика (одатле му и други назив хиберно-саксонски јелинге стил), а представља, по мишљењу С. Милера, В. А. Џенија и Т. Кендрика, скандинавску варијанту раносредњовековне зооморфне орнаментике. Својим животињским ликовима који су изразито врпчасти и сасвим плошни, овај стил је између свих викншких стилова најудаљенији од стварности и реалног приказа. Он подсећа помало на Салинов стил II германске зооморфне орнаментике, из којег вероватно и води порекло. Дански хиберно-саксонски узорак стила јелинге показује типично неповезано и испрекидано плетиво издужених животиња које се међусобно боре.

Ј. Брендстед је утврдио да животиње Салиновог зооморфног стила III настају у декорацији око 850. а «закачена» животиња млађег осебершког стила, око 900. Постоји врло мало примера комбинације једног и другог типа животиња, али те комбинације не представљају прелаз у тип животиње који карактерше стил јелинге. Изразита обележја стила јелинге старијег типа показују метални окови из Елструпа (Копенхаген, Музеј), златни предмети из Рода, Норвешка (Народни музеј, Осло), и златна округла плочица из Хиденсија (Стралсунд, покрајински музеј) чији се орнамент састоји од четири испреплетене животиње, вероватно птице налик сови. Крушколико обликована бедра животиње прекривена су уплетеним спиралама и тачкастом гранулацијом, а њихове ноге су везане као у стилу закачених животиња. Тај стил почетком X века полако истискује млађи стил јелинге (око 950. - 1050.) у коме доминира енглески мотив тзв. «велике животиње» (почетни стадијум овог мотива јавља се, према Ј. Бредстеду, на каменом крсту из IX века у цркви Св. Алкмунда у Дербију). Тај стил се, потпуно формиран јавља у Скандинавији први пут на чувеном рунском камену краљевског гроба у Јелингеу у сев. Јиланду. Овај декоративно скулптурални камен је наредио да се подигне око 980. године дански краљ Харолд Гормусон као споменик својим родитељима. У рунском запису на једној од три страна краљ се хвали да је освојио Данску и Норвешку и да је Данце хришћанизовао. На чеоној страни камена исклесан је, формално и иконографски - у уметности раног Средњег века у Скандинавији сасвим осебујан, најстарији приказ распетога Христа. Христово тело сапето је орнаменталним плетером, имитирајући сличан манир приказивања распећа у ирским раним илуминацијама. (Евангелистар из Ст. Галена). На камену је још приказана и маркантна «велика животиња» налик на грабљивца са спирално стилизованим зглобовима, канџама у облику полумесеца и троугластом главом грифона. Језик, реп и креста завршавају се неком врстом палмете. Око животиње се обмотала велика змија која јој даје изразито нордијско иконографско обележје. Сама животиња, несумњиво, води порекло од Лава-грифона из византијске или оријенталне уметности. Остаје, међутим отворено питање како је тај тип животиње дошао на север Европе, да ли директно с подручја око Црног мора или посредно, из енглеске уметности. Такав лик појављује се све до пропасти викиншке орнаментике, а поново се јавља у различитим варијантама кроз цео XI век (викиншка кутија за накит нађена у ризници катедрале Камину, а нешто касније на бронзаној заставици из Седерала у Шведској. а у једној модификованој верзији на довратку старије дрвене цркве у Урнесу у Шведској. Скандинавски археолози ову последњу фазу стила називају мамен, а типичан пример је бојна секира из једног тумула у Мамену на полуострву Јиланд. Стил маммен један је од исходних тачака каснијег урнес стила. Рунски камен непознатог викинга из времена око 1030. године, откривен 1852. на гробљу светог Павла у Лондону (Гилдхал), јасно илуструје ову касну фазу млађег стила јелинге. С леве стране камена је приказ «велике животиње», а с десне дански рунски натпис. Већ велики камен из Јелинга показује да викиншка уметност Средњег века напушта чисту орнаментику, а постепено преузима реалистички приказ као темељни утицај Средње и јужни Европе. Треба узети у обзир да викиншка уметност, осим изворног животињског мотива користи и друге мотиве у чији круг утицаја долази. То су нпр. чворасти троплет са балчака мача из Липехнеа (сада у Штатлихе музеју у Берлину) и вегетативни украс оријенталног порекла (сребрна огрлица из Вернбија у Шведској - музеј у Стокхолму). Истовремено продире у викиншку уметност и англосаксонска акантова витица.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Викинзи